Александар Стојановић: Споменик француске бруке
ФОТО: БАЊАЛУКА.НЕТ
ПИШЕ: Александар Стојановић
Догађај који већ више година организују амбасаде Француске и Њемачке у тзв. Косову, а гдје они одају почаст свим војницима као знак помирења народа по много чему је, најблаже речено, лицемјеран, али ове године апсурдност и историјски ревизионизам су подигнути на виши ниво. Наиме, након што су многи примизјетили да недостаје споменик српским ослободиоцима, из амбасаде Француске дошло је признање да су они “само помјерили плочу у страну”?!
У питању је бијели надгробни споменик „Спомен ослободиоцима Приштине“, са ћириличним натписом „Овде леже посмртни остаци српских војника палих у ратовима 1912. и 1918“.
Из амбасаде Француске овај потез правдају “поруком помирења између народа који су били на непријатељским странама”, а за присуство споменика српским борцима на православном гробљу у Приштини кажу да је “посљедњих година разним полемикама у медијима каљала ову церемонију” због чега су “споменик помјерили у страну без да су дирали иједну кост српских војника”. Даље у свом саопштењу понављају дипломатске фразе о помирењу народа, а за све криве медије због погрешних интерпретација.
У свом саопштењу, толико пута су споменули њемачке војнике да се стиче утисак да је пристуство њемачких војника у Првом свјетском рату имало мировни карактер и да су Француски и Нијемци, а не Французи и Срби били савезници. А посматрајући из данашњег угла, могло би се рећи да то није далеко од истине.
Нема сумње да је циљ поруке о помирењу универзалан и снажан, да вјерујемо и смишљен у најбољој намјери, али сви знамо да је “пут до пакла поплочан добрим намјерама”. Ипак, какво је то помирење у којем присуство споменика, који је свједок историјске чињенице (да је српска војска ослободила крајеве Балкана, што у питање не могу довести ни највећи србофоби) може било коме да смета и како то да историјски факат може да баца љагу на било шта? Како то истина може да угрози помирење?
Вјероватно нема природнијег мјеста да амбасаде западних држава изврше овакво историјско насиље од Косова и Метохије. Тамо гдје је убијено међународно право, гдје су пали најчаснији борци за највише људске вриједности, гдје је сахрањена свака правда.
Потез амбасадора Француске у тзв. Косову је потез који дипломатска пракса, чак ни нацифашистичких држава, вјероватно не памти. Без обзира што то долази од представника двије државе које од Србије директно тражи да се одрекне Косова и Метохије. И овај потез вјероватно најбоље осликава како би француско-њемачки план изгледао у пракси. А то није оно што највише брине, него ћутање институција Србије на сраман чин дипломата.
Али то није тема… Истрпили су Срби свашта, трпе и сада, а њихов живот на Косову и Метохији сваки дан је угрожен. Ипак, овакав однос према гробљима, према мртвима, је оно што највише заболи, који и најсмиреније натјера да опсују. Како би било када би Срби измјестити споменик захвалности Француској на Калемегдану због свега што смо од Француске доживјели посљедњих 30 година?
Гробља су света. Знали су то и стари Римљани, који су питање гробља и упокојених посебно третирали. Знају то и Срби, кроз своју вјеру, о чему свједочи и она народна: “О мртвима све најбоље”. Све и да је покојник био најгори, ћути. Не дирај му у мир и нека му душа иде гдје јој је мјесто. А српски војници били су најбољи, дивио им се читав свијет. Дивила им се Француска. Дивила им се, мада не одушевљено, и Њемачка.
Шта је за Србина гробље свједочи и случај Светог Владике Николаја, који је за вријеме свог епископског столовања на Охриду обновио гробље палим њемачким војницима током Великог рата у Битољу, гдје су их српске снаге поразиле на путу ка слободи. Сматрао је да, колики год смо били непријатељи, и они заслужују да имају уређено гробље. Није га затрпао, нити преорао или помјерио, него уредио. То је порука помирења, амбасадоре Геро.
На споменику захвалности Француској у Београду пише: “Волимо Француску онако како је она вољела нас”. И то је вјероватно једна од најдалековидијих порука написаних на једном споменику. Јер наша љубав према Француској сразмјерна је љубави коју Француска показује нама. И нека не очекују да ћемо на основу онога од прије сто година да их волимо подједнако као тада данас кад се према Србији односе како се односе.
Ипак, ни та мања љубав, ако је данас уопште има, не значи да се споменик захвалности Француској треба помјерити или уништити. Јер, тај споменик више није само знак захвалности, него треба бити и стални подсјетник Француској и свима другима да Срби не уништавају споменике, да их чувају и да никад не прекрајају историју.
Ми као народ смо дужни да се држимо оне јеванђелске: “У добру се не узвиси, у злу се не понизи”, а све у нади и вјери да ће Европа опет, једног дана бити она стара.
