Дарко Танасковић: Ерупција вулкана страха и мржње

Кад су Арапи – конкретно Египат и Сирија – први и једини пут успели да приреде тактичко изненађење Израелу у тзв. „Јом Кипурском рату” (1973), генерал Аријел Шарон, јунак овога сукоба, коме је вештим тенковским маневром у египатској позадини пошло за руком да одсудно преокрене ток збивања на бојишту, дао је злослутну изјаву: „Сенка новог Холокауста спустила се на Израел!”. Арапски команданти, са своје стране, нису крили да циљ њихове операције није само враћање територија окупираних 1967. године, већ „бацање Израела у море” – односно уништење јеврејске државе.

Непосредно пре избијања овог новог пожара – укресаног бруталним терористичким нападом Хамаса, без преседана, на погранична израелска насеља и унутрашњост самог Израела – палестинска активисткиња са Западне обале, Ахед Тамими, објавила је на Инстаграму, према медијским извештајима, језиве претње јеврејским колонистима: „Чекамо вас у свим градовима Западне обале – од Хеброна до Џенина. Поклаћемо вас, па ћете рећи да је оно што вам је Хитлер урадио било равно шали. Напићемо вам се крви и најести мозга”.

Са друге стране, безобзирност и насилничко понашање новонасељених Јевреја према житељима Западне обале последњих месеци су, по општем суду, попримили неслућене размере. Страх и мржња дубоки су покретачи вишедеценијског узајамног арапско-израелског сатирања. То је истина коју учене геополитичке анализе и политиколошка тумачења, наравно, подразумевају – али им не посвећују пажњу коју заслужују. Јер, страх и мржња, који се једно другим хране и подстичу, ирационално су исходиште свеколиког убилачног ужаса, с тим што им језгрена магма није ван предела једне метарационалности најдубљих, архетипских порива библијске и куранске провенијенције. И понорних искустава древне, далеке и мање далеке прошлости.

Због многих изукрштаних политичких, друштвених и многих других разлога, како историјских и савремених, тако и локалних, регионалних и глобалних, јеврејско/израелско-арапско/палестински крвави чвор немогуће је коначно разрешити. Ни начин који је на Гордијев чвор применио Александар Велики ту не би помогао. И зато му се, упркос многим идејама, плановима, покушајима, напорима, привременим и парцијалним споразумима – не види расплет. Ова констатација није, признајем, ни од какаве користи и могла би се разложно отписати, па и морално осудити као сејање дефетизма, поготово од стране оних који се уистину поштено и племенито труде да пропомогну проналажење неког трајнијег решења. Нажалост, утисак  је да за песимизам има неупоредиво више покрића него за чак и опрезни, релативни оптимизам.

Ореол непобедивости

У бурном историјату израелско-арапских односа безброј је епизода суровог насиља, али да се овом приликом вратимо само на већ поменуту 1973. годину, кад је Ариел Шарон драматично проговорио о „сенци новог Холокауста”. Посебно је критично за Израел тада било на северном, сиријском фронту, односно на Голанској висоравни. Тај део границе бранило је укупно око 175 војника и 177 тенкова, наспрам којих је стајало 540 тенкова, међу којима је било и најмодернијих руских Т-62. Из позадине је пристизало још 960 гусеничара. Израелске јединице, под командом нижег официра Авигдора Калаханија, претрпеле су тешке губитке, тако да им је другог дана борби остало само 40 тенкова, а ускоро је тај број спао на само 15 исправних.

Иза њих се непријатељу широм отварала небрањена израелска територија. И тада командант северне зоне, Рафаел Ејтан, доноси наизглед сулуду и самоубилачку одлуку да се крене у напад. Сиријци су били избезумљени. Претпоставили су да је у питању само претходница веће оклопне силе. Четвртог дана рата, у Долини суза није било више ниједног сиријског тенка, а ни војника. Израелски страх од уништења и одлучност који је довео до задивљујуће хладне храбрости тријумфовали су над хаотичном арапском намером уништења. И тако је било у готово сваком претходном и доцнијем окршају на земљи светој између два блискоисточна народа.

