Станковић страхује да ће у таквим околностима Америка дати сагласност Куртију да спроведе своју политику етничког чишћења Срба са Косова, како би кроз његову победу, на неки начин, потврдили своју доминацију, бар у једном делу света.
То са опадањем моћи САД ићи ће јако компликовано и са собом ће носити гомилу ризика јер нико се не одриче тог свог монопола над управљањем светским догађајима, па неће ни Американци. Нисам никада очекивао да држава која је признала независност Косова и која је ту независност претходно поставила као свој ратни циљ има нека креативна решења када је у питању Србија.
Он напомиње да је и амерички амбасадор Хил више пута, чак и у Србији, говорио како се морамо помирити са губитком Косова, јер је то „ствар прошлости“, као и да треба „окренути нови лист“, како бисмо сарађивали у евроатлантској породици народа. Управо је ово основна америчка порука, уз, како каже Дејан Вук Станковић, обећање да ће нас „једног лепог дана, не зна се кад, Европска унија, прихватити као члана“. Мимо овога, сматра он, немамо се чему надати, а примери повлачења америчких снага из појединих делова света нису баш једнострани и могу се тумачити на више начина.
Примери који се чују у нашој јавности да су Американци напустили Ирак, Авганистан, Вијетнам, јесу тачни примери, али поставља се питање како су након тога те земље изгледале. Након америчког повлачења, те земље су биле уназађене неколико десетина година, ако не и читав век. Са Американцима нема претерано поигравања и нијанси – или си са њима, или си против њих.
Први амбасадор Америке у Србији после петог октобра Вилијам Монтгомери, написао је да се од Србије траже две ствари: историјска одговорност за ратове на простору бивше Југославије и признање независности Косова. Станковић напомиње да се од тих тада изговорених речи, па до данас, ништа није променило, нити да се можемо нечему другачијем надати.
Курти, и новим изјавама, само прати ту идеју.