Георгије Зотов: КРВАВИ СС-БИЗНИС

…Сасвим недавно, бивша секретарица концентрационог логора СС Штутхоф, 97-годишња Ирмгард Фухнер, осуђена је на УСЛОВНУ казну од 2 године затвора због „саучесништва у убиству 10.000 људи“.

Ова помпезна суђења праћена громком причом о неминовности кажњавања нациста (и ове смешне казне) наводе ме на циничне мисли. Ево, осуђена је матора секретарица. Раније књиговођа. Пре тога је била писарка у штабу СС-а. Толико су поносни као да су ухватили Адолфа Хитлера, ни мање ни више.

Сви знамо за крематоријуме и гасне коморе у концентрационим логорима Трећег Рајха, зар не? Али мистериозно је да никоме не пада на памет – они се нису појавили однекуд из ваздуха. Постојале су компаније које су их производиле и снабдевале Аушвиц, Дахау и Бухенвалд, знајући добро за шта се користе, и на тај начин помогле да се истреби ЈЕДАНАЕСТ МИЛИОНА ЉУДИ.

А сад ћу вам испричати шта се касније десило са овим бизнисменима и компанијама. И размислимо о томе – зашто их не дирају и не траже одштету за масовна убиства.

Компанија „Топф и синови“ (J.A.Topf & Sohne) основана је 1878. године и ствари су јој ишле добро – људи углавном често умиру. А након што је Хитлер дошао на власт, људи су почели да умиру још чешће, и бизнис кремације је процветао. Године 1939. Курт Пруфер, шеф одељења за крематоријуме, изумео је преносиву пећницу са два пригушивача. Пригушивач је комора за сагоревање у коју се поставља тело; да би се повећала брзина сагоревања лешева, пећи су изнутра повезане. У јесен исте године таква пећ је достављена у Дахау. Химлеру се допала брзина истребљења затвореника и дао је велику наруџбу. Пећи су направљене у фабрици у Ерфурту, а затим растављене, донете у концентрационе логоре и тамо монтиране. Монтер пећи „Топф и синови“ Мартин Холич провео је 12 месеци у Аушвицу и једноставно се исцрпио, јер је било ПУНО наруџбина. Убрзо је неуморни Пруфер развио пећ у коју је могло да се стави 5-6 тела у интервалима од 20 минута. Покретне пећи су такође купили логори Маутхаузен, Грос-Розен и Бухенвалд, испоручиване су за јеврејски гето у Могиљеву. У оквиру програма еутаназије, „Топф и синови“ су спалили тела 70.000 особа са менталним инвалидитетом.

У року од 4 месеца, ове пећи су помогле СС-у да се отараси остатака 125.000 совјетских ратних заробљеника мучених у Аушвицу. Године 1942, запослени у „Топфу“ Фриц Сандер изумео је „транспортну“ пећ за спаљивање затвореника концентрационих логора, али Пруфер је тај пројекат срушио – чисто из зависти. Године 1943. колекционар компаније „Топф и синови“ Хајнрих Месинг инсталирао је нови вентилациони систем у гасним коморама Аушвица, да би се гас брже распршио и омогућио да се затвореници убијају сваког сата, уместо да се чека 4 сата да мирис нестане. Онда је са инжењером Карлом Шулцеом тестирао систем и посматрао како је 1.492 Јевреја из Кракова убијено у ћелијама, након чега је Шулце известио шефа компаније Лудвиг Топфа да је квалитет вентилације одличан – и, несумњиво, СС ће наручивати још. Године 1945. СС је успео да дигне у ваздух пећи и гасне коморе Аушвица пре доласка Црвене армије, али је, рецимо, у истом том Бухенвалду крематоријум „Топф и синови“ остао непромењен. Понављам још једном: ти бизнисмени су помогли да се уништи 11 милиона људи – ратних заробљеника, стараца, жена, деце. И шта им се због тога десило?