Без обзира на огромну бројчану надмоћност својих стварних и потенцијалних арапских и муслиманских непријатеља, Израел је задобио ореол непобедивости. Ова темељно теократска држава, милитаризована парламентарна демократија (једина на Блиском истоку, како Израелци воле да подсете), земља политички посвађаног друштва – осим по питању националног опстанка – постала је јединствен феномен на политичкој карти региона, па и света. Уживајући, у свим пресудним моментима, безрезервну подршку САД – што му је омогућавало да редовно игнорише резолуције УН, као и благонаклоност европског Запада, а посебно неких утицајних држава немирне савести због улоге у Холокаусту, у сваком погледу.

Технолошки и војно изванредно организована држава – упркос свим изазовима са којима се суочавао – Израел се успешно кретао ка свом светом циљу, окупљању што већег броја припадника „изабраног народа” у његовој древној постојбини. Заборављало се при томе да у ширем региону има и оних који сматрају да – за разлику од Запада – Јеврејима ништа посебно не дугују, на шта је својевремено изричито подсетио, рецимо, ирански председник Махмуд Ахмадинежад, а недавно, не мање јасно, и турски председник Реџеп Тајип Ердоган.

И не само да Арапи и муслимани не осећају било какав дуг према Јеврејима – а још мање Израелу – већ сасвим супротно, ове доживљавју као своје историјске и нововремене душмане и дужнике. За Арапе је Израел „колонијалистичка творевина”, окупатор, страно тело које им је подмукло и насилно подметнуто на њиховој земљи лицемерјем и мешетарењем великих сила, првенствено (и вазда) Енглеске, а онда и осталих „крсташа”. Кад се на сразмерно малој територији суоче две такве екстремне искључивости, са митским, али и демографским и реалполитичким теретом и набојем – тешко је замислити, а поготово остварити неко трајно, компромисно мировно решење. Зато и план о стварању две напоредне државе – једне јеврејске, а друге палестинске – прихваћен у УН и на уснама многих који би да се коначно пронађе формула саживота Јевреја и Палестинаца, ако не буде неког чуда, нема никакве шансе да се материјализује.

Хоће ли Израелци икада прихватити да Источни Јерусалим буде престоница независне палестинске државе? Хоће ли Палестинци икада прихватити да им животни простор дефинитивно буде сведен на Западну обалу и Газу? У капиталној и максимално непристрасној књизи „Арапин и Јеврејин. Рањене душе у обећаној земљи” (1986), за коју је добио и Пулицерову награду, угледни новинар и публициста Дејвид Шиплер, описао је супротстављене негативне стереотипе који овим блискоисточним народима не дозвољавају да у онима другим уопште виде људе. Јеврејин је за Арапина, пише Шиплер, брутална, насилна и препотентна кукавица, а Арапин за Јеврејина примитивно створење животињске осветољубивости и ниских порива. Реч је, наравно, о уопштавању коме, по дефиницији, део живота и људи срећом свакако измиче, али је сасвим довољно и широко емпиријски утемељено да се мирне душе може јавно саопштити.

Било је и има, како међу Јеврејима/Израелцима тако и Арапима/Палестинцима, немало примера искреног настојања да се непремостиве разлике превазиђу, па су тако, рецимо, у дијалошкој књизи „Између непријатеља” (1974) Египћанка Сана Хасан, припадница високог египатског друштва, и израелски новинар, Амос Елон, будућност својих земаља замишљали као „Уједињене државе Блиског истока, у којима ће све барикаде које деле народе бити срушене”. Не може се заборавити величанствено миротворство великог писца Амоса Оза, у трагању за миром. Озбиљни преговарачи и посредници равновали су годинама, за допринос јеврејско-арапском помирењу додељивана су међународна признања – укључујући и Бегинову и Садатову Нобелову награду (1978).

