Јован Мирић: Зашто су колоне Срба под надзором шаке усташа мирно ишле у смрт

Срби би разумевањем зло приближили себи, као да је разумевање и прихватање, а оно као да би значило саучесништво. Тиме српски народ држи зло даље од себе, чувајући своју веру у свет као добар и праведан

У историографским и другим разматрањима усташких злодела према Србима од 1941. до 1945. године, осим огромног броја невиних жртава, доминира експресивно-бихејвиорални аспект злочина. Узмимо као пример Гидеона Грајфа који је само у Јасеновцу евидентирао 57 начина мучења Срба логораша. Неки други аспекти тих злочињења остали су прилично запостављени, као што је, рецимо, примена врло добро разрађене тактике чак и на локалном нивоу, од стране неуниформисаних комшија, сељака.

Тактика

Мићо Момчиловић, дечак од 11 година, нађе се почетком августа 1941. године  у збегу. Протеклих неколико дана усташе су имале масовну акцију сакупљања Срба из села и заселака косињских, да би једне побијене бацили у крашке јаме, друге запалили у кући Јове Глумичића, треће побили и закопали. Неки од Срба утекоше из колоне, други из запаљене куће, Мићо се затече код оваца. Од малих групица по шумама и вртачама скупи се њих тридесетак, са 13 одраслих мушкараца. Неколико дана расправљаше се куда ће и шта ће[1], али их усташе затекоше у селу Поцрнићи на Јањачкој Коси и све похваташе. После мањег задржавања у селу поведоше их најпре у Старо Јањче, а затим, после краћег боравка, одлучише да их воде у Горњи Косињ на „преслушање“.

У пратњи се нађе свега шест усташа са пушкама: напред су ишла двојица, са стране двојица и позади још двојица. На сваког усташу било је, дакле, по пет  заробљених Срба,  који су могли да се распрше у низу погодних прилика, или да по двојица одраслих скоче и савладају усташке спроводнике; у сваком од та два случаја један део је могао да се спасе. Иако нико није био везан, иако су знали за мноштво недавно убијених рођака и комшија, ништа од тога није учињено. Један од разлога био је тај што су усташе биле врло пријазне (на крају крајева, то су били познаници, или чак комшије), разговарали су са заробљенима. Говорили су да ће сви бити пуштени кућама одмах после „преслушања“. Говорили су да поглавник није знао шта се догађа, да је наредио да се покољ одмах обустави, да ће починиоци бити строго кажњени.

Све је то било део тактике да одврати заробљене од покушаја бежања у ситуацији тако малобројне пратње. И Мићо Момчиловић је знатно касније, кад је одрастао, постао свестан те тактике. Да је реч о тактици видело се и по усташком поступању у два случаја бежања из колоне. Најпре на Кршу, кад  застадоше да се напију воде, и кад настаде гужва око једине посуде с водом, одвоји се Софија Лемић, зађе за једну кућу и нестаде у шљивику. Да ли су се спроводници правили да нису приметили, или стварно нису, не можемо знати. Међутим, кад кренуше даље, јави се Јово Лемић речима да мора „на страну“. И одмах  код једне ограде скрену с пута и кроз жбуње поче да бежи. Један усташа полети за њим вичући „Јово, стани!“, али се убрзо врати без Јове. Није ни пуцао за њим, а и превише је брзо одустао. И он је знао шта треба да ради у тој прилици.

Али кад колона дође надомак одредишта у Горњем Косињу, усташе одједном променише начин опхођења: уместо пријазности настаде строгост и псовање, понеког и ударише. И то је показало да се до тада радило само о тактици.

Елементе тактике у овом спровођењу лако је открити. На првом месту то је лажни циљ који им је предочен, да иду само на „преслушање“. Љубазност према сужњима целим путем до наблизу одредишта очигледно је део тактике (док је грубост у каснијој фази искрена). Такође и брзо одустајање од потере за одбеглим Јовом Лемићем, као и непотезање оружја у том случају. Јасни су разлози таквом понашању спроводника: требало је да што лакше доведу што већи број до циља.

