Синиша Љепојевић: Изазови ширења рата

Рат у Израелу буди све више сумњи да би могао да се прошири и изазове далеко шире ратне сукобе. И рат у Израелу и онај у Украјини су део епохалних промена у свету на чијим рушевинама ниче нови светски поредак па би те рушевине могле да у свој ратни рељеф увуку и многе друге земље. То је, на жалост, у много чему извесна перспектива.

Израел је био један од симбола светског поретка успостављеног после Другог светског рата и сада се тај поредак дефинитивно руши. Израелска влада је упорна у наставку рата а америчка Бела кућа још упорнија у пуној подршци тим плановима. Таква подршка Вашингтона и масовно слање оружја потврђују да је ово у ствари амерички рат а Израел је само место ратовања. И ако је судити према изјавама и саопштењима, израелска влада планира да протера Палестинце из Газе, оне који преживе, у Египат или да их насели у нови избеглички камп у део Синајске пустиње који такође припада Египту. Званични Каиро је саопштио да такав план сматра објавом рата и већ је почео да распоређује тенковске јединице на граници са Газом која је и израелска граница.

То би, другим речима, могао да буде први корак у ширењу израелског рата. Веома је компликована и ситуација у Јордану, иако западна пропаганда то прећуткује. Већина житеља те земље су етнички Палестинци и Аман, употребом војске, једва успева да спречи праву побуну и велике немире. На северу Израела покрет Хезболах већ свакодневно има окршаје са израелским снагама а планско уништавање израелске извиђачке и технике праћења сугерише да тај покрет намерава и ширу оружану акцију. Јеменски Хути су већ ракетирали израелску војну базу на једном острву архипелага у Црвеном мору, који је територија Еритреје као и језичак Израела који излази на Црвено море. У преводу, рат се већ проширио. Израел је већ евакуисао, у ствари иселио, 43 градића дуж својих граница.

Занимљив је и један детаљ. Борци Хамаса немају „калашњикове“ него америчке пушке М-4 какве имају и израелски војници. Противници са оружјем истог произвођача. Интересантно.

Рушење мита о снази и непобедивости

Досадашњи ток рата је срушио дуго неговани мит о снази и непобедивости израелске војске и већ сада је јасно да овај рат Израел и Америка не могу да добију. Могу да нанесу несагледиве људске жртве, али не и да победе. Али, има оно старо правило када се један проблем покушава решити стварањем другог, још већег проблема.

Вашингтон је у Медитеран послао три носача авиона са пратећим ратним бродовима а повећане су и снаге у Персијском заливу и америчким базама на Блиском истоку. У Израелу је и више од 2.000 припадника америчких специјалних снага који су, како је Пентагон и признао, учесници у ратним операцијама. Они су и подршка планираној евакуацији неколико стотина хиљада америчких држављана који живе у Израелу. Процењује се да би Америка могла, и да у ствари планира, бомбардовање јужног Либана који контролише Хезболах чиме би у рат увукла не само Либан него и Ирак и Иран који подржавају тај покрет. Мада један део америчке администрације сматра да би ширење рата била велика грешка не због ратне несреће него зато што би довело до америчког пораза.

Извесност ширења повећава и само трајање садашње фазе рата. Како буде трајао, Израел ће због великих жртава у Гази губити подршку и биће све изолованији. Уз то, не би требало потцењивати јединство арапског света и њихову одлучност да одбраном Палестинаца бране и себе. И арапски свет се већ геополитички определио за незападне интеграције. Своју одлучност су показали када су одбили да се у Аману сретну са америчким председником.

Ширење рата на Блиском истоку ће темељно угрозити линије снабдевања енергентима и трговачке путеве Медитераном што ће додатно угрозити економску ситуацију пре свега у Европи. Када се томе дода и рат у Украјини онда би то могло да доведе до распада такозваног Колективног запада, тачније до јединства Европе и њеног савезништва са Америком. Тако би се могло десити да рат са Блиског истока стигне до Европе.