Ипак, страх и мржња су се, бар до сада, показали јачи од свих добрих намера и племенитих замисли. Терористичким нападом на Израел и разорним пожаром у Гази поново смо сведоци њиховог застрашујућег пира којим се преко ноћи потиру или бар на дужи рок одлажу скромни, али конкретни дипломатски резултати пројекта постепене нормализације односа између Израела и његових арапских суседа, на чему су се САД, од времена Доналда Трампа, усредсређено ангажовале. Бездани понор зла се изнова разјапио.

Борба за ционизам

Од фаталног 7. октобра светом круже и роје се многобројне претпоставке, (хипо)тезе и тумачења у вези са позадином Хамасове одлуке да баш у одабраном тренутку предузме убилачки терористички напад на Израел. Већина аналитичара и коментатора се слаже у томе да то Хамас није самоиницијативно смислио, организовао и извео, изненадивши иначе крајње предострожне израелске службе безбедности. За неке је то наводно дело Русије, којој одговара скретање пажње светске заједнице – првенствено САД и „колективног Запада” – са рата у Украјини.

Други, пак, у свему виде дугу руку Ирана и његовог регионалног повереника Хазболаха. Има мишљења и да је све, заправо, паклена завера пословично перфидних британских тајних служби и Мосада, а могу се чути чак и објашњења у духу најапсурднијих теорија завере, према којима је у ту игру био укључен и сам Хамас. Упиру се прсти и на друге актере блискоисточног колоплета, па и на поједине ванрегионалне факторе. Много од овога могло би бити – а можда и јесте, бар делимично или потпуно тачно – али се не би смела пренебрегнути унутрашња, ендемска дијалектика страха и мржње, која трансисторијски покреће циклусе насиља између Јевреја/Израелаца и Арапа/Палестинаца, тако да се њихов сукоб у сваком тренутку може распалити и крваво актуализовати у функцији најразличитијих интереса и циљева.

Без обзира на самопоуздање засновано на војној, технолошкој и организацијској супериорности, низу добијених битака против истог непријатеља и готово „бланко” подршке  Запада, у Јеврејима – а посебно Израелцима – дубоко у подсвести живи, ради и рује панични страх од уништења. Треба ли то уопште објашњавати? Кад осете да би им егзистанција могла бити угрожена, сви обзири се повлаче пред гвозденом одлучношћу да се по сваку цену отклони претња или „сенка”, како се 1973. године изразио Ариел Шарон.

Заузврат, код Арапа/Палестинаца такве сурове и по правилу несразмерно обухватне „казнене експедиције” само увећавају мржњу и подстичу на сневање и смишљање будућих освета. Како је то уверљиво показао немачки научник, Волфганг Шивелбуш, у луцидној студији „Култура пораза” (2009), надахнуће поразима може се код неког народа или друштвене групе показати митски, мобилизацијски и акционо делотворније од гордости коју граде победе (2003).

Мало је у Светој земљи простора за политику, иако и она – кад олуја привремено прође – рутински долази на дневни ред. До идуће прилике… Није, стога, ни случајно то што је овај Нетанјахуов кабинет најрадикалније десни и националистички од свих досадашњих, а што код Палестинаца главну реч води екстремистички Хамас, док Махмуд Абас, углавном, само прима стране изасланике, даје изјаве и изражава принципијелне ставове о нужности проналажања формуле мировног решења у координатама пројекције две државе за два народа.