Бројни су примери локалне тактике широм НДХ, чак и онда када су цео поступак спроводили комшије сељаци, са минорном улогом једног-двојице наоружаних усташа (који су често били исто такви сељаци, раније заређени у усташе). Тактички поступци примењивани су у различитим фазама операције ликвидације Срба.

Горњи пример открива тактику спровођења групе Срба када је број спроводника мали и када је претходних дана већ извршено масовно убијање. Када се спроводе везани људи, тактичке елементе налазимо највише на два места: приликом сакупљања Срба до локације за везивање и приликом спровођења до јаме.

Обмана циљем

У херцеговачким селима десила су се у 1941. години два таласа масовног покоља Срба, видовдански и илиндански. У првом случају бројни мушкарци Срби сакупљани су по селима и спровођени до оближњег затвора или логора уочи Видовдана са образложењем да ће их задржати само пар дана (а затим пустити) јер се, наводно, очекује видовданска побуна. Пре одвођења из затвора на место погубљења (обала Неретве, нека од крашких јама) следило је везивање руку, најчешће уз отпор ухапшених и уз примену бруталне силе. На другој страни, 250 Срба из Високог такође хапсе пред Видовдан, али их пуштају после десет дана. У Коритима позивају Србе у соколски дом „на конференцију“, држе их затворене дан и по, па их везују по тројицу, одводе до корићке јаме и бацају у њу.

На неким другим местима образложење за сакупљање било је друкчије. У ливањским селима најпре су мушкарци, а после два-три дана жене и деца, сакупљани са образложењем да иду за Србију, да би тако сакупљени били бачени у неку од околних крашких јама. Са преваром да ће се преселити у Србију позивани су по абецеди и Срби из Мостара; отпремљени су у логор све док није интервенисала италијанска војска и обуставила оне од К до Њ, вративши их кућама. Одлазак на рад у Немачку било је обмањујуће образложење за Србе из книнских села; Срби сељаци из Добоја такође су позвани на рад, па су одведени у Јасеновац, као и Срби из села  Јасеновца и Габеле. Превара циљем забележена је, наравно, и у логору Јасеновац 3 (Циглана); ту су, рецимо, сакупљани заробљеници-добровољци да, наводно, иду на брање шљива у Међеђу и прављење пекмеза, а одведени су преко Саве и побијени у Градини; други пут су бирани слаби и болесни заробљеници, одведени са образложењем да иду у бољи логор у којем неће морати радити, да би после били побијени у шуми; и Јаков и Адо Кабиљо, који су преживели јасеновачке логоре, наводе да су лажна обећања за одвођење заробљених у смрт била честа, што је стварало велику нервозу и страх сваки пут када би се бирали или издвајали логораши.

Обмањивање тобожњим циљем коришћено је и у привођењу људи до јаме. Обично се радило тако да се већа доведена група задржи подаље од јаме, а да се мање групе, сигурније за ликвидацију, одатле воде до самог гротла. Тако су једној мањој групи везаних људи, пре одвођења до отвора јаме код Јадовна, усташе говорили да иду на прозивку и разврставање, те да ће тамо добити и ручак.

Занимљив је један случај у  Старој Градишци из августа 1942. године када је изабрана група Срба и Јевреја, њих 700, са образложењем да се пресељавају у Јасеновац. Чести примери лажних одредишта и одвођења на погубљење створили су велики страх код постројених, који је минуо тек кад су предвече допешачили до железничке станице у Окучанима и смештени у вагоне. За њих је, парадоксално, путовање у Јасеновац био спас.

Није мање занимљив и други случај, са обрнутим предзнаком.

Крајем новембра месеца 1941. године у логору Брочице јавило се 37 Срба да иду у логор Јасеновац 3 (Циглана). Други се нису јавили, верујући да ће тих 37 добровољаца тамо бити побијено, а да они који остану – неће. Ипак, десило се супротно, побијени су они који су остали.

