ЗАХАР ПРИЛЕПИН: ПИСМО ВЛАДИМИРУ ПУТИНУ

Поштовани Владимире Владимировичу!

Тешко је са Вама расправљати!

Руска култура, чак и у својој класичној верзији, умела је да ради са овом темом. Мада понекад, поштено речено, са извесном дозом гађења, коју нису превише скривали ни титани руске књижевности који су Русији донели велику светску славу.

Али имамо и друге примере у националној уметности, свакако не мање вредне: на пример, поезију Михаила Кузмина, дела уметника Константина Сомова, ране романе Едуарда Лимонова или, ближе нашим данима, дивну серију „ Одмрзавање” Валерија Тодоровског.

Проблем са ситуацијом је што ова тема у Русији више није на удару. Понекад пре изгледа као агресор.

Тема коју сте покренули била би можда још актуелнија да је читава наша модерна култура већ пренета у област традиције, у сферу норме, у сферу здравог разума. Да је она већ напустила поље утицаја културног ултралиберализма и светске пропаганде најновијих родних пракси.

И само кад би се нашли ван утицаја овог поља, имали бисмо право да усложњавамо пропорције, повећавамо нивое допустивог, мало одступајући од граница норми прихваћених у Русији.

Али руска култура, као што можемо приметити, још увек није у потпуности повратила право да се зове „национална култура“.

У нашој култури још увек има премало онога што је здраво, традиционалистичко или, у најширем смислу, нормално.

Превише озбиљан део онога што се називе „културним платформама“ и даље спокојно ради не са традицијом, него управо са овом темом коју сте покренули, која је њима разумљива и важна.

Веома приметан део јавне сцене, медија, позоришта, биоскопа и других облика савремене уметности већ је под несразмерним утицајем ових група.

На пример, вишедетни родитељи немају толики утицај на све области које сам навео.

Сликовито речено, нисмо ми ти који им дајемо реч у нашој култури. Обично они нама дају реч (а понекад и не).

И сад, позивајући се на Ваш став, добијају прилику да дају још мање простора онима који превише инсистирају на промовисању традиционалних вредности, на промовисању онога што они потајно називају „јефтиним патриотизмом“, „империјалним милитаризмом“ и „верским мрачњаштвом“.

Најједноставнији пример. Само у Москви постоји неколико позоришта на чијем су челу људи који заступају ставове које сте поменули. (Нека им живот буде миран, а рад продуктиван!)

Али у истој тој Москви нема ниједног позоришта које спокојно, доследно, самоуверено обрађује теме руског војног патриотизма, верског подвижништва, које изводи представе посвећене Специјалној операцији, подвизима наших лекара, наших војника, наредника, официра…

Зауставимо се овде, јер смо рекли главно, а навођење других примера само ће увредити колеге које ће ово сматрати личним нападом на њих.

Али ово није напад на њих.

Ово је само покушај да се покаже недостатак праве конкуренције у Русији између људи различитих уверења.

Владимире Владимировичу!

Будућност Русије није (само) компетентан став наших политиколога, изражен у ток-шоу формату. Те програме гледају милиони, али они живе, по правилу, тачно онолико колико траје емисија.

Будућност Русије је њена поезија, њене песме, њено сликарство, њена кинематографија, њено позориште, њена филозофија. По том наслеђу ће се судити о нашим данима. Наша деца и унуци сад одрастају у контексту културе.

Култура захтева најупорнију, крајње тактичну пажњу према себи.

Али овде треба имати на уму да у неким областима активности које су декларисане као „културне“, „детињастих, као што сте једном рекли о сличном питању, нема“.

А ако их и има, то нису деца која ће бранити нашу Богом дану Отаџбину.

(Телеграм канал З. Прилепина; превео Ж. Никчевић)