Сувласник компаније Лудвиг Топф се 31. маја 1945. убио калијум-цијанидом због нервног слома: чекао је да неко дође по њега, али нико није долазио. Оставио је поруку да је увек био против нацизма – „само сам добро радио свој посао, наша компанија значи квалитет“. Није требало да се толико уплаши. Други сувласник, брат Лудвига Ернста Топфа, није гоњен: Американци су га ухапсили на две недеље, а затим пустили. Године 1951. он је у западнонемачком Висбадену поново отворио канцеларију „Топф и синови“ и поново мирно почео да производи… крематоријуме – уосталом, компанија, како је Ернст досетљиво приметио, „има веома добру репутацију.“ Убрзо су се појавиле публикације о компанији са фотографијама њених пећи у Бухенвалду и гомилама лешева около, па је фирма 1963. банкротирала. Покушавали су пар пута да покрену парницу против Ернста Топфа, али безуспешно. Умро је 1979, без извињења.

Амерички војници су ухапсили проналазача пећи Пруфера, али су га пустили. Зато су Руси ухапсили цело друштванце. Зандер, који је понудио своју „транспортну“ пећ за спаљивање више тела, такође је завршио у „тамницама НКВД-а“ и тврдоглаво се држао своје линије: рекао је да је просто помагао Немачкој да победи у рату, а то је увек повезано са уништавањем људи. Зандер је умро иза решетака од срчаног удара, а Пруфер 1952. године у радном логору у СССР-у. Шулце (онај који је тестирао вентилацију у гасној комори) амнестиран је 1955. године, и из Совјетског Савеза се вратио у Немачку. У ДДР-у, „Топф и синови“ су проглашени за компанију без власника, престали да производе крематоријуме и покренули машинску производњу. Након распада ДДР-а, компанија је приватизована и почела је да прави опрему за пиваре. Као да попијете гутљај пива са укусом Аушвица. Године 1996. фирма је банкротирала.

Таквих прича је безброј. Узмимо хемијску компанију „ИГ Фарбен“, чији је гас „Циклон Б“ убио најмање милион затвореника у СС логорима, а прве жртве биле су 500 совјетских ратних заробљеника. И шта? Управници компаније су 1945. рекли: они, анђелчићи, нису знали за шта се користи гас. Директори „ИГ Фарбена“, Ман, Херлајн и Вустер, ослобођени су на суђењу 1948. године… Тада су Ман и Херлајн прешли да раде у Bayer, производећи аспирине – они су искусни људи, тражени су. Само један директор, Дурфелд, добио је 8 година затвора: одлежао је три године и пуштен је превремено.

„ИГ Фарбен“ је престао са радом 1952. године, али… у ствари, постојао је до 2003. године, плаћајући жртвама гаса мизерну одштету од 255.000 евра. Његова позната одељења – БАСФ (сећате се касета?), Bayer са таблетама и фластерима (који је налагао медицинске експерименте на затвореницима у концентрационим логорима) и Агфа – и даље успешно послују, зарађујући милијарде. Наравно, са милијардерима је теже изаћи на крај него са маторим секретарицама. Ова полуглува баба је живела у старачком дому, а овде су велике фирме са адвокатима, огромним новцем и свим осталим. Скупље је гонити такве људе. Могло би се поставити питање обештећења жртвама, укључујући и руске грађане: јер је, с обзиром на гигантске размере злочина, плаћен ситниш. А имовина „Топфа и синова“ остаје: зграде, фабрике. Али шта с њима? Ми тражимо зле старице.

Скоро сви нацистички бизнисмени су избегли казну. На пример, Адолф и Рудолф Даслер, чланови НСДАП-а од 1933. године, чија су предузећа правила ципеле за Вермахт и производила 92.000 бацача граната, нису кажњени, а ми са задовољством купујемо „Адидас“ и „Пума“ патике. Као, били су приморани да производе, фирер је конфисковао фабрике. Да ли вас је он натерао да уђете у НСДАП? Нису дирали ни Хуга Боса, члана НСДАП-а од 1931, захваљујући коме су сви у свету упознати са униформама СС, СА, Вермахта и Хитлерјугенда: његове фабрике су их по налогу Рајха шиле у милионима копија. И шта? Газда је кажњен са 80.000 марака и лишен права гласа. Иначе, СВА предузећа поменута у чланку користила су ропски рад логораша из Европе и СССР-а. И много је логичније сад покренути све ове случајеве, преиспитати пресуде, натерати породице бизнисмена који су учествовали у милионским погибијама да се покају, и постићи обештећење за рођаке затвореника који су били приморани да праве оружје за убиство, граде крематоријуми, и производе „Циклон Б“.

Али ни Европу, ни Израел, ни Русију такве ствари не занимају.

Лакше је ловити крваве књиговође, чистачице и стогодишње СС секретарице.

(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)