Никола Врзић: Косово за изборе, или: Чему служи ”Државни гамбит”?

Макар нека корист од Урсуле фон дер Лајен, Ђорђе Мелони, Олафа Шолца, Шарла Мишела и Емануела Макрона, свих тих углавном случајних особа које себе сматрају надлежним (ко ли их је овластио) за сва наша питања, укључујући и она најважнија за народ и државу. Наиме, не морамо више да нагађамо, анализирамо и тумачимо шта су хтели да кажу. Сами су нам то рекли: Србија мора да дефакто призна да држава Косово није лажна.

Ово се пре свега, али не само, односи на српски пристанак на улазак такозваног Косова у Уједињене нације. То је то фактичко признање које оно формално, де јуре, чини сасвим излишним; по моделу по коме нека, примера ради, Маршалска острва и Сао Томе и Принципе нису формално признали Црну Гору, можда се нису пронашли на мапи, али Црна Гора није због тога мање субјект међународног права, односно, држава у пуном смислу те речи. У мери у којој је држава, а не вазал, било која НАТО чланица, али то је већ нека друга тема.

Хоћемо да кажемо, сасвим ће довољно бити побројаним надлежним особама за наша државна и национална питања да се нормализација односа, термин који су као темпирану бомбу уградили у Преговарачки оквир Србије и Европске уније, у формално-правном смислу заврши у Уједињеним нацијама.

Наравно да смо сви све време знали да фамозна нормализација односа Београда и Приштине подразумева управо то, само су се досад они правили да то није то. Све док није дошао овај тренутак у коме су синхронизовано признали да ипак јесте. Што значи да је и те како важно да одгонетнемо то питање тренутка, то јест, зашто је овај тренутак погоднији од било којег ранијег.

Тим пре што су раније могли да буду убедљивији него што су сада; текућа најезда стеница широм баште Жозепа Бореља представља у том смислу сасвим пригодну метафору стања ка коме срљају, тако да ће тај њихов рајски врт насупрот џунгле остатка света моћи да буде само за бубашинтере. И остале који уживају у јеловнику од ларви и инсеката који је одобрила Европска комисија поменуте Урсуле фон дер Лајен. Што и није баш привлачна перспектива, макар је и називали европском.

Дакле, тренутак. Зашто баш сад? Прецизније, зашто су баш сад одлучили да нам траже оно што све време знамо да ће нам тражити?

Није тешко, али је поучно одговорити на то питање. Једноставно: жури им се. А жури им се зато што знају да имају све мање времена, па, сходно томе, шта (нам) сад ураде – урадили су. После то већ неће моћи.

Овај начелни, отежавајући фактор времена има и сасвим конкретан календар. У Србији се избори одржавају 17. децембра. Европски парламент: од 6. до 9. јуна идуће године. И потом амерички председнички избори традиционалног првог уторка после првог понедељка у месецу новембру. Па док се тамо формира власт и поново стигне да обрати пажњу и наш случај, има да прође годину и по дана у најбољем случају. А ко зна шта све још може да се деси до тада. И ето зашто баш сад хоће да заврше са нама, једном за свагда.

Предстојећи избори у Србији, у којој све анкете показују да је стабилних 80-ак одсто изричито против било каквог признања независности наше покрајине, у том смислу представљају значајан отежавајући фактор утолико што, све и да хоће, нико није луд да пред изборе уради оно што изричито не желе да уради они који треба да га изаберу поново.

Портал Нова стога прелази на, такорећи, резервни положај, и објављује тврдњу, ексклузивно, кажу, да је Александар Вучић иза затворених врата најавио да ће све оно што се тражи око Косова да им потпише после избора.

Позивају се притом на анонимни извор, поврх тога, без икаквог ближег објашњења порекла овако експлозивне информације (или дезинформације. Истини за вољу, у новијој српској историји постоји одвратан преседан у погледу трговине Косова за изборе; ”Викиликсове” депеше америчке дипломатије, ако их се ко још сећа а требало би, разоткриле су (и) настојања Бориса Тадића, Вука Јеремића и Борка Стефановића да трампе моменат самопроглашења независности Косова, како им не би угрозио изборне шансе, за своју постизборну кооперативност, дакле, сарадњу са организаторима самопроглашења независности. Разуме се, то су исти они који су сад организовали Урсулу Фон дер Лајен и њој сличне да напокон отворено затраже дефакто признање те самопроглашене независности.

У сваком случају, Вучић је ову тврдњу демантовао; рекао им је да лажу да је рекао оно око Косова и да ни пре ни после избора неће потписати нешто што ионако не сме да потпише ни један српски председник који се заклео на Уставу Србије и Мирослављевом јеванђељу. Ово што је рекао, да неће ни пре ни после избора, наравно, Вучића сад обавезује и додатно.

Али ту је и друга страна овог случаја, поменути портал и медијско-пословна групација којој припада.

Корисно средство за тумачење њихових мотива представља документарни филм ”Ја, Александар: Државни гамбит”, емитован у четвртак увече на телевизији Н1 која хоће да има националну фреквенцију; њено је право да то хоће.

