Јездић за РТ Балкан о „Књизи о Милутину“: Огромна жртва српског народа буди у нама најдубља осећања

Публика и ја пролазимо кроз катарзу и жељу за поновним стицањем стварног идентитета који нам припада и који се загубио у нашем новијем трајању, истакао је глумац Ненад Јездић за РТ Балкан

Ретко се у позоришту деси да монодрама, не тако популарна театарска форма, доживи бројна извођења, поготово не чак 150 за две године. Ипак, то је пошло за руком „Књизи о Милутину“ Данка Поповића у режији Егона Савина и продукцији Звездара театра.

Насловни и једини лик овог култног дела српске књижевности, које је по објављивању 1985. проглашено за националистичко иако је реч о антиратној причи коју приповеда српски сељак Милутин Остојић, јунак Првог светског рата и балканских ратова, тумачи маестрални Ненад Јездић.

„У феномену ‘Књиге о Милутину’ постоји нешто неизрециво, а што ја разумем као благослов и благодет што смо направили баш ту представу. Бројност и фреквентност њеног извођења је доказ да не зависи баш све од нас већ да постоји промисао“, изјавио је Јездић за РТ Балкан, те додао да уистину није очекивао да ће је публика толико тражити.

Истакао је да управо публика чини феномен ове представе и да јој је веома захвалан, јер да није људи којима је гледање исте ужитак и задовољство, питање је да ли би била довољна његова вера у Милутиново житије.

Констатујући да осећа меру колективног стида и понижења што је толико дуго требало да се Милутин огласи из позоришног мрака и мрака нашег аутошовинизма, Јездић је рекао да је Милутин незнани јунак, парадигма истинског патриотизма, истинске храбрости, истинског јунаштва.

Као кључну карактеристику ове представе истиче колективно несвесно које се током извођења буди, које се слије у једну тачку без обзира колико је гледалаца присутно.

„Колективно несвесно се разбукта, то духовно, праотачко наслеђе заживи у пуном интензитету. А страдање народа, страдање свих наших генерација је нешто што се провлачи кроз све време нашег бивствовања. Та огромна жртва, та архижртва која се поновила почетком 20. века а која је увек била присутна, још од косовског завета – то у нама буди најдубља осећања“, појаснио је Јездић за РТ Балкан.

По његовим речима, у току представе васкрсавају племенита простодушност, част, поштење, мудрост, реална храброст, чојство и дословце све врлине које генерације после солунаца спомињу са сетом, уз жал што их више нема.

„Побожна тишина и неверица, сузе у публици када се изговоре судбине, имена, бројност и мера српске жртве указују ми на то да и публика, а и ја као тумач те и такве судбине, заправо заједно пролазимо кроз једну меру катарзе и жеље за поновним стицањем стварног идентитета који нам припада и који се тако јефтино загубио у нашем новијем трајању“, рекао је Јездић.

Једини проблем ове представе је што се до карата врло тешко долази иако је на репертоару више од десет пута месечно.

„За две године 150 и више извођења указују на то да се ова представа простом рачуницом у календарском трајању позоришне сезоне игра нешто више од сваког трећег дана… или да сам, као Милутин, своју монодраму укупно играо пуне две недеље… и дан и ноћ!“, закључио је Јездић.