Андреј Фурсов: Зашто је главна алтернатива Западу Русија а не Кина

Русија се од фигуре претворила у играча; не у главног играча, Русија није господар светске игре, али Русија је постала играч и ово освајање треба ојачати и кренути напред

(Дзен канал А. Фурсова, 16. 11. 2023)

Да ли је могућ миран пут успостављања новог светског поретка? Историја показује да чим претендент на хегемонију или стварање алтернативног светског поретка почне да сакупља снагу, хегемон покушава да га „посече“. Мислим да ово питање остаје отворено.

Но, Русија, у сваком случају, мора да ради, најмање, на стварању вишеполарног света. Такав свет се већ формира, али његов развој треба подстицати. Ако Русија жели то да чини, мора довести своју унутрашњу политику у склад са спољашњом.

Немогуће је на међународној арени спроводити курс који подсећа на понашање велике државе, и у исто време настављати непопуларну неолибералну реформу у економији, здравству, образовању и тако даље. Великодржавни курс и сукоб са Западом, претпоставља подршку највећег дела становништва, а не групице олигарха. Економске реформе, све гори положај становништва, такву подршку, природно, не гарантују.

Запад је осетио да Русија устаје, да почиње да стиче суверенитет. Управо оно што се сада дешава и јесте одговор на успон Русије. Организатор и први директор приватне обавештајне компаније Stratfor Џорџ Фридман изјавио је још пре неколико година, кад Русија почне да се подиже, ни један амерички председник са тим се неће помирити. И као одговор, Москва ће одмах добити кризу на својим границама. Испоставило се да је у праву.

У случају да изгубимо позиције следи распад земље и успостављање контроле транснационалних корпорација над њеним деловима. Ако се неко у нашем вишем слоју нада да се са Западом може договорити, да је проблем у економији, и ако ми, грубо говорећи, „решимо питање новца“ све ће доћи на своје место – жестоко греши. То је илузија.

Запад је дошао до закључка да Русију треба или раскомадати, то јест, завршити оно што није довршила перестројка, или наставити притисак на њу и на крају је сломити.

Једина држава, која теоријски може постати основа новог светског поретка – никако није Кина. Уз сву своју економску моћ она није велика нуклеарна сила. А Русија, до данас, остаје једина држава која може нанети неприхватљиву штету САД. И док та опасност постоји, САД и затворене структуре светског споразумевања и управљања ће чинити све што могу да лише Русију могућности да води независну политику.

Не може се занемарити ни опасност од геоклиматске катастрофе. Крајем 2011. године Лондонска економска школа и амерички Институт Брукинс објавили су „Пројекат унутрашњег премештања“ у којем је реч о пресељењу великог броја становништва у случају геоклиматске катастрофе из зоне Северног Атлантика у „сигурне и стабилне регионе“.

Најсигурнија, најстабилнија и ресурсима најбогатија зона у свету у току и после геоклиматске катастрофе биће Северна Евроазија – наша земља, територија Русије. Зато се у западној врхушки све чешће чују гласови: као, неправедно је што Руси владају тако огромном територијом и тако огромним ресурсима, треба све то ставити под контролу „међународне заједнице“.

Геоклиматска катастрофа може постати оно што Насим Талеб зове „црни лабуд“ – савршено непредвидљива околност која нагло мења ток догађаја. У случају катастрофе реке људи ће кренути тамо „где је чисто и светло“, а такође и „сито и топло“. Нова сеоба народа може кардинално изменити ток историје.

Још 90-их година сам говорио о неопходности изучавања у Русији искуства Византије. Ромејско царство, које није било најмоћније у војно-економском смислу, успело је да опстане у изузетно непријатељском окружењу читавих хиљаду година. Узроци – одлична дипломатија и обавештајна служба, засноване на пажљивом изучавању противречности у околном свету. Разуме се, искуство Византије, а такође и Венеције, Англосаксонаца, Јевреја и Кинеза може користити данашњој Русији. Али искуство преосмишљено, прилагођено нашим специфичностима и текућој светској ситуацији која се убрзано мења.

Језгро земље треба да чини реформисани војно-индустријски комплекс, армија, специјалне службе и наука. Неопходно је стварати своје енклаве у најважнијим тачкама света, а у својој организационој активности и делатности комбиновати институционалне и мрежне принципе. Све ово су неопходни услови за победу у Великој Игри ХХI века, у борби за промену карте Историје.

Пошто се Запад налази у кризи која се продубљује, пошто Запад није јединствен, постоје противречности између различитих група западне елите, Русија мора да користи све ове противречности онако као што је 20-тих година прошлог века Стаљинов тим користио противречности између Велике Британије и САД, између Ротшилда и Рокфелера. Ове противречности, које ће безусловно расти, стварају могућности за договор, да би се једна група искористила против друге и искочило из ситуације.

„Овај менталитет, који гледамо и хвалимо као савремену западну цивилизацију, и који већ дуго управља светом и свим његовим вредностима, институтима и организацијама, сада се срушио, али својих крахом гура човечанство у још већи крах.

У овом периоду свету су потребне нове речи и нове перспективе, док се разматрају и катастрофе које је човек изазвао и путеви за решење ових катастрофа“.
Портпарол турског парламента Нуман Курлумуш

Писац Олег Маркејев у једном од својих романа је написао да је светска игра структурисана на следећи начин: постоје господари игре, играчи, помоћници играча и фигуре. Деведесетих година Јељцинова Руска Федерације, јељциноиди су били, безусловно, фигуре. Шта је постигао Путин у последњих неколико година – Русија се од фигуре претворила у играча; не у главног играча, Русија није господар светске игре, али Русија је постала играч и ово освајање треба ојачати и кренути напред, напред, напред, у победу.

С руског посрбио: Александар Мирковић

Опрема: Стање ствари

(Сродство по избору, 19. 11. 2023)