Владимир Умељић: НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК СТИЖЕ НА ЗАПАД

(Владимир Умељић) фото: vidovdan.org

„Стари и либерални светски поредак је уздрман, распада се. У новом ће главну реч водити САД, Кина, Русија, Индија и, можда уз много напора и среће, ЕУ“, тако Херфрид Минклер, један од водећих немачких политолога, у својој новој књизи: „Свет у превирању. Поредак светских сила у 21. веку“ (Herfried Münkler, „Welt in Aufruhr. Die Ordnung der Mächte im 21. Jahrhundert„).

Чињенице, размишљања и закључци Херфрида Минклера нису некаква нова сазнања, ново је једини њихово отворено изношење у немачку јавност, јер то је до скоро било незамисливо у односу на доминантну, једноумну црно-белу слику у смислу „добрих западних и лоших руских момака“. Погледајмо неколико основних елемената његове анализе, изнете у једном интервјуу (t-online, 29.10.2023.):

„Распад досадашњег светског поретка није почео руском инвазијом на Украјину, већ много раније (…) Улогу САД, као светског хегемона, преузеће четири велике силе – уз САД, то ће бити Кина, Русија и Индија, које ће морати да траже решења, која узимају у обзир интересе свих њих (…)

Можда и ЕУ, мада је могуће да она остане у другој лиги (…)

ЕУ је посебан случај, раскољена као никад до сад у својој историји (…) Погледајмо само наше немачке политичаре, они су добри тактичари и лоши стратези, који дефинитивно не мисле дугорочно. Немачка, најјачи члан ЕУ, економски је див, политички мало дете а војно патуљак, који ништа не чини пре него што пита Вашингтон (…)

Погледајмо, као пример, жустре активности наше министарке иностраних послова Аналене Бербок. Она путује по свету и заступа једну неуспешну, пропалу политику, која резултира само још већом изолацијом Запада, јер већ видимо колико мало земаља се придружило нашим санкцијама Русији (…)

Следеће године је уз то могућ повратак Доналда Трампа у Белу кућу, што ће бити катастрофа пре свега за Украјину, време значи ради за Путина (…) Но Немачка и ЕУ не раде ништа, што би смањило нашу зависност од САД а са Трампом ће се „прозор могућности“ („window of opportunity“) да ЕУ ојача и осамостали се у већој мери, бити још притворенији (…)

Тако да се на крају можемо наћи добрано укљештени између Путинових уцена и зависности од САД. То није нимало пријатна перспектива, јер тада други диктирају сва правила игре (…)

Но та владавина четворке (или петорке) може се показати ефикаснијом и од УН (…) Овако или онако, претпоставка да се можемо вратити на претходно стање, на тадашњу међународну ситуацију, само ако се ваљано потрудимо, то је само пуста жеља, само илузија (…)

Европска комисија је под председништвом Урсуле фон дер Лајен постала политизована као никада раније у историји, али неке успехе може да покаже само у области очувања климе. Но није се показала иоле дораслом другим великим изазовима, ту је нестабилност у односима Србије и Косова, сукоб Азербајџана и Јерменије, антизападни курс турске политике, непредвидљивост Ирана а о овом сукобу Израела с једне и Хамаса тј. Хизболаха с друге стране, који може да запали читав Блиски Исток, да и не говоримо (…)

Ту се нигде не виде концепти или шта више одговори ЕУ на ове озбиљне изазове (…)“

Трајало је, дакле, и делимично још увек траје политика Запада, која по угледу на ноја, забија главу у песак при приближавању лава, јер ако га не види, онда лав ни не постоји, нема дакле опасности.

Ту се, очигледно, нешто постепено мења.

Човек не може а да се не запита, зар је заиста било потребно толико ратова и проливања крви, толико несреће и пропадања – Ирак, Југославија, Сирија, Либија, Авганистан, данас Украјина, Блиски Исток да би се сан Запада (и ноћна мора остатка света) о униполарној светској хегемонији показао као оно, што су већ искусиле све империје у историји, као злокобна утопија и распрснуо као мехур сапунице?

Да би арогантни, самозаљубљени и само кратковиди политичари увидели да је боље (односно неминовно) оријентисати се на Галилејево „Па ипак се креће!“ („E pur si muove“), које ниједна инквизиција не може да порекне тј. поништи, него да, драстично речено, увек изнова потврђују стару авганистанску народну пословицу: „Мајка глупака је увек трудна.“ Мада би овом слепилу у односу на историју сасвим одговарала и она стара кинеска мудрост: „Паметан човек учи из искустава других а глуп из сопствених“.

Има ли човек добре разлоге и пуно право да буде гневан, огорчен, разочаран у односу на Запад?

Да, и то не само непосредне жртве (Ирачани, Либијци, Срби, Авганистанци, итд.), дакле не само они из редова преко 20.000.000 људи, убијених од стране САД у читавом свету од краја Другог светског рата, тако канадски Институт за проучавање глобализације?

Читав свет има то право и то из једног дословце општег, глобално важећег разлога.

По завршетку „Хладног рата“ и одласка комунизма у историју „НАТО-демократије“ су биле бесконкурентно најмоћнији светски фактор у политичком, привредном, (на унутрашњем плану) социјалном а условно и у војном смислу речи.

Одговорност најјачег у оваквим констелацијама је, као што је познато – највећа.

То је, дакле, била њихова историјска шанса да свет учине бољим и сигурнијим. Јер шта се може боље пожелети од универзално важећих правила демократије, недељивих људских права и слобода, плурализма мишљења и говора, правне државности, једнакости, равноправности свих људи?

Како би свет данас изгледао, да су они пружили руку Русији и започели искрено партнерство на истој висини очију, да су кориговали своју принципијелно агресивну израбљивачку политику у односу на остатак света, започели фер прерасподелу светског дохотка и помогли сиромашне земље да стану на ноге и ослободе се претешког наслеђа робовања Западу?

Но врло брзо се испоставило да су све те вредности биле предвиђене само за унутрашњу употребу и, истовремено, да и ту стоје на све климавијим ногама, захваљујући перманентним покушајима домаћих политичких, финансијских и војних хијерархија да подривају и изопачују систем зарад сопствене користи.

А у односу на остатак света било је све јасније да се ради само о декларативним етикетама, о димној завеси која је требало да прекрије заступање само сопствених интереса, ширење утицаја, отимачину ресурса и потчињавање народа и држава.

Све оно што се подразумева под неоколонијализмом и империјализмом, који су искуствено увек праћени више или мање приметним ехом традиционалног расизма, ниподаштавања и презира према „оним другима“.

Селективни морал и етика, селективно право, двоструки стандарди, само „они други“ крше људска права, чине злочине и шта више геноциде, постоје добри, нама послушни диктатори и лоши, а то су „они други“…

Не мари ништа ако нпр. један новинар, који критикује диктатуру и масивно кршење људских права у својој земљи, буде намамљен у њену амбасаду, тамо искасапљен и раскомадан, важно је да та земља лиферује нафту Западу по повољној цени. Јер, будимо прагматични тј. реални, људско право становника дотичних западних земаља је да имају обезбеђено снабдевање енергијом, зар не?

И – иза свега, као крајња консеквенца, гола и бескрупулозна сила.

Како се ствари развијају, управо почиње испостављање рачуна Западу за овакву његову вековну политику. Надајмо се да је долазећи мултиполарни свет научио нешто из историје човечанства.

За разлику од Запада.

?>