Како је Толстој подржавао Србе: Аустријска царевина, то разбојничко гнездо

Чувени руски писац, поред тога што је имао информације о дешавањима у Србији, посебно о њеном ослободилачком рату против Турске, осећао је повезаност с братском, словенском земљом

Ко зна како би се завршио „највећи друштвени роман светске литературе“, како је Томас Ман описао „Ану Карењину“, иначе најпревођеније књижевно дело на свету не рачунајући Библију, да није било српског ослободилачког рата против Турака у који је велики руски писац послао свог јунака грофа Алексеја Вронског по Аниној погибији.

Наиме, епилог поменутог романа базирао је на друштвено-политичким питањима која су била актуелна у тренутку настанка овог дела – јунаци расправљају о српском рату, наводе да је то у високом друштву општа тема, али и то да се народ диви српском јунаштву.

Међутим, иако Толстој о судбини Вронског у Србији ништа није написао, познато је да је његов лик засновао на пуковнику Николају Николајевичу Рајевском, који је био тек један од многих добровољаца што су дошли да помогну српској браћи. Страдао је 20. августа 1876. у бици код Адровца, у централној Србији. Посмртни остаци су испраћени у Русију уз велике почасти и опело којем је присуствовао и краљ Милан, док је на месту његове погибије касније подигнута Црква Свете Тројице.

Толстојева преписка с Анђом Петровић

Дакле, Лав Николајевич Толстој не само што је био добро информисан о приликама у Србији већ је осећао и везу с њом, држао је за себи блиску, православну, словенску земљу, али се и јавно заузимао за словенска питања, што је посебно евидентно у његовој студији „О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији“, једном од последњих дела које је написао а које је објављено у Србији свега неколико месеци након руског издања.

Куриозитет је да је студија заправо настала као одговор на писмо младе београдске гимназијалке Анђе Петровић, млађе сестре сликарке Надежде и писца Растка. Она га као „апостола угњетених“ моли да „устане у заштиту Срба“, да се својом „спасилачком речју“ заузме у Русији и пред Европом за неправедно угрожену Босну и Херцеговину у анексионој кризи 1908. године.

„Усуђујем се да вам причам о ранама које тиште Србе, и да молим за речи утехе у име свеколике српске младежи. Ваша реч је за руско јавно мишљење глас апостола. Зато изговорите ту спасоносну реч, смекшајте срце свог народа према малом балканском народу који се налази у ропству отимача. Подигните глас за слободу Босанаца и Херцеговаца! То су Срби, то су Јужни Словени, то су људи који су се вековима борили за очување своје самобитности“, пише Ана.

Одговор је брзо стигао – био је то готово трактат о важном политичком и дипломатском питању за Европу и за читав свет.

„Једна Српкиња обратила ми се питањем шта мислим о припајању Босне и Херцеговине Аустрији које је извршено ових дана. Ја сам одговорио кратко, али ћу тим поводом што могу јасније изнети своје мишљење о том догађају“, почиње Толстој и одмах разјашњава да једно од највећих разбојничких гнезда, названих великим државама, помоћу лажи, насиља и најразноврснијих злочина држи у страху милионе људи пљачкајући их.

„Једно од тих гнезда, присвајајући све већу и већу власт над њему потпуно туђим стотинама хиљада словенског племена, решило је да отворено учврсти ту своју власт и кад је сматрало да му је за то погодан тренутак, објавило је да оно од сада сматра те народе потпуно својим поданицима (…) То разбојничко гнездо које се зове Аустријска царевина“, истакао је Толстој.

Констатовао је да Срби и Црногорци, озлојеђени тим припајањем, не налазе никаквог начина да одговоре на то грубо насиље – или да се покоре одлуци или да се супротставе на исти начин који је употребљен против њих, то јест насиљем и убијањем.

Србија захваљује чувеном писцу – гроф Толстој је изабран 3. фебруара 1910. за дописног члана Српске краљевске академије. По свом лекару Душану Маковицком шаље председнику СКА Стојану Новаковићу своју биографију и библиографију, које су и штампане у Годишњаку те установе за 1910.

Великом књижевнику, који је преминуо исте године, 20. новембра, објављен је некролог у следећем годишњаку 24, из Новаковићевог пера.

Поменимо да је Толстој у дубокој старости наводно намеравао да се пресели у Нови Сад, док су његови директни потомци живели у емиграцији у Србији, од Октобарске револуције. Помиње се невероватан податак да их је било око 300, махом по линији трећег сина Илије, односно његових потомака. Најпознатији међу „српским Толстојима“ је слависта Никита Толстој (1923–1966), рођени Вршчанин.