Обмањивање циљем, односно сврхом, коришћено је и у друкчијим случајевима. Тако, рецимо, Јаков Кабиљо говори о опкољеним Козарчанима којима је обећан живот ако се предају, али су по предаји одведени у Стару Градишку. Козарачким мајкама у Старој Градишки одузимали су децу, рекавши да их само воде на лекарски преглед; ту су децу држали 4 дана затворену без хране и воде, затим су старију побили маљевима и гвозденим шипкама а млађу од 6 година отровали плином. На другој страни је око 5.000 Срба, жена, мушкараца и деце из босанске Крајине, преваром – да се морају преселити у друга места да не би страдали од партизана – одведено у Стару Градишку, где су после неког времена побијени.

У бројним случајевима овај тактички потез коришћен је за примамљивање мушкараца из шуме да се врате у села, да би ту били похватани и побијени. Тако су, рецимо, пребиловачки мушкарци, који нису ноћивали код својих кућа, позивани, пошто су жене и деца већ побијени и побацани у јаму код села Шурманци, да се врате, уз обећање да ће моћи мирно да наставе живот: вратило се њих 60 и побијено.

У засеоку Царевац код Велике Кладуше усташе су 22. августа 1941. године позвали преко 200 жена и деце да би им, наводно, поделили картице за следовање. Сакупљене жене и децу затворили су у кућу Пере Дропца и живе спалили.

Колико су се трудили да им лажни циљ (тј. обећање) звучи уверљиво показује случај о којем сведочи Садо Коен Давко. У Старој Градишки су издвојили око 1.500 жена и деце, обећавши им да иду у село Јабланац на рад. Притом су свакоме поделили по пола хлеба, да би били уверљивији, а чак је Миле Орешковић још и ошамарио једног усташу, пред свима, зато што једном детету није дао хлеб. После неколико дана из Јабланца су довезене крваве ствари тих жена и деце.

У селу Фурјану, Кордун, домаћи оружници (жандарми) говорили су Србима и 1942. године  да ће најбоље проћи они који не беже пред усташама. Исти оружници упадају у куће увече 23. марта 1942., истерују народ из кућа са образложењем да долазе усташе од Бихаћа и да их они, оружници, воде „на спас“. Одвели су их до јаме и побили. Слично се поновило и у Садиловцу, где су усташе позвали народ да 31. јула 1942. године дође у цркву ради пописа, после чега ће бити пуштени кућама. „Ми смо у то повјеровали, али кад смо дошли у цркву видјели смо да смо преварени“, сведочио је преживели Милош Шаша. Тога дана 422 особе су побијене и запаљене у православној цркви у Садиловцу.

Тактика обмане циљем коришћена је и према онима који су већ били бачени у јаму. Усташе су долазиле над јаму после дан-два или више, представљали се као спасиоци и позивали да се јави ко је жив, а после би, чувши гласове, бацали бомбе и камење, уз кикот. Из јаме Лопача, код Саборског, допирали су јауци и молбе за спасавање у њу бачених живих и недотучених људи, па су хрватска деца, пастири, у јаму бацали камење и дрвље све док гласови нису утихнули.

На крају навешћемо још два посебна примера обмане циљем.

Непосредно пред устанак усташе су позвале становнике из села Улог да дођу у Невесиње. Обмана се састојала у томе што су позвали и Србе и Муслимане, њих 936. По приспећу су их раздвојили – Муслимане одмах пустили да се врате кућама, а Србе неке такође пустили а неке одвели у војни логор и касније побили.

Нове хрватске власти позвале су групу бугојанских Срба да иду на пресељење у Србију, поручивши им да понесу сав новац и накит, као и 50 килограма робе по особи. Међутим, по доласку у логор одузет им је сав новац и накит, оставивши им сазнање да је порука да све понесу имала за циљ – да им све и одузму.