„Јединство народа“

Министар одбране Немачке Борис Писторијус је, подсетимо, оценио да у Европи постоји опасност од рата и истакао да Немачка „мора бити у стању да се одбрани“. Он је упозорио да ће сукоб на Блиском истоку и рат у Украјини имати последице по немачко друштво и нагласио да људи „морају да се навикну на помисао да би у Европи могла да постоји опасност од рата“. Писторијус је такође рекао да ће Немачка истовремено учинити све да у блискоисточном сукобу не дође до даље ескалације. Али, није рекао како то Немачка може да учини.

Многи деле забринутост немачког министра одбране, мада француски председник Емануел Макрон сматра да би у његовој земљи могло да дође и до грађанског рата. Наводно, како је објављено у Француској, он верује да би велика муслиманска популација могла да се, због израелско-палестинског рата, сукоби са француским хришћанским делом. Макрон је о томе поверљиво разговарао са лидерима свих парламентарних странака и инсистирао на очувању „јединства народа“. Само инсистирање на „јединству народа“ је у француској јавности протумачено и као признање да оно не постоји.

У европске ратне расправе се укључио и политички све активнији амерички милијардер Илон Маск изјавом да „Европа иде ка грађанском рату“.

Истовремено, како оцењује француски дневник Монд, Запад, тачније Европа, се повлачи са политичких и војних фронтова а, тврди се, због неуспеха у Украјини. Украјински рат је, у ствари, „део тог повлачења и само додатно погоршава његове последице“. Док се повлачи са једног фронта истовремено се у тајности припрема за ново повлачење. Западну политику одбацује већи део света, пре свега Глобални југ, и рат у Украјини а сада и у Израелу само су убрзали тај процес.

Када си на дну рупе престани да копаш

И како би рат могао да стигне до Европе? Није само у току распад старог светског поретка и на његовим рушевинама успостављање новог, него и распад уређења односа међу западним савезницима и устројства после Другог светског рата. И то је јасно и европским лидерима који се у ствари већ извесно време и припремају за такав развој. Француска је под изговором „борбе против Русије“ формирала нејасну Европску политичку заједницу која планира и војне формације. Истовремено је са Италијом кренула у засебну изградњу антиракетног система. Немачка је оформила групу од 14 земаља у којој је и 12 чланица Европске уније и НАТО-а, која је у ствари нова војна формација. И све то изван НАТО пакта и Европске уније.

Ширење америчко-израелског рата на Блиском истоку би у ратни пожар увукло и Кину, која већ има шест ратних бродова у Персијском заливу и код Џибутија, где има и војну базу, као и Русију. Тај рат Америка и Израел, то је већ сада јасно, не могу да добију и онда би, уз пораз у Украјини, дошло и до дефинитивног распада Европске уније и унутрашњег уређења Европе. А Америка неће да одустане од ратовања. У том распаду доминирали би различити интереси европских земаља и сукоби су неизбежни. И тога су сви свесни али у таквим околностима разум нема значаја. Многи су склони да верују да би најкритичније тачке могле да буду односи Пољске и Немачке као и Француске и Немачке. Наравно, природно је да нико од житеља Европе не жели рат али он не само да је могућ него и вероватан. Јер, нико не уважава стару арапску пословицу да „када си на дну рупе престани да копаш“.

Основно је питање – када.

То је наравно тешко рећи али може да се деси много брже него што би се претпостављало. Рат би могла да иницира и Америка преко своје окупационе структуре у Европи. То је ланчана реакција логике да се један проблем потискује изазивањем нових проблема.

Све то ће изазвати епохалне промене у Европи, сличне онима после Првог светског или Великог рата. Могло би доћи и до промене граница. И поново Европа неће имати пресудну реч у том новом устројству већ победници ратова у Украјини и на Блиском истоку. Многи су склони да верују да би Израел могао и да нестане као држава што је, ипак, мало вероватно. Вероватније је да би могло доћи до америчке војне окупације Израела.

Из угла какве такве нормалности овакав могући развој изгледа скоро немогућ али ми смо сведоци времена у коме су се све немогуће ствари већ десиле.