Божидар Зечевић: „Месија” на своју руку (1)

Претходни текст можете прочитати ОВДЕ. 

У пролеће 1944. масивним бомбардовањима савезничка авијација започела је битку за Србију, а у јесен исте године совјетски тенкови довели су у Београд Тита. Србија је била поражена. Данас Срби славе и једне и друге. И трећег.

Амерички (пот)пуковник Роберт Мекдауел, командант мисије „Ренџер” (Ranger), пише новембра 1944. следећи драматичан извештај, у коме се, између осталог, каже: „Немачки званични представници дошли су у додир са мном у циљу преговора за предају немачких трупа. Мени је било наређено да сваку такву немачку понуду саслушам и пренесем даље… Ја сам био рад да се са њима састанем, јер је било од велике важности осигурати предају немачких снага. То је онемогућио велики притисак комуниста, који су на сваки начин хтели да ухвате генерала (Михаиловића – Б.З.) и мене.”

Ову Мекдауелову изјаву ауторизовао је Пентагон, али му није било дозвољено да о свему овоме пише и говори до краја свог живота. Зашто? Зато што је у питању била тајна „великог формата”, чији значај излази на видело тек данас.

„Штабу савезничког команданта сер Хенрија Мејтленд Вилсона предао сам доказе да су немачке снаге вољне да се одмах предају Англоамериканцима, под условом да их они не изруче Русима” пише даље Мекдауел. „Све немачке снаге на овом подручју могле би да изврше предају енглеским и америчким војним мисијама или падобранским јединицама. Из мојих разговора са генералом Михаиловићем знам да би он употребио свој велики лични утицај да осигура успех оваквог англоамеричког потеза под условом да се у Југославији гарантују слободни избори после рата.”

Али одакле Мекдауелу ови захтеви и на основу чега он покреће акцију огромних размера, за коју – као виши генералштабни официр са респективном праксом – зна да ће изазвати велику пометњу у Вашингтону и Лондону? Та изјава наравно да има своју предисторију, са којом ћемо сада упознати читаоца.

Пропали Нојбахеров план

На првом месту је важно да је понуда дошла од самих Немаца и да је немало изненадила и генерала Дражу Михаиловића и америчког представника у његовом штабу. Још после Курска и капитулације Италије ситуација на ратишту се опасно преокренула против немачких армија и сада је Балкан постао горући простор. Већ поменути Херман Нојбахер – Хитлеров лични пријатељ и изасланик за Балкан – имао је у вези с тим своје планове. Он је још раније увидео да је сурови курс Трећег рајха према Србима дао врло лоше резултате и изокола је предлагао нешто сасвим ново.

„Ја сам у српском сељаштву видео једну од најјачих позиција против бољшевизације Балкана. Требало је учинити крај немачкој освети над Србијом и уважити да Срби имају кључни положај на Балкану и стога извршити далекосежну ревизију немачке политике у југословенском простору. Није тешко разумети политку Драже Михаиловића. Он са сигурношћу рачуна да ће Немачка изгубити рат. Напуштен од савезника, он се припрема за коначну борбу са Титом, коју треба да води на живот и смрт за слободу Југославије”, писао је он у марту 1944, али Хитлеров став био је више него јасан: „Ми никада не смемо да допустимо да на Балкану један народ постане сувише моћан, народ који има осећај политичке мисије и историјске улоге. Управо Срби су тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, а и велике, амбициозне циљеве. Имам озбиљне примедбе на то да такав народ у њиховим настојањима још посебно охрабрим и подржим.”

Нојбахер, међутим, није одустајао. Пошло му је за руком да из Србије отера СС генерала Аугуста Мајснера – ретког крволока и патолошког србофоба – као и да стави ван снаге одмазду 100:1 – с чиме се прећутно сложио Хитлер крајем 1943. али је у погледу било какве сарадње с Дражом Михаиловићем Хитлер и даље остајао тврд: „Хермане, да вам на почетку буде јасно, нема ништа од давања оружја четницима… Срби су народ који је одређен да има државу. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Све оно што долази из Београда значи опасност. Ако би сада Срби добили оружје – они би победили комунизам, а онда ће великосрпска идеја поново да запламти на нашу штету. Немачка мора до краја сузбијати све планове о Великој Србији, Не сме се створити српска војска. Прихватљивија је чак и комунистичка опасност.”

Пред фиреровом гвозденом логиком Нојбахер се осетио потпуно немоћним. И како сада да поступи према Мекдауеловим јасним одговором из Дражиног штаба? А у њему је писало: „Ја сам овлашћен да разговарам о свим питањима са изаслаником Нојбахером када је реч о немачким војним снагама које се налазе на Балкану. Дође ли до разговора са др Нојбахером мени је стало до тога да разговорима присуствује и Дража Михаиловић. Ја сам, најзад, његов гост. Наше је мишљење да је изасланик др. Нојбахер човек са великим искуством и да најбоље зна шта сада ваља да се ради, кад је очевидно да се рат приближава крају.”