Тактика према хрватском становништву

Један посебан тактички елеменат састојао се у коришћењу заробљених Срба у сврху придобијања Хрвата на страну усташа. Наиме, усташе су неки пут терали Србе да певају четничке песме при спровођењу кроз хрватска насељена места, чиме су се надали да ће подјарити Хрвате. Један такав случај забележен је у Петрињи 27. јула 1941. године, при чему су окупљени Хрвати урлали „Удрите…“. Сличан поступак примењен је у Косињу. Неки пут су уз то забрањивали од кућа одведеним Србима да се брију, па су их у сарајевском затвору чак и фотографисали и фотографије објавили у локалном ‘Новом листу, додајући да су их похватали у шуми.

Један посебан облик искоришћавања информације о наводним четницима десио се у кордунашком Благају. У томе насељу нове хрватске власти су 5. маја 1941. године побиле свих пет чланова католичке породице Мравунац, да би проширили глас, а објавили и путем штампе, како су то починили српски четници.

Тактичко спровођење колона до стратишта

Разрађени су били и поступци довођења људи до непосредног места ликвидације. У почетку су људи са сабиралишта до губилишта одвођени ноћу, камионима, дакле скривено. Осим тога, обично је већа група доведених и везаних задржавана на удаљености од јаме, а мале групе су издвајане и довођене до јаме где би уследио неки од начина усмрћења (ножевима, камама, маљевима, секирама, брадвама) или гурања људи живих у јаму: Шурманци, Равни Долац код Ливна, Тучић у Велебиту. У случају херцеговачких Шурманаца треба поменути да су усташе користили штапове за низање дувана и да су тим штаповима гурали несрећне у јаму. Разлог је био у томе да се злочинац не приближи жртви превише, да не би био зграбљен и са жртвом повучен у гротло (што се понекад дешавало раније). Овај поступак просторног раздвајања целе групе од појединаца забележен је и у новембру 1942. године у селима између Приједора и Дубице.

У неким случајевима људи су везани доведени у кућу у којој су убијани па спаљени заједно са кућом.

Ликвидације у таласима

Хрватске власти нису уништавале српски народ стихијно и непромишљено, већ плански и стратешки. У сведочењима преживелих, али и у другим изворима, лако се може видети како се ликвидирање Срба одвија у таласима, према њиховим занимањима и друштвеном угледу. Пре масовних покоља и пре појединачних ликвидација држава је доносила разне мере: расне законе, законске забране кретања, позиве на предају оружја под претњом смртне казне, одлуке о имовини Срба и Јевреја…

Непун месец дана по проглашењу државе, ноћу са 5. на 6. маја 1941. године , ухапшен је бањалучки епископ Платон и одведен у стожер, где се већ налазио прота Душан Суботић. Касније су оба тела нађена у водама Врбаса и Врбање. После пет дана, 10. маја, ухапшен је митрополит загребачки Доситеј, који је провео неко време у затвору загребачке полиције, касније лечен и, најзад, доспео у Србију. Петар Зимоњић, митрополит дабробосански, ухапшен је у Сарајеву 13 маја да би, преко логора Керестинец, доспео у логор у Госпићу, окончавши живот вероватно у јами Јадовно. Епископ горњокарловачки Сава Трлајић ухапшен је 10-11. јула и са још 13 Срба затворен у шталу логорника Јосипа Томљеновића Браце. После мучења сви су пребачени у Госпић, а потом у Јадовно.

Упоредо са високим свештеничким лицима, или мало после њих, одводе се и ликвидирају највиђенији и најшколованији Срби, судије, нижи свештеници, адвокати, привредници, лекари… Има и показатеља да се у прво време хапсе и одводе наводни[2] припадници четничке организације. Неко ће рећи: „друга сеча кнезова“[3].