У најави за ово остварење стоји да је ту ”приказана политичка биографија Александра Вучића и његово умеће да жртвује: будућност, људска права и грађанске слободе, Косово, политичке очеве, сопствену идеологију, демократију и Србију… Филм говори, с једне стране, о владању човека који више од 11 година аутократски води све сегменте државе, а с друге, ово је сага о пустоши коју проузрокује такав режим.”

Да се разумемо. Независно од тачности и нетачности цитираних опсервација, ово није новинарство. Него политички активизам. На који ваљда такође имају право, само, лепше је, а и поштеније, да се то назове правим именом.

Е, сад. Ако су већ, као што јесу, политички активирани уместо независни новинари као што се лажно представљају, мора се поставити питање њихових намера. Не у односу на Вучића, оне су очигледне, али његов је избор да се бави послом којим се бави а уз то иде и овако нешто, него, какве су намере тог њиховог активизма у односу на Србију?

Појединости их одају.

Каже се тамо, на пример, да је Косово било део Србије свега 80-ак година, а да Срби ”страсно верују у поетичне неистине које су сами опевали”; да Косово у Првом балканском рату није ослобођено, него је ”Краљевина Србија 1913. године на Косову увела војно-полицијски режим” и ”Албанцима ускратила право гласа”; да је ”после ратова на простору бивше Југославије на Косову 1998. године избила оружана побуна” – тако се дефинише терористичка УЧК, као да су им сценарио писали Рамуш Харадинај и Кристофер Хил кад већ Адем Јашари и Ричард Холбрук нису у прилици – ”а као одговор” на ту оружану побуну која дакле нимало није била терористичка, јављају даље, ”српске власти су преко границе протерале више стотина хиљада Албанаца”.

А онда је, каже даље ова историја паралелне стварности – пазите сад, или су побркали или подваљују публици која то и не слути – у јуну ’99. наступила ”надгледана независност” наше јужне покрајине а не Резолуција 1244 коју ту и не спомињу, као да не постоји. Уосталом, попут Харадинаја, Хила и свих осталих побројаних колабораната у том послу.

Разјашњења ради: надгледану независност покушао је да нам подвали Марти Ахтисари тек 2006. године, одбили смо је и ми и Русија у Савету безбедности. Па су зато и морали да прибегну правно ништавном једностраном проглашењу.

Без обзира на то, јавља се затим у филму и извесни Француз Жан Арно Деран да нам објасни како Србија живи у илузији јер не признаје независност Косова. По чему је баш он компетентан да се било шта изјасни о нама?

Арно Гујон, коме приговарају што се учланио у СНС али то нема везе с чињеницама на које указује, указује да је реч о новинару који већ четврт века води један антисрпски портал – већ је и летимичан поглед на дотични ”Курије де Балкан” довољан да се свако увери у тачност ове опсервације – а додаје Гујон и да је Деран подржао покрет ”Не давимо Београд”, што је такође тачно. Иначе, једном приликом кад је то учинио, у црногорском ”Монитору” пре пар година, исказао је и извесну количину дивљења према, како рече, ”плебисцитарној победи Аљбина Куртија” као позитивном развоју догађаја на политичкој сцени иначе пуној ”балканских стабилократа/аутократа”.

У истоветном су се духу публици документарног филма обратили и црногорски новинар Жељко Ивановић – овом добитнику годишње награде Трансатлантске лидерске мреже из Вашингтона Србија је болесна те јој треба оздрављење, док је у Црној Гори ”окупаторска црква Србије” – а ангажован је да нам посаветује шта треба да урадимо и бивши новинар Сенад Пећанин чији је магазин ”БХ Дани” својевремено, уз наднаслов ”НАТО над Београдом” и адекватну фотографију лансирања ракете, поручивао: ”Лепа села лепо горе”.

Све заједно, ово упућује на закључак да нам ови активисти, ипак, не желе оно што је добро за нас; јасно, осим у случају да не сматрамо да НАТО ракете, поготово кад су обогаћене осиромашеним уранијумом, на Србе имају благотворан, то јест, терапеутски ефекат.

Па и то опажање треба имати у виду кад се процењују (пре)поруке овог предизборног документарног гамбита. Другим речима, све што се тамо и учини као тачно, не значи да неће бити употребљено против нас.

Или је све ово само саставни део притиска да им онако дефакто испоручимо Косово?

Непријатну новост у том смислу представља оставка директора Безбедносно-информативне агенције Александра Вулина зато што су тако тражили они што нам траже дефакто признање самопроглашене независности Косова. Тим пре што је Вулин потпуно у праву кад у тексту своје оставке констатује да се од нас не тражи само Косово већ и да ”напустимо Републику Српску и да уводећи санкције Руској Федерацији престанемо да будемо суверена земља и нација”; те да би, ”уколико бисмо пристали да то учинимо, следећи захтев био протеривање кинеских инвестиција, безусловна технолошка и економска зависност од Запада, као и наставак политичке и територијалне дезинтеграције Србије”…

Да ли је то будућност коју Србија жели? Прилику да се на ту тему изјасни имаће већ 17. децембра. Ваљда ће бирати мудро.