„Ова порука ме је веома узбудила”, пише даље Нојбахер. „Зар се нисам налазио у изгубљеном положају? Није ли овде била на помолу могућност да се скрати горак крај приче и да се тиме спасу људски животи и немачки градови који још нису били потпуно уништени?” Он је заиста био прекаљени дипломата и добро је читао између редова Мекдауелове поруке: „Ми вам нудимо да се предате нама и Михаиловићу – а не Црвеној армији, која је већ на Дунаву. Кад га пређу биће већ касно, цела Србија је на ногама, а немачке групе армија на Балкану биће одсечене и остављене на милост и немилост Стаљину.”

Нојбахер је био лојалан и прво је обавестио Берлин. Хитлер је побеснео: „Херман мора да је полудео!” Још истог дана Нојбахер је примио поруку од Рибентропа, који га је једва спасао од Хитлеровог гнева: „Америчка понуда је безобразна. Морате одмах да прекинете контакте. Вашем америчком официру можете само да напоменете да ће Американци у овом рату још да доживе велике незгоде и катастрофе.”

„У овом тренутку осећао сам да сам потпуно сам на свету у коме влада несрећа и мрак”, пише Нојбахер у својим мемоарима. „Лист хартије пао ми је из руке, лебдео је неко време у ваздуху и пао на ћилим. Одједном ме је савладао велики умор. Неколико месеци касније сам Рибентроп је покушао да успостави контакт са Американцима. Над Немачком се надвила мркла ноћ, без звезда.”

Да је Нојбахер тачно предвидео шта ће се догодити, потврдио је свега месец дана касније поручник Елсворт Крејмер (Ellsworth Russel Kramer, 1911-1992), члан мисије „Ренџер”, кога је Мекдауел деташирао у штаб команданта Расинског корпуса ЈВуО Драгутина Кесеровића. (Крејмер је известио свог претпостављеног да су га приликом опсаде града Крушевца, у октобру 1944, просто опседали немачки официри молећи га да их зароби пре него што то учине Совјети, што је несретни Крејмер одбијао јер није имао овлашћења да икога заробљава.)

„Е па онда ништа”

Како било, Нојбахер је пустио Штеркера да настави започети посао са Мекдауелом. У Драгињу, у присуству Драже Михаиловића, разговори су одржани, али никакав записник није састављан. Ево шта је о току разговора рекао сам генерал, на суђењу у Београду 1946. године:

„Немце после Диваца никада не бих ни примио да није било пуковника Мекдауела. А тај Штеркер је још раније долазио са чудним понудама. Прво се јавио као представник Аустријанаца који желе да се отцепе, ослободе од Немаца. Ја сам наредио генералу Трифуновићу да иде на тај састанак. Разговори су прекинути чим је Трифуновић видео да он није дошао за оно за шта се јавио. Штеркер је прво извинио Нојбахера, под изговором да је он хитно морао да оде на пут и да није могао доћи на састанак. Његова тенденција је била да Немачка жели да разговара са западним савезницима. Мекдауел га је прекинуо и казао да ће Немачка капитулирати пред сва три савезника и да ту никакве интриге не могу да помогну. Онда му је Штеркер указао на опасност од комунизма за Европу. ‘Немојте ви ништа да бринете. Ми са вама хитлеровцима и националсоцијалистима морамо да свршимо. Ви морате бити уништени’, одговорио је Мекдауел и наставио, ‘Ви морате да капитулирате. Из Југославије да одете, а оружје да предате генералу Михаиловићу.”

Немачку понуду Мекдуел је спровео Вашингтону тражећи овлашћења и падобранце. Вашингтон, спреман да предају прими и спроведе, тражи сагласност из Лондона. Тамо настаје лом. Уместо пристанка, који би довео до краја рата, Черчил одговара: „Предаја балканске војске има се понудити не само Америци и Британији него и Совјетској Русији.” Мекдауел је то саопштио Штеркеру, тј. командама немачке групе армија „Е” и „Ф”.  „Е па онда ништа”, рекли су фон Вајкс и фон Лер. „Совјетима се нећемо предавати. Идемо даље.” Тако су сви разговори завршени. Немци су због присуства Руса променили правац повлачења (уместо моравском долином, кренули су преко Косова, Санџака и Босне) што је само погоршало положај Тита у „бици за Србију”, која је увелико трајала од пролећа 1944. Та битка била би без икаквог војног изгледа – да већ 6. септембра 1944. совјетске претходнице нису прешле Дунав код Кладова, а две тенковске армије Трећег украјинског фронта нису стигле на југословенско-бугарску границу са намером да је пређу чим стигне наређење.

Биланс битке за Србију

О катастрофалним исходима ове „битке” за Србију сведоче извештаји Мекадуелових потчињених – који се такође налазе у његовој заоставштини у Хуверовом институту. Један од њих, капетан Џон Милодраговић (John R. Milodragovich, 1918-1997) описује битку за Ваљево између 10-18. септембра: „Током следећих пет дана имао сам прилику да посматрам како капетан Калабић маневрише са својим трупама у одбрамбеном повлачењу испред надирућих партизана и одржавајући непрестано везу са са снагама пуковника Рачића десно од њега. Када смо стигли у брда југозападно од Ваљева, организована је снажна одбрамбена линија и партизанска офанзива претрпела је слом. Националисти, који су тада имали 5-20 метака а 50-60 на пушкомитраљез, спремали су се за контраофанзиву у часу кад сам их оставио да бих лично рапортирао пуковнику Мекдауелу о догађајима којима сам био присутан. На фронт се више нисам враћао јер је 15. септембра 1944. године наређено нашој мисији да се евакуише из Југославије.”