Тако су, рецимо, у Ливну почетком јуна 1941. године кришом одведени и на непознатом месту ликвидирани срески судија др Крсто Зубић, лекар и управник ливањске болнице др Душан Митровић, адвокат Ранко Маргетић, свештеник Ристо Ћатић са још неколико виђенијих Срба. Исто се догађа и у Новој Градишци. Двадесетак дана касније, у другом таласу, убијени су чиновник, велетрговац, трговац, аутомеханичар, директор банке… Слично је и у другим градовима. Иако је тешко прецизно раздвојити један талас од другог, иако има случајева да четврти талас дође и пре првог (као што је убиство 280 Срба у Гудовцу код Бјеловара већ крајем априла 1941), ипак се може говорити о таласима као тактичко-стратешком елементу. Трећи талас обухвата железничаре, ситније трговце и занатлије, гостионичаре, кириџије, имућније сељаке, дакле све оне код којих вести долазе или оне који путују и сакупљају их[4]. Све је то служило сврси обезглављивања српског народа. У четвртом таласу иду сви преостали, најпре мушкарци старији од 16 година па, на крају, жене и деца.

Тактика напада на села

Разрађено тактичко поступање очигледно је и у нападима на поједина села или групе села и заселака. Међу најпознатијим таквим нападнутим селима налазе се Пребиловци у Херцеговини, Дивосело у Лици, те бањалучка села Дракулић, Шарговац и Мотике.

Овде ћемо нешто детаљније приказати тактику напада на бањалучка села који се догодио 7. фебруара 1942. године. Тога дана је до 14 сати убијено 2.315 особа (рачунајући и рударе рудника Раковац), међу којима је било преко 500 деце млађе од 9 година.

Напад на ова села је дуго припреман, помно планиран и брижљиво спроведен. За извршење покоља послата је једна бојна Павелићевог „тјелесног здруга“, сачињена од искусних убица махом из Херцеговине. Она је већ половином јануара пристигла у Бању Луку, а у извршењу плана обилно су јој помагали наоружани локални Хрвати, комшије, као жандари или домобрани, дајући податке о члановима породица, о навикама људи (рецимо, о редоследу мељаве у млину), водећи бојовнике до кућа, дајући стражу (наравно, и пљачкајући имовину побијених Срба). Вече пред покољ одржан је састанак у самостану Петрићевац, на којем су последње детаље утаначили командант бојне натпоручник Јосип Мислов, сатник Вјекослав Филиповић (доскорашњи капелник тога самостана), стожерник и жупан Виктор Гутић, жупник Никола Билогривић, председник суда у Бањој Луци др Стилиновић и неколико фратара.

Одабран је дан са снегом високим преко једног метра. Могло се кретати само кроз пртине које су сељани прокрчили до кућа, од кућа до помоћних зграда, до потока и до млина. Дан је био ведар и врло хладан. Дакле, није било могуће разбежати се на све стране; снег је Србе ставио у природну клопку. Рудари у Руднику побијени су још пре зоре, хладним оружјем. Затим је почео напад најпре на Дракулић, после тога је на ред дошао Шарговац, најзад Мотике. Избегавало се коришћење ватреног оружја, јасно је зашто: да се не би разбежали или спремили на отпор они који касније долазе на ред. Коришћени су бајонети на пушкама и мале секирице, ношене за појасом, а за одрасле мушкарце коришћен је и брадвин (нека врста секире са дужом дршком и већим сечивом). На овај начин ликвидирани су сви Тодићи, највећи број Стијаковића, Васића, Малешевића, Пиљагића, Брковића… Убијање је вршено ћутке: ћутали су убице и жртве, скамењене пред смрћу. (Остатак ове тактике приказаћемо касније.)

*     *     *

Најављивање поделе Срба на три трећине – једну за ликвидацију, другу за истеривање у Србију и трећу за покатоличавање – већ чини један елеменат стратегије, или чак програма. Није нам познато који је критеријум постављен за разврставање ових трију трећина; можда је одлука некада стајала и под утицајем ситуационих чинилаца.