Бивши израелски министар одбране и члан садашњег војног кабинета, генерал Бени Ганц, дао је пре неколико дана веома индикативну изјаву у вези са могућим ограничењем трајања кампање: „Води се рат за опстанак и за ционизам, тако да нисам у стању да предвидим дужину трајања сваке фазе и борби које ће потом уследити”. За опстанак и за ционизам, дакле. Да се борба води за опстанак не изискује, верујем, додатно разјашњење, али какав је смисао помало неочекиване тврдње да се она води и за ционизам? Генерал своју изјаву сигурно није случајно баш овако формулисао. Напротив, тачно је знао шта жели да поручи, а трагом те поруке може се аналитички проникнути до најдубљег слоја израелске идеолошке, политичке, а потом и војне логике. До непроменљиве стратегије јеврејске државе. До ционизма.

Ционизам има своје законе, правила и методе, установљене још у време стварања јеврејске државе и првих сукоба са палестинским Арапима. Одавно је објављена, непосредно после Шестодневног рата (1967), који Арапи називају „накса” ( „узмак“), и већ заборављена, студија великог француског оријенталисте, иначе Јеврејина, Максима Родинсона, насловљена „Израел и арапско одбијање. 75 година историје”. Корисно би било поново је прочитати у светлу налета актуалне блискоисточне буре. Родинсон је осетио да је управо после највеће војне победе Израела над здруженим армијама Египта, Сирије и Јордана, пре свега ради будућности, нужно протумачити најдубља исходишта јеврејско-арапског сукобљавања које ће у деценијама које су уследиле нејболније погађати Палестинце.

А тријумф у рату 1967. израелски историчар Бени Морис усхићено је окарактерисао као „зенит јеврејске историје”: „Била је то победа синова светла над синовима таме који су претили уништењем Јевреја и истовремено повратак на кичму између севера и југа земље Израел – историјски heartland јеврејског народа и јудаизма – који су израелске одбрамбене снаге пропустиле да освоје 1948. године”.  Наслов књиге из које је преузет горњи навод носи наслов „Једна држава, две државе” (2009). Какве су две државе уопште замисливе на оваквим идеолошким премисама? Родинсон, пре више од пола века поставља питање да ли је Израел имао начина да ублажи и политички разоружа арапско непријатељство. Можда теоријски јесте, али се у пракси није пошло тим путем.

Сенка и сабља смрти

„Отац Израела”, Давид Бен Гурион (1886-1973), тврдокорни циониста, али и крајње прагматичан државник, мрзео је Арапе, али их је, будући националиста, добро разумевао. За разлику од неких политичара са левице, сматрао је да се њихова осветољубивост може скршити једино силом, иако су повремено и њему кроз главу пролетале мисли да би батина у неком тренутку могла имати два краја. Но, били су то пролазни моменти скепсе потискивани оптимистичком вером у одлучност и снагу ционистичког потомства. Држао је да су освојене територије минимум за јеврејски дом и није му падало на памет да би се – зарад мира са Палестинцима – могла напустити и једна једина стопа. Напротив, императив је био да се стално присвајају нове. У Израелу је, за његов укус, већ тада било одвише Арапа претећег наталитета.

Бен Гурион је презирао међународне организације, укључујући и УН, сасвим разложно претпостављајући да оне из читавог низа моралних, историјских и политичких разлога никада неће бити кадре да против Израела наметну спровођење неке неповољне одлуке. Тако је он, рецимо, упркос резолуцији о интернационалном статусу Јерусалима, престоницу Израела 1949. пркосно сместио у свети јеврејски (али и арапски и муслимански) град. Израелски политичари попут  Моше Шарета, Левија Ешкола или Абе Ебана, а и многи после њих, који су исказивали више спремности за конструктивнији и умеренији однос према Палестинцима, по питању територија, тј. граница и (повратка) избеглица, никада суштински и трајније нису успели да доведу у питање бескомпримисну линију Бен Гурионове ционистичке одлучности.

Арапима је стално замерано одбијање да у пуној мери признају израелску државу и њено право на постојање, као и нескривено непријатељство према израелским држављанима, нарочито колонистима, против којих су повремено предузимали и атентате, насилне упаде и погроме. Израелске реторзије су, по правилу, биле несразмерно суровије показне лекције старозаветне правде. Тако је успостављена матрица коју године нису измениле или ублажиле – све до садашњег разарања људског, урбаног и социјалног ткива Газе у настојању да се коначно уништи Хамас, а у вези са којим се чак и у кулоарима УН почела помињати квалификација геноцида.