Ово наређење био је још један удар на морал ЈВуО после краљевог говора, који је затекао његове војнике у јеку пресудне битке за Јелову гору, о чему сведочи њихов командант Миломир Коларевић: „И у сред тога, овај несрећни краљ Петар држи говор и каже ‘Сви који се не прикључе Титу нису достојни моје круне и биће проглашени издајницима’. Баш у сред те битке на Јеловој гори. Страшно је то утицало на морал војника.” Још само једна битка водила се између партизана и снага ЈВуО за Србију, док су се Немци из Грчке углавном у реду повлачили предвиђеном рутом преко Косова, Санџака и Босне, неузнемиравани ни од једних ни од других, осим кад је требало пленити оружје, опрему и храну, чак ни од савезничких авиона који су, углавном, бомбардовали Србију.

Серију ваздушних напада на Србију „Недеља пацова” (Ratweek) чији је аутор био фамозни бригадир Фицрој Меклејн (после његовог личног договора са Черчилом, још у јесен 1943, али пре Техерана!) описао сам детаљно у есеју за Нови Стандард, али потребно је и сада поновити: био је то масивни ваздушни удар углавном на велике градове и њихово становништво у Србији. 11 пута је бомбардован Београд. У домету савезничке авијације нашли су се и цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине, Новог Пазара, Цетиња, Жабљака, Шавника, Колашина, Андријевице, Гацког, Билеће…

Зар нас није срамота?

У ствари, „Недеља пацова” била је највећа британска акција на страни партизана у српском грађанском рату. „Елитну” Титову оперативну групу из Црне Горе, под командом Пека Дапчевића, одбацила је четничка формација јуришних корпуса Рачића и Кесеровића далеко на запад и Пека је морао поћи у сусрет Совјетима преко Ваљева и Београда. Бројно слабе и сасвим немотивисане трупе Главног штаба Србије са Кочом Поповићем потерала је иста четничка групација далеко на југ – на Косово и Метохију – одакле су морале да се врате због јаког отпора Шиптара. Немци не само да су се мирно повлачили, него су са задовољством посматрали како се Срби међусобно сатиру у котлу између Ибра, Топлице и Јабланице. Коча је летео тамо-вамо по овом пакленом гротлу и вапио за помоћ, захевајући „озбиљније бомбардовање Лесковца”. Био је прави тренутак да се нешто преузме, а Меклејн је већ имао одрешене руке. И остварила се његова „Недеља пацова” на „идеалном месту”, прве недеље септембра.

„Док смо доручковали тог 6. септембра стигла је депеша од Била Елиота да ће тачно у 11:30 часова Лесковац бомбардовати формација од 50 ‘Летећих тврђава’” причао је Меклејн. „Нападу тако великих размера нисмо се надали. Као кад би неко употребио тежак ковачки чекић да би разбио један лешник. Но, било је очигледно да су Балканске ваздушне снаге одлучиле да свој први задатак у ‘Недељи пацова’ изврше како доликује… У једном тренутку се учинло као да је читав Лесковац одлетео у ваздух, у правом оркану прашине, дима и рушевина”, сведочи Маклејн, „До наших ушију допрла је страшна бука, тако јака, да се чинило да ће нам прснути бубне опне.”

Професор др Момчило Павловић, научни саветник Института за савремену историју у Београду наводи: „Цивилне жртве биле су неизбежне, а одговорност за њихово страдање лежи на команди Балканских ваздухопловних снага. стационираних у Барију и на партизанском вођству, и посебно на команданту Кочи Поповићу, који је нешто раније тражио бомбардовање, не посебних циљева у граду као у претходним захтевима, него, једноставно, града Лесковца… Стравично бомбардовање Лесковца Коча Поповић је са Меклејном посматрао са брда Петровац.”

Члан британске војне мисије, Мајкл Лис (1943-1944), који је објавио стравичне податке о савезничкој директној подршци Титовој борби за власт у својој књизи Силовање Србије, закључује: „Подршка западних савезника била је одлучујућа, не само у војничком него и у психолошком смислу. Бомбардовање Лесковца од стране БАФ-а поломило је срце Србије и показало да су Британци чврсто на страни партизана. Понављам да сам искрено убеђен да је британска сарадња била одлучујућа у комунистичком освајању Србије. Зар нас није срамота?”

 

У наставку: „Месија” на своју руку (2)

 

Божидар Зечевић је српски филмолог, историчар филма, драматург, сценариста, филмски критичар, редитељ, професор анализе филма, оснивач и главни уредник филмског часописа „Филмограф”. Ексклузивно за Нови Стандард.