Ми смо овде показали тек мали узорак тактике примењене на терену, чија се сврха састојала у што ефикаснијем уништавању српског народа. Разуме се да је на историчарима да открију и обелодане целовиту тактику, стратегију и програм, да покажу њене иницијалне моменте (када је почела да се уобличава, ко су били аутори а ко ментори, каква је била подела задатака на различитим степенима хијерархије), који су њени идеолошки а који практични делови, како се кроз време и околности мењала и подешавала, коме је све западало у удео да је спроводи, које место су у томе спровођењу имали усташе (у емиграцији и касније) а које чланови КПХ (и Хрвати и Срби), у којем облику се спроводи данас, каква је перспектива тога програма у будућности. Геополитички аспект тога дугорочног програма несумњив је, те је потребно открити улогу и даљих центара моћи: Ватикана, Беча, Лондона…

Данас је свакако јасно утврђено да је над Србима унутар граница НДХ спровођен геноцидни програм и да је то била државна политика. Како су се у тај програм укључивали чланови КПХ у партизанским јединицама и касније, такође тек треба детаљно реконструисати. А да су и они носили део исте стратегије јасно је из бројних података, од којих ће се овде поменути само један.

Чланови КПХ су припадницима српског народа, позивајући га и укључујући у устанак, говорили да су усташе „изроди хрватског народа кога се поштени Хрвати стиде“. Тиме су заклањали то да је геноцидну политику спроводила хрватска држава, са различитим и усклађеним улогама усташа, домобрана, жандармерије и неких других делова хрватског друштва.

Неверовање

Случај који је описан на почетку овога рада доводи многе људе до чуђења над тиме што је толики број примамљених, ухваћених и спровођених Срба мирно – дакле, без покушаја бежања и без активног одупирања – одведен до губилишта. Бројни су примери сличног понашања – не само Срба и не само у НДХ – који наводе људе да се чуде и питају: како је то било могуће. „Нико није побјегао, а могли смо сви“ – касније је причао Милан Кнежевић Крљац, један од 80 невезаних Срба које су четворица жандара држали два дана у жандармеријској станици у Бунићу.

Аутор овога рада слушао је причу о једном таквом „чудном“ понашању личких Срба из јуна-јула 1941. године.

Власти нове хрватске државе тих дана позвале су одрасле мушкарце (осим једног из сваке куће) да са коњском запрегом, неким алатом и храном за два дана дођу у Бунић, одакле ће кренути ка Госпићу на одређене државне радове. Из Бунића је кренула колона од близу 100 запрежних кола, праћена шесторицом усташа наоружаних пушкама. Колона је заустављена у месту Широка Кула и остављена да чека на путу, док су сви спроводници отишли у кафану на пиће. Док су они били у кафани, појавила се једна жена, Хрватица, која је, са марамом навученом на очи и погнуте главе, водећи краву на повоцу, ишла полако од првих кола ка последњим, понављајући у пролазу: „Биж’те људи, побиће вас! Биж’те људи, побиће вас!“ Сви су се оглушили о то упозорење, мирно отишли до Госпића, где су побијени или у казниони или у Јадовну, односно у некој од велебитских јама.

Ова прича с разлогом изазива сумњу у веродостојност: није познато да се неко из те колоне вратио кући жив да би описао све што се десило.

Међутим, постоје сведочења о догађају који је у основним цртама сличан овом личком. Десио се у Херцеговини приближно у исто време.

Манојло Ћук имао је 16 година када је, 23. јуна 1941. године, са мајком, течом и тетком кренуо воловском запрегом из села Пољице на орање у Попово поље. Ноћу око 2 часа кренуло је око 35-40 воловских запрега преко моста на Требишњици како би стигли да што више узору пре него што сунце одскочи. Још је био мрак кад су их на мосту сачекала двојица непознатих младића и тихо их упозорила да не иду на њиве јер ће доћи усташе и све их побити. Нико се није озбиљно замислио над тим упозорењима, чак ни онда када су, око 8 сати, чули прве, па мало затим и друге, пуцње из суседних села на оној страни Требишњице одакле су кренули те ноћи. И тада су наставили са орањем. Нису узели у обзир ни то што нико од комшија Хрвата није тога јутра дошао да оре. Орачи су се разбежали тек кад су видели – а већ је било прошло 10 сати – колону усташких  камиона која се упутила ка мосту.

