Албанско присвајање српског наслеђа: Како су Дечани постали „косовски“ манастир?

Чињенице говоре да на КиМ нема „косовског“ наслеђа, а да трагови албанске културе нису старији од 150 година, и то представља врло „осетљиву“ друштвено-политичку тему, посебно у скоријем периоду, после једнострано проглашене независности, у оним круговима који ватрено заступају тезу о Албанцима као аутохтоном и најстаријем народу на овом простору, пише „Косово онлајн“.

У покушају да надокнаде недостатак опипљивих материјалних доказа о староседелачком статусу и значају на косовском тлу, данас чак и најлибералнији Албанци из интелектуалних кругова без устезања својатају српско духовно наслеђе на Косову и Метохији.

Тврде да је оно заправо „албанско“, или макар „косовско“. Тако се све чешће у медијима на албанском могу читати текстови у којима се присвајају Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница, Богородица Љевишка…

Локално удружење историчара „Али Хадри“ тако је већ више пута изнело са научне стране потпуно неутемељену тврдњу, да је манастир Високи Дечани заправо богомоља православних Албанаца, коју су „узурпирали српски окупатори још у средњем веку“.

Истовремено, и представници појединих западних држава све отвореније и врло неодговорно намећу тезу о постојању „косовске“ културне баштине, у намери да ваљда потврде разлоге пројекта косовске државности, не маре много за истину.

Тако се „косовизацијом“ манастира Српске православне цркве пре два дана бавио и амбасадор Јерн Роде, на челу делегације немачких званичника приликом посете Дечанима. Састали су се са игуманом манастира Савом Јањићем, а Роде је затим на Фејсбуку написао: „Данас смо закључили конференцију немачких амбасадора региона незаборавном посетом косовском манастиру који се налази на листи Унеско“.

Конструисање прошлости у циљу политике

Посета немачких представника Високим Дечанима догодила се само неколико дана после тешког дипломатског гафа, када је измештен споменик српским војницима страдалим у Првом светском рату, на српском православном гробљу у Приштини, и то на иницијативу француске и немачке амбасаде.

О томе зашто на КиМ нема трагова албанске културе старијих од 150 година и о каквом покушају фалсификовања историјских чињеница се овде ради, за „Косово онлајн“ објашњава академик Славенко Терзић, историчар и дипломата коме је српско културно наслеђе на југу Србије ужа специјалност током читаве научне каријере.

„Тезе о прошлости Косова и Метохије (као средишњег дела Старе Србије) које се могу прочитати или чути у албанској средини на Косову и Метохији у најмању руку немају никакве везе са науком и више личе на неку политичку бајку. Измишља се и конструише прошлост ове области, да би се поткрепили савремени политички пројекти. Настојање да се богата и у свету позната српска културна баштина представи као ‘косовска’ личи на појаву коју је Жан Бодријар назвао ‘интегритизам празнине'“, наводи Терзић.

Он истиче да је у европској научној историографији опште познато да Срби на Косову и Метохији живе непрекинуто најмање 14 векова.

„Све до османских освајања, Албанци се у изворима помињу у врло малом проценту само на ободу Метохије, према Албанији. Немачки историчар Петер Бартл у својој књизи Албанци – од средњег века до данас (на немачком), објављеној 1995. године у Регензбургу и Минхену констатује: ‘Слика коју албанска наука ствара о сопственој историји је поједностављена, некритичка и исконструисана. Језичких доказа о илирско-албанској сродности готово да и нема’. Немачки историчар старије генерације Георг Штатмилер тврди да је област реке Мат, по својој природној затворености ‘реликтна област’ Албанаца. Неспорно је да историјску границу између Срба и Албанаца чини река Дрим (Велики Дрим) у данашњој Северној Албанији, о чему сведоче многи извори, поред осталог и карта Ђакома Кантелија да Вињоле објављена у Риму 1689. године“, указује академик Терзић.

Још уверљивија су у том смислу, наставља Терзић, сведочења барског надбискупа Вићентија Змајевића, кога је папа Климент XИ на предлог Конгрегације за пропаганду вере именовао 1704. године за апостолског комесара за Србију и Албанију.

Албанци освајали „нови свет“

„Надбискуп Змајевић у свом извештају из 1707. године, у коме Србију назива у основи шизматичком земљом, пише да Србија иде на југу до Дрима који је граница између Србије и Арбаније, дијецезе драчке, љешке и Сопе. Главна места у Србији су, по Змајевићу, Београд, Смедерево, Ниш, Скопље, Прокупље, Ново Брдо, Приштина, Трепча, Призрен и Пећ и тврђаве Качаник, Тетово, Јањево, Вучитрн, Митровица, Ђаковица и Нови Пазар. Да су Албанци били масовније насељени у овим областима морали би да оставе било какве трагове, а њих нема. Како истичу неки истраживачи на читавом Косову нема ни једног јединог изворног назива места на албанском. Називи су просто преведени са српског“, објашњава Терзић.

