Од „Балкан експреса“ до „Хероја Халијарда“: Нови српски историјски филм

И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане

Први пут савезничке војнике и америчке пилоте видели смо на филмском платну у „Балкан експресу“. У филму снимљеном 1989. као један од јунака појављује се Американац Лутер (Драгомир Пешић), помало блентав риђокоси младић, који ће изнад политичке мисије ставити романсу са Лили (Аницом Добром). Но тадашњи наратив о Американцима које спашавају Срби неће много одмаћи до данас – то чине самоиницијативно српски родољуби, често уз сопствене калкулације које надилазе идеологије.

Испрва је то изгледало симпатично: „Балкан експрес“ као нека врста домаће верзије култне британске серије „Ало, ало“ имао је за јунаке обичне, мале људе, који у вртлогу окупације и грађанског рата покушавају најпре да сачувају главе на раменима, да понешто и ушићаре, али на крају и да помогну невољницима са којима долазе у додир.

Три и по деценије касније, када се на тему односа Срби ‒ западни савезници и даље говори кроз везе родољубивих сељака и америчких војника (као да су они били кадри да самостално направе писте, успоставе везе са савезничким базама у Италији и организују евакуацију спашених авијатичара), чини се да се намерно игноришу историјске чињенице, које би приказале делатност ЈВуО као антифашистичку и у последњој фази рата у Србији, у лето и јесен 1944. године.

Промена те перспективе заправо је кључна у филму „Хероји Халијарда“ који се управо приказује у српским биоскопима. Овај филм још од пре премијере пратиле су одређене контроверзе: у Сарајеву је само емитовање инсерта изазвало својеврстан политички скандал, а недуго потом у Београду је почело да се нагађа како ће изгледати приказ „четника“ и ко су то заправо „Хероји Халијарда“.

Два брата у две војске

Да ли су хероји ове операције равногорци генерала Михаиловића који су од маја до децембра 1944. у неколико наврата, у операцији великог стила у позадини окупационих снага, организовали спашавање, прихват и евакуацију савезничких авијатичара, који су се након ваздушних борби са Немцима нашли на тлу Србије? И то у моментима када су савезници били увелико посматрани као „савезници“, пошто су сравнили српске градове са земљом, а равногорце пустили низ воду бирајући за партнере Титове партизане…

Или су хероји сами Американци, који ће на филмском платну бити „умивени“ и представљени као историјски савезници српског народа? Чини се да је ауторски тим који је радио на „Херојима“ избегао замке које су им припремали критичари, и да после одгледаног филма доминира утисак да и херојство и трагедија пре свега извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане (и оне треће – Недићеве, мада су они били слабије присутни на српском селу).

Прича о два брата у две војске није тек литерарни или уметнички мотив, јер се показало да је читав низ истакнутих комуниста или њихових ривала заиста имао најближе сроднике у војсци са којом се тукао. Брат партизанског команданта и послератног министра Владе Зечевића, Марко, до краја рата боравио је у ЈВуО и после 1945. издржао вишегодишњу робију; брат Милке Минић, новинар Душан Јанковић, у исто време је стрељан од револуционарних власти.

Брат управника Завода за принудно васпитање омладине Милована Поповића био је партизан Милош Поповић који се прославио као аутор песме „Коњух планином“, а брат команданта Делиградског корпуса ЈВуО мајора Весића, Војкан Весић, борац Расинског НОП одреда од првих дана рата.

Сестра Коче Поповића била је удата за истакнутог „народног непријатеља“ у Београду и са њим пред крај рата напустила земљу (Поповић је у једном партијском упитнику навео да су му и брат и четири сестре противници КПЈ), брат Вељка Влаховића био је капетан Стеван Влаховић, четнички командант у области Жељина.

Ван Србије су најупечатљивији примери члана Политбироа КПЈ Светозара Вукмановића Темпа чији је брат Лука, доктор теолошких наука, стрељан као припадник четничких снага 1945, и партизанског генерала и народног хероја Уроша Богуновића из Дрвара, чији је брат Брано Богуновић као четнички војвода погубљен од партизана.

Постоји читав низ сличних породичних прича међу закрвљеним Србима, али је можда парадигма за Србију 1941. судбина синова војводе Живојина Мишића: Радован умире у немачком ропству, Александар као официр гине у редовима ЈВуО, а Војислав као партизански комесар преживљава рат но политичку каријеру окончава на Голом отоку…

Људе од крви и меса

Тако драматична прича верно је пренета и на филмско платно, кроз причу породице Јовић чији син Мирко приступа четницима, а Сретен партизанима. И чији отац и деда деле вредности традиционалног српског села и Равногорског покрета, али и који уједно брину како да сва њихова деца преживе рат и сачувају људскост, да се носећи оружје не огреше о неког свог земљака.

Поред тога, ово је и први реалан приказ монархистичке ЈВуО: за разлику од „Неретве“, „Ужичке републике“ или „Последњег чина“, у „Херојима Халијарда“ видимо људе од крви и меса. Ни идеализоване ни филмски улепшане, са својим војничким врлинама, младе и препуне идеала за које су пострадали, чујемо глас(ове) личности које су нам до сада само биле познате са избледелих ратних слика: Звонка Вучковића, Предрага Раковића, Петра Баћовића, Војислава Лукачевића. Поред осталог, у једној сцени видимо их и ангажоване у борби против Немаца, што је можда и прва таква слика у домаћој кинематографији.

