ПАПА ФРАНЦИСКО, ЗЕЛЕНСКИ И САТАНИСТИЧКИ СИМБОЛИ

Данас када сведочимо угрожавању јединства Православне цркве више него икада раније у њеној историји, када се урушава комплетан морални и духовни поредак у Западној Европи и земљама Англо-саксонског простора, када процес дехристијанизације и афирмације многих девијантних друштвених појава као и успон сатанистичког покрета доживљавају врхунац, поглавар Римокатоличке цркве папа Франциско, је 13. маја о.г. за време посете Француској примио на поклон икону из руку председника Украјине В. Зеленског, на којој је приказана Богородица са потпуно затамљеним ликом Господа Исуса Христа?  

Пошто су нам одавно познати политички, морални и верски ставови В. Зеленског, прихватање овако осликане иконе од стране поглавара Римокатоличке цркве папе Франциска нас је запрепастило, и оцењујемо га као отворено богохуљење и до сада не забележену провокацију упућену верницима.

Питамо се, да ли се на овај начин, јавно и званично уселио Дух Сатане у одаје Свете столице?

Као што је познато сваком хришћанину, икона на којој је осликана Мајка Божја, руком указује на свог сина Христа Бога спаситеља света, чиме сведочи да се сва Њена величина и слава налазе у Њему, Њеном Сину, Господу Исусу Христу. Овако осликана икона коју је примио папа Франциско са потпуно затамњеним ликом Господа Исуса Христа, представља до сада незабележено богохуљење како против Исуса Христа тако и против Његове Мајке Пресвете Богородице.  

Као што наводи и о. Крсто Станишић за портал ИН4С, „овакво иконоругање и богохуљење, за које нису били способни ни најгори безбожници и гонитељи Цркве је ништа друго до смрдљиви дах сатанске религије и цивилизације, којој су се већ поклонили и чије жигове и бројеве носе безбожни владари, лажни пророци и првосвештеници“.

Питамо се, да ли овакав поступак папе Франциска представља пример демонстрације догме Римокатоличке цркве о Папској непогрешивости, која гласи да папа не може да погреши када говори са престола, тј. ex cathedra, и то посебно када је реч о питањима вере и морала. Подсећања ради, ова догма је званично установљена и прихваћена на Првом ватиканском сабору који је одржан 1869/1870, у време папе Пија IX.

Упркос томе, у време светог Григорија Великог (+604) када није било ни помена о увођењу у Хришћанску теолошку мисао таквих догми и новотарија као што је тзв. папска непогрешивост, Св. Григорије Велики је у Књизи VII, Посланице 33, записао:

„…..ко год себе назива, или жели да буда назван, Васељенским Пастиром, у својој је гордости претеча Антихристу, јер себе гордо поставља изнад осталих“.

У данашњим измењеним социјалним и политичким околностима на геополитичком плану, када се води отворени рат против нашег Творца Господа Исуса Христа, када папа јавно прима Сатанистичке симболе који бораве у одајама Свете столице, у тренутку када се човечанство налази на граници суноврата а људски род у моралном и духовном слободном паду, нико нема право на инертност и спокој, на мир и одмор, на неутралност и незаинтересованост, јер се данас брани суштина нашег битисања на овом свету. Свако ћутање и тиховање у леденој тами своје самодовољности ће бити сматрано за грех.   

У том контексту, на овом месту ћу се усудити да парафразирам речи Св. Владике Николаја Велимировића, које је пренео портал borbazaistinu.rs, а који је рекао да у борби истине и лажи и правде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе, рекавши: „Ко није самном, против мене је“. Другим речима то значи да они који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни. Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безчасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан, није одлика српског народа. Борећи се вековима за истину вере, за слободу и правду, српски народ је постао веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде…

Св. Владика Николај Велимировић сведочи да Срби од пре око 100 година нису ни приближно били тако образовани као што су данашње генерације. И поред те чињенице, они се нису жалили на зло, већ су се борили против зла. Св. Владика истиче да данашњим генерацијама недостаје јунаштва. У том контексту подвлачи да су данас људи велико ватриште без ватре, и констатује да је бољи и један угарак који гори, но хрпа дрва у снегу, која је исто тако хладна, као и снег. Јунаштво је огањ који пали наше срце и греје нашу душу.

Такође, пророчки предвиђа да ће Црква Христова бити стављена ван закона, док ће за јавно спомињање Христовог Имена, бити прописане оштре казне. Многи ће на правди Бога завршавати оковани у ланцима и тамницама, многи ће изгубити посао и остати без хлеба, писци колумни ће од горих од себе бити избацивани са посла, завладеће страх и бол. 

Само ће ретки бити спасени, и то они они који буду призивали Име Господње. А када Син Човечији буде изненада дошао и погубио „сина погибељи“, тј. последњег тиранина људи, питање је да ли наћи веру на земљи?

Наћи ће је, али не као јавну. Она неће боравити у данашњим велелепним храмовима, већ у пештерама и пустињама, јер је Црква Христова почела мучеништвом и завршиће се мучеништвом света.

Због тога митрополит канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије Јонатан упозорава, када каже: „Уразумите се и скрените са пута грешника, умијте очи водом покајања и мира Божјег!.“

Данас су све стреле и све ватре усмерене према РПЦ која је једина остала имуна на бројне изопачености данашњег света, поготово на појаву највећег зла, појаву сатанизма. Иако се чини да је остала сама, мора се истаћи да је остала постојана на трагу учења светих апостола, светих отаца и Васељенских сабора. 

Због свега наведеног, свако од нас треба да да све од себе, и то без страха и без остатка, како би једнога дана и ми заслужили да будемо достојни потомци али и поштовани преци. 

Диогенис Д. Валаванидис