Примера ради, наведимо један стари случај. Средином октобра 1953. године у бомбашком нападу на једно израелско село погинули су жена и двоје деце. Индиције су указивале на то да су починиоци пребегли на територију Јордана, али Израелци нису сачекали резултат истраге, већ је једна њихова јединица напала јорданско село Кибја, срушивши 40 стамбених зграда, при чему је погинуло више од 50 житеља, мушкараца, жена и деце.

Нужно је, такође, указати на то да, сем декларативне, Палестинци ни издалека нису уживали неподељену, искрену и доследну наклоност своје арапске браће, као и да су властодржачке гарнитуре у престоницама арапског света умногоме саодговорне за њихову злу судбину. Премда то не би било правично и поштено, али би било хумано, реалполитички прагматично и благотворно, у раној фази масовног палестинског избеглиштва (1948-1950) – који се мерио стотинама хиљада прогнаних – околне арапске земље нису много учиниле да ублаже и колико је могуће амортизују тај страшан егзодус.

Штавише, гетоизиране палестинске избеглице биле су им нека врста „монете за поткусуривање” са Израелом и међунардном заједницом. На својим територијама их нису доживљавале као нарочито омиљену браћу у невољи – поготово у државама у којима их је било највише – док су они, са своје стране, настојали да се снађу и наметну на све расположиве начине. Сетимо се само „Црног септембра” јорданског краља Хусеина (1970) или, пак, трагедије у либанским логорима Сабра и Шатила (1982). Није претерано рећи да је неким савременим арапским режимима мрско и само постојање Палестинаца…

Ко се данас, сем стручњака историчара, још сећа и може замислити, да је принц Фејсал од Хиџаза 1919. године сматрао да ционизам није вид империјализма – већ да је, попут арапског, легитимни јеврејски национализам и потенцијални савезник у ослобађању од страног туторства над заједничком земљом? Нестварно делује његово потписивање, уз посредничку и лингвистичку помоћ Лоренса од Арабије, споразума са ционистичким прваком, Хаимом Вајцманом, о узајамном уважавању и сарадњи у успостављању јеврејског дома у Палестини.

Предострожни емир, будући краљ Ирака, својеручно је испод тела текста документа на арапском дописао заштитну клаузулу (caveat) којом своје поштовање договореног условљава испуњавањем обећања о признавању арапске независнисти од стране великих сила. Ционистичка организација је Париској мировној конференцији споразум представила без ове клаузуле. Свеједно, пошто су се Велика Британија и Француска још 1916. године Сајкс-Пикоковим споразумом договориле о подели интересних сфера на Блиском истоку – Фајсалов и Вајцманов добронамерни напор изгубио је практични сваки значај и постао „заборављена фуснота” у историјату јеврејско/израелско-арапско/палестинског сукобљавања.

Што се Израела тиче, у његовој политици је, укупно узевши, превладала идеалистички неодступна, пропулзивна ционистичка линија Херцла и Бен Гуриона – са силом као главним аргументом у општењу са Палестинцима. Максим Родинсон је то у својој поменутој књизи реалистички морао констатовати и упозорити на то да неко ко своје право сматра апсолутним – без обзира на привилегију поседовања веће силе, свеколике моћи и стране подршке – никада неће доживети да му то праву признају они чије подједнако легитимно право одбија да поштује. А само то признање би могло водити на стазу трајног решења већ стогодишњег сукобљавања. За сада се таква могућност не назире, а изјава генерала Ганца да се „Израел бори за опстанак и за ционизам” никако не охрабрује. И даље ће Светом земљом владати страх и мржња, а над њене житеље ће се надвијати сенка и сабља смрти.