Јелена Георгијевна Пономарјова:  СУКОБ У КОНТЕКСТУ КОНЦЕПЦИЈЕ „КОНТРОЛИСАНОГ ХАОСА“

„Повећавање експлоатације критичности“

и „стварање хаоса“ се активно користе

као алати за осигурање

националних интереса САД.

 

Стратагем „контролисаног хаоса“ се појавио у древним временима. Конкретно, у кинеској традицији, „пљачка током пожара“ предвиђа потребу за брзом акцијом када се непријатељ, из неког разлога, нађе у тешкој ситуацији.

У расправи „Уметност ратовања“, која се традиционално приписује древном кинеском мислиоцу Сун Цуу и датира из друге половине V века пре Христа, записано је: „Када је непријатељ бачен у хаос, дошло је време победе над њим“. Иначе, веома је индикативно да је „Уметност ратовања“ књига за обавезну лектиру у систему војне обуке у Сједињеним Државама.

Што се тиче историје концепције, њени елементи су такође били присутни у Римском царству током ере освајања Галије, Британије и Дакије. Познато је да су римски команданти намерно стварали војно-политички и друштвено-економски хаос у будућим римским провинцијама, сукобљавајући племена и њихове вође једни против других, као и ускраћујући непријатељу важне ресурсе, храну и воду.

Слични примери се могу наћи у политици Чингизида и Тимурида у погледу поседа руских принчева, азијских султана и индијских махараџа. Још више примера употребе концепције „контролисаног хаоса“ (КХ) пружа ера колонијалних империја Новог времена, а такође и периоди повезани са светским ратовима.

Један од најречитијих примера је историја Блиског Истока. Нијансе територијалне поделе Османског царства после Првог светског рата, предодредиле су појаве неизбежних сукоба у региону. Такав сукоб није тешко претворити у хаос великих размера, и то уз релативно слабе „контролисане импулсе“.

Међутим, ако је донедавно војно-политичка употреба концепције (КХ) била предмет полуинтуитивне праксе, онда је крајем двадесетог века ова концепција добила теоријску основу – систем научних дисциплина које истражују тзв. „самоорганизујућу критичност” (синергетика, неравнотежна термодинамика, теорија катастрофа, теорија фрактала и др.).

Крајем XX века теоријске конструкције у овој области („теорија хаоса“, „контролисане критичности“ и тако даље) долазе у политику. Један од „пионира“ овакве употребе теорије хаоса, био је „Институт Санта Фе“, основан 1984. у Сједињеним Државама под покровитељством Пентагона и Стејт департмента. Особље је регрутовано из редова научника, дипломата, пензионисаних војних и обавештајних официра.

Савремени догађаји на Блиском истоку и у Украјини су карике у једном ланцу и у потпуности се уклапају у геополитичку концепцију „контролисаног хаоса” („контролисане нестабилности”) развијену у Сједињеним Државама, чији су аутори Зб. Бжежински, С. Ман, Ј. Шарп и др.

Један од првих који је увео концепцију „контролисаног хаоса“ у научни дискурс, био је питомац Националног војног колеџа (Вашингтон), бивши копредседавајући Минске групе ОЕБС-а за Нагорно-Карабах и саветник Стејт департмента за централну Азију, совјетолог Стивен Ман. Његов рад „Теорија хаоса и стратешка мисао” објављен је 1992.

Треба напоменути да се у САД питањима циљаног утицаја на развој појединих земаља и читавих региона баве још од шездесетих година прошлог века, али је тек деведесетих година прошлог века концепција глобалног управљања у условима критичности, хаотизације великих простора и заједнице названа „контролисани хаос“ или „контролисана нестабилност“.

Истовремено, треба имати на уму да ова концепција није формално документована као доктрина спољне политике САД. У односу на политичку праксу, ово је највероватније нека врста колективног појма, тј. представе која у себи садржи принципе из стварног живота којима се САД руководе у својој спољној политици.

„Повећавање експлоатације критичности“ и „стварање хаоса“ се активно користе као алати за осигурање националних интереса САД.

На пример, у цитату из извештаја С. Мана из 1996. године у Санта Феу, ово је јасно речено: „… ако ми (САД) желимо да решимо проблеме у свету који се развија … морамо бити отворени према могућност да ојачамо и искористимо критичност ако то одговара нашим националним интересима… У стварности, ми увек радимо на повећању хаоса када промовишемо демократију, промовишемо тржишне реформе и развијамо медије кроз приватни сектор.”

Ово доводи до врло практичног закључка: ако добро разумете друштвено-политички и економски систем, онда можете, „чворове критичности“ идентификоване у њему, изложити импулсима хаоса или поретка, и тако креирати или намерно гурнути непријатељски систем у хаос.

Концепција „контролисаног хаоса“ може се применити како на појединачне земље, тако и на регионалном нивоу. Присуство неколико регионалних зона разарања може довести до глобалног хаоса, којим ће бити прилично проблематично управљати. Први јасан симптом неконтролисаности дестабилизованог простора била је појава Исламске државе из рушевина Ирака и Сирије, што је заузврат изазвало тензије и нестабилност, не само на арапском истоку, већ и широм света.

Савремени палестинско-израелски сукоб је крвави развој концепције  „контролисаног хаоса“, који увлачи све више земаља у орбиту кризе великих размера.

Превела са руског језика

Радојка Тмушић Степанов