Бесон је требало да буде гост Београдског сајма књига као члан делегације Француске, почасног госта Сајма, и представи своју нову књигу „Призори из мог париског живота“ у издању „Чигоје“. Из личних разлога био је спречен да допутује у Београд.
Осведочени пријатељ српског народа, радо долази у Београд па није желео да га његови читаоци дуго чекају и само неколико дана од завршетка Сајма књига дошао је у Србију.
Срби далеко од проблема с краја 20. века
Екипу Спутњика дочекује у хотелу „Палас“ где је одсео и 1995. када је дошао у Србију са жељом да брани нашу земљу и одмах на почетку разговара примећује да је то прича дуга 30 година.
Oдмах на почетку га питамо како данас гледа на Србију и све што она проживљава на међународном плану.
„Ситуација у Србији је много боља него током бомбардовања. Јасно је да Србија још не заузима место у Европи које би јој одговарало. Мислим да ће се временом ствари средити. Када гледам Србе данас, видим да су далеко од проблема које су имали крајем 20. века. Без обзира на економске тешкоће, људи настоје да живе нормално, превазиђу тешкоће и воде живот као било који народ у Европи. Једини проблем је што изгледа постоји луди хирург који шета Београдом и девојкама надува усне“.
Присетио се славни писац да је први пут био у Београду са 11 година:
„Тито је био жив и није било рата, али се осећала политичка напетост. После сам дошао деведесетих са тадашњом вереницом. Требало је да останемо недељу дана, али смо остали три недеље и били у хотелу ‘Славија’ који је још гори од ‘Паласа’. Учествовао сам на скупу француских интелектуалаца и сваки пут када бих срео организатора скупа, писца Мому Димића, говорио ми је ‘дођи у Београд‘. Ту реченицу сам сматрао и политичком и књижевном. Оно што волим код Срба је њихова озбиљност, организованост и морална строгост. Има још много тога, али би потрајало набрајање“.
Србима тешко ако нису уз Русе
Одбрану српског народа започео је књигом објављеном у Француској „(Крик) Против клеветника Србије“ 1995. године.
„Није баш било добро прихваћено у Француској да се Срби бране током рата. Мој став је много нервирао моје пријатеље интелектуалце у Француској, али их сада још више нервира Новак Ђоковић“, каже Бесон.
Писао је Бесон и о Ђоковићу и његовој депортацији са „Аустралијан опена“, па је прошле године изашла и у Француској и у Србији књига „Ђоковић: Одбијам – рат звезде“:
„Књига о Ђоковићу је у Француској изашла у исто време када и роман ‘Призори из мог париског живота’ тако да ју је роман мало потиснуо, а поред тога издавач је Рускиња па то није помогло књизи“.
Каже да Русија тренутно има јако лошу позицију у Француској, док је позиција Србије боља:
„Подршка Србије Путину није много одјекнула у Француској. Чињеница јесте, а историја је то потврдила, да је Србима врло тешко ако нису уз Русе“.
Сви политички системи су лоши
Као велики познавалац, освешћени аналитичар и критичар глобалистичких кретања, Бесон се осврнуо и на актуелну ситуацију у свету:
„Три сукоба се тренутно воде – између Русије и Украјине, Јерменије и Азербејџана и између Израела и Палестине. Ствари су врло сложене, а како ја нисам постављен за секретара Уједињених нација, неће бити сређене. Ја сам против свих ратова. Сви говоре о екологији, а никога не узбуђује чињеница да се све време, по читавој планети, лансирају бомбе. Чудно је и да еколози нису против ратова“.
У својој новој књизи, двадесетседмој објављеној у Србији, пише: „Знали су какву ужасну диктатуру губе, али нису знали какву одвратну демократију добијају“:
„Сви политички системи су лоши. Доказ томе је да се сви народи жале. Жале се и када имају демократију и када су под диктатуром. У историји никада ништа није ишло добро. Тито је због тога за мене мистерија“.
Примећује француски књижевник и апсурдност науке која, уместо да доприноси увећању слободе, она је сужава:
„Један предмет – мобилни телефон је заправо наш затвор. Сви имају телефоне. Сви су закачени за телефоне и ја их видим као обешене људе. Често виђам, чак и овде у Београду, парове у ресторану који вечерају заједно, а свако гледа у свој телефон“.
Нека ми дају један једини добар разлог за спасавање планете, пише Бесон, а на питање да ли га је пронашао каже:
„Толико је било грозних ствари на овој планете да се човек не усуђује уопште да је спасе. У сваком случају планета је имагинарна ствар, зато што за сваку особу која умире, свет нестаје“.
Писци су несрећнији од читалаца
Пита се славни писац у свом роману како људи који не пишу могу да живе:
„Сви би морали да пишу зато што решења великих проблема можемо готово увек наћи у књижевности. Људи мисле да су једино они несрећни, а то их чини још несрећнијим. У књижевности се може видети да су писци још несрећнији од њих. Гогољ је једном рекао да је улога писца да утеши свог читаоца“.
И сам је почев од своје једанаесте године утеху проналазио у књигама, све до прошле године:
„Сада више не успевам да читам. Не знам шта се дешава. Као људи који су изгубили укус због ковид вируса, тако је мени са књигама. Започињао сам више књига, али једноставно ми не иде читање. Тишма ми је једном рекао у Новом Саду – ‘Престани да говориш о књижевности, погледај како је лепа ова бресква на столу’“.
А шта данас чини славног писца и освешћеног интелектуалца срећним?
„Људска бића“.
Признаје и да га обузима мисао о сопственом нестанку:
„То је мисао која прође главом свих људи у једној фази живота. Када је човек млад, простор му изгледа бесконачно. А старењем схвати да време затвара простор, а перспективе нису баш најбоље. Ова књига говори о крају света једне личности, о носталгији, жаљењу, старењу. То јесте једна мрачна књига, али мислим да има доста смешних ствари као филмови Вудија Алена“.
Очекујте мрачније књиге
Најављује да ће писати потпуно другачије књиге:
„Биће још мрачније, горче као слике Пјера Сулажа“.
Да ли тај мрак долази из света који Вас окружује или из Вас?
„Свака епоха је имала своју драму. Није сада горе него што је било, само је, захваљујући средствима комуникације, рат присутнији код свих нас. И раније је било ратова, само се нису толико видели“.
Тема писања нас враћа на почетак сусрета и хотел „Палас“ па питамо Патрика Бесона да ли ће написати књигу о свом боравку у хотелу „Палас“ последње три деценије.
„Могао бих. Била би то љубавна прича. Није се променио од 1995. осим што се раније могло телефонирати из хотела, сада не може ни то. Волим што у хотелу постоји школа хотелијерства и велики број младих се ту обучава. Има их много па се дешава да неки немају посла и само стоје цео дан поред лифта. Увек их има по шест – седам, а ја тражим само један кључ. Волим и овај кварт. У овој згради је раније био Француски културни центар. За време бомбардовања људи су напустили своје канцеларије и боравили у хотелу. Имао сам једну пријатељицу, министарку која се враћала у хотел да би радила а плашила се да ће је муж видети да улази у хотелу“.
У очекивању књиге о београдском хотелу, Бесон напомиње да је свако писање аутобиографско: „Када је Толстој писао ‘Рат и мир’ сви чланови његове породице су се пронашли у ликовима. Писци увек пишу о реалним стварима“.
Испраћа нас уз савет: „Лифт није баш поуздан. Ипак је ово Палас“.