Чини се да је најслабији приказ једног од главних јунака, ђенерала Михаиловића, будући да се појављује у свега неколико сцена и притом не изговара ма какву реплику која би остала присутна у памћењу, могла да се цитира. И за сам Михаиловићев лик, чини се, било је тешко наћи адекватног глумца, с обзиром на то да је покојни Небојша Глоговац и ликом и карактером у претходном Бајићевом остварењу поставио високе стандарде. Али за разлику од партизанског филма, овде и друга страна, сада партизанска, коначно није наказна ни дехуманизована, и изгледа као изданак истог (српског) стабла.

Интересантно је да је у филму направљена јасна дистинкција између Британаца и Американаца. Први су одурни, перфидни официри империје – као у доминантним политичким стереотипима Србадије, док су други у најмању руку кооперативни, чак би се могло рећи и „добри момци“ у овом филму.

Иако амерички војни представници јесу остали уз ђенерала Михаиловића све до краја 1944, на неки начин пркосећи Совјетима који су већ запосели Србију и устоличили домаће комунисте на власти, истраживања историчара Косте Николића показују да је у односу према Стаљину, још од времена Техеранске конференције 1943, амерички председник Рузвелт испољавао знатно флексибилније ставове у односу на британског премијера Черчила. Черчил је у првој фази био знатно неповерљивији према Титу, док се Рузвелт показао као „прагматичан“, илити знатно мање забринут за судбину демократије у Југославији.

Може бити да се филмска екипа овде понела у складу са савременим политичким потребама: тражити споне са Американцима где год је то могуће, и у прошлости и у садашњости. Кад их нема, измислити их. Као ономад кроз кампању америчке амбасаде и домаћих колаборациониста „Ви сте свет“.

Значај историјског филма

Али ту се, уз свест да без њихове политичке подршке тешко да би овакав пројекат могао да буде реализован, може одговорити контрааргументом: ако се на Србију врши политички притисак да приступи НАТО пакту, одбаци своје традиционалне вредности и прихвати независност Косова, чему онда и позивање на Халијард и на српску заставу на Белој кући? И може ли ма који светли историјски пример да поправи слику империје која једној држави поставља ултиматуме који је воде ка десуверенизацији? Можда ће евроатлантској, суженој и федералној Србији, бити дозвољено и да постане монархија и да у центру града подигне спомен-дом равногорцима, али у том случају – далеко јој лепа кућа…

Ипак, овде треба још једном истаћи труд ауторског тима да изађу на крај са једном сложеном и за многе контроверзном темом, те најаве и играну серију која ће додатно „размотати“ догађаје из 1944. године. Уочљиво је да је ово пета година (након стогодишњице 1918-2018) да Филмски центар Србије, који је израстао у установу културе од националног значаја, придаје велики значај историјском филму и помаже његову реализацију. До сада је екранизован низ значајних епизода из националне историје, почев од „Краља Петра“ и „Заспанке за војнике“, преко „Пуцња у Марсеју“, „У име народа“, „Што се боре мисли моје“, „Даре из Јасеновца“, до „Балканске међе“ и „Олује“.

Са уметничке, чак и историјске стране, сваком од њих се упућује низ критика, некад мање а некада више заслужених. Али у очи пада да готово свако од ових остварења, уз све мањкавости, ипак нема узора – бољег домаћег филма са којим би се упоредио.

„Марш на Дрину“ посвећен 1964. педесетогодишњици српских победа из 1914. остао је непревазиђен, али ипак Албанској голготи до „Краља Петра“ није посвећена ниједна филмска прича, иако је она постала национална траума кроз читав 20. век. О екранизацији политичке акције Светозара Милетића и борби за Српску Војводину и да не говоримо.

Или пак о Јасеновцу: неки који су оћутали разноразне комунистичке бозе са филмског платна, нашли су за сходно да критикују први српски филм који има за тему геноцид у НДХ. Могло је боље, али у односу на шта? То се посебно види на примеру „Олује“, филма који свим својим гледаоцима нуди другачији наратив од толико присутног о-кукавно-српство-угашено. Сви хероји овог филма од почетка до краја, и када се боре и када умиру, остају мушки и српски, на ногама.

Више шанси, мање отровних стрела

Ма шта замерали комунистима у Југославији, мора им се признати једно – били су мајстори пропаганде. И пре и за време, а поготово после рата 1945. Са „Авала филмом“ и екранизацијом 600 епизода партизанске епопеје, успели су да створе (искриве) историјску свест читавих нараштаја пре него што им је то пошло за руком кроз било коју књигу, дисертацију, или пак музејску поставку.

Ко није сагласан, нека размисли колики је утицај на целу једну генерацију оставио серијал „Отписани“, у мери да се и данас на многим српским венчањима, уместо давно заборављених партизанских песама, врти његова шпица уз трубаче.

Зато ће пре повратка српском становишту бити неопходно да у континуитету одржимо и српски историјски филм. Дајмо му шансу, кроз мање отровних стрела и више сувислих коментара на тему шта би још све и зашто на његовом платну требало осветлити. А тема и жанрова је прегршт: од средњег века и златног доба Немањића, до одбрамбено-отаџбинских ратова из деведесетих. Можда само уз мало више доследности чињеницама, које су у нашем случају саме по себи довољно драматичне, и мало мање уплива модерних тенденција и потребе да правимо српске блокбастере.

Нова српска деца биће захвална свима онима који не одустану од борбе за истину о свом роду.