Он истиче и то да многи страни извори потврђују извесну систематичност и неоспорну насилност албанске колонизације овог дела Србије.

„Аустријанац др Малте Олшевски у књизи Рат за Косово о томе пише следеће: ‘Широке и богате равнице на истоку мамиле су. Албанци су се осећали као конквистадори. Кренули су да освоје нови свет. Косово је било њихова Америка’. Уосталом, скоро сви споменици исламске културе на Косову и Метохији су део споменичког наслеђа Османског царства. Искључиво албанским споменицима се једино могу сматрати куле, тврђаве са пушкарницама“, наводи академик Терзић.

„Проблем“ културног наслеђа Косова, међутим, вуче корене још из времена комунистичке Југославије, о томе сведочи и један од најистакнутијих албанских интелектуалаца Шкељзен Маљићи, у књизи „Косово и распад Југославије“. Маљићи је у периоду од 1967. до 1982. године живео и радио у Београду, а у свом подсећању на то време имао је примедбе на српске комунисте, иако њима КиМ никада није било високо на листи националних приоритета.

„Српски националисти из Савеза комуниста, дакле из тадашње власти, захтевали су да се запечати доказ да Албанци нису аутохтони у крајевима где данас живе, већ да су дошљаци, конкретно са источних делова Балкана, из Тракије. Штавише, имплицитно и без верификованих историографских аргумената, сугерисало се да се сеоба прото-албанских племена из Тракије догодила након доласка Словена и Срба на Балкан, тако да је испадало да су Срби најстарији и најаутохтонији народ на Косову. Када се томе дода и инсистирање да су Срби из средњег века сачували више историјских докумената, културних и верских споменика, водило је до закључка да тапија над Косовом припада само Србима, да је Косово било и да вечно треба да остане српска имовина“, пише између осталог Маљићи.

Драматичне промене после Берлинског конгреса

У истој књизи, међутим, Маљићи говори и како је у једном периоду у младости радио и на одржавању фрески „у српским манастирима“, па наводи Студеницу и још неколико у којима је зарађивао за живот.

Оно што Маљићи као добар познавалац српско-албанских односа, попут других истакнутих албанских интелектуалаца либералних светоназора, не узима у обзир када говори о српским и албанским траговима на КиМ, то су турски пописи становништва у време османске власти. У оном из 1455. године, на пример, стоји да је на целом КиМ било само 30-ак албанских домаћинстава.

Треба подсетити да кључни и преломни тренутак у етничкој доминацији Албанаца на КиМ настаје тек у другој половини 19. века, а нарочито након признања Србије и Црне Горе на Берлинском конгресу 1878, када Турска и Аустроугарска схватају да ће се две српске државе вратити Косову као својој заветној земљи и културном моделу.

До недавно се и на сајту америчке ЦИА могао наћи податак да су до задњих деценија 19. века Срби етничка већина на Косову, а у том периоду под притиском и насиљем које трпе од стране екстремних представника албанских племена настаје најдраматичнија сеоба српског становништва. Нешто слично, Србима се догодило и после 1999. и уласка међународних снага са албанском паравојском на КиМ.

Наставља се упоредо и борба за културно наслеђе на КиМ. Недавни поновни избор Србије у Извршни савет Унеска, осим што је потврда њеног угледа у овој организацији, биће додатни ослонац Србији у наставку борбе против покушаја Косова да постане члан агенције Уједињених нација за образовање, науку и културу. Такође, присуство у овом телу Унеска значајно је и због нескривених намера Приштине да српску културну баштину на КиМ преведе у „косовску“.

На Косову и Метохији постоји српско, османско и албанско културно и духовно наслеђе. Бројни српски манастири и цркве датирају из периода од 13. до 17. века, неки од њих су и на листи Унеска као драгуљи светске баштине, док се трагови албанске и османске културе често међусобно мешају, а као најстарија албанска културна заоставштина на Косову сматрају се и чувају традиционалне куле за становање из друге половине 19. века.

У сваком случају, сви озбиљнији познаваоци ове теме истичу, да иако су бројчано данас убедљива мањина, Срби су на простору КиМ у културном аспекту апсолутна већина и чувају своје културно благо за добробит целог човечанства.