Оваквих или сличних примера из времена Независне Државе Хрватске има много. И не само из почетног периода, и не само из 1941. године. Морамо, међутим, приметити да наше чуђење над оваквим понашањем људи у колонама и чак под упозорењима, почива на нашем знању и нашем веровању о томе шта јесте и шта је било.  Њихово знање и њихово веровање били су друкчији – и једно и друго  стајали су пред оним што ће бити. Стога је нама неопходно да узмемо у обзир тачне околности у којима се све то догађало и да се пренесемо у становишта тадашњих наших људи.

Најважније за разумевање тако пасивног држања Срба било је њихово неверовање да ће уследити оно најгоре, односно веровање да до тако нечега неће – или чак да не може – доћи. Неће доћи, или не може доћи, зато што држава не убија свој народ; зато што комшије то не раде комшијама; зато, најзад, што људи тако нешто не чине људима. Тешко је разлучити у сваком конкретном случају колики је удео припадао појединим од ових садржинских облика неверовања. Али шта год рекли о том (не)веровању, друга је ствар то што су Срби дочекали 1941. годину сасвим неспремни. А могло би се рећи да су чак и 1918. годину дочекали неспремни. Такође и 1991. годину.

Веровање у државу, убеђеност или чак поимање државе, било је, дакле, прва компонента у структури српског (не)веровања. Саставна компонента истог поимања била је свест о сопственој невиности. Најопштије: зла се не мора бојати онај ко зло не чини. Ради се о једном поимању света, у ком је морална компонента била кључна, а са таквим својим поимањем сусрели су се  Срби са стварношћу Независне Државе Хрватске и сазнајно и егзистенцијално. Ни у кога  осим у Срба, Јевреја и Рома није у тим годинама било толико погрешно – иначе уобичајено – уверење да невин нема чега да се боји.

Бројни су примери таквог схватања државе (или власти). Сва сведочења о томе потичу из првих месеци трајања НДХ, односно до првих масовних покоља и гласова који су се о њима проширили. Изгледа да их нема из доцнијег ратног периода, када се веровање првенствено поклања комшијама и локалним органима реда, веома често услед непосредније опасности: смрти од глади, смрзавања, болести. Тада се пре може говорити о предаји са надом на милост, а не о веровању; а  и тада се неки људи опредељују супротно, за истрајавање и у таквим условима, чак и за самоубиство. Треба ли рећи да се преваре лажним циљем понављају, да се „веровања“ у то понављају и касније – и да се поново страда под ножем, метком, у логору, јами…

Млађи одрасли Срби из Челебића код Ливна, похватани и затворени у школи, не покушавају да се разбеже упркос релативно повољним условима за то – јер им старији бране те покушаје, најчешће речима да ниједна држава откад је света и века није убијала недужан народ, односно да власт неће тако масовно уништавати људе који „никоме нису воде натрунили“. Један од разлога навођених од стране старијих састојао се у бризи за породицу – шта ће с децом и женама бити ако они побегну (млађи мушкарци били су нежењени). Целу ноћ су млађи и старији око тога расправљали. Ујутро, кад су усташе ушли и почели да крвнички туку и убијају, кајали су се: млађи што су слушали старије, старији што нису послушали млађе.

Иста разлика између млађих и старијих забележена је у затвору у Косињу.  Старији су у лојалности видели сигурност, али неретко се радило и о поданичком односу.

Ни Душан Вујановић није мислио на зло као ни на лањски снег. Није чак ни веровао гласовима који су најављивали масовна клања: „не верујемо да се народ може клати“. А кад су, два дана после мушкараца, на ред у истој школи дошле жене са децом и кад су му комшије Хрвати заклале сина рођеног у школској учионици, поимање света се веома изменило. Свет је постао поган:

„Заклаше и њега, а само је шест сати овај погани свит гледало…“

Улога старијих у српској пасивности пред смрћу изузетно је значајна. У Доњој Херцеговини забележено је да се позивима нове власти (да  уочи Видовдана дођу на одређено место, затвор) одазивају старији домаћини, тако да отац води шест одраслих синова, или да петорица браће воде одрасле синове, верујући да ће после бити пуштени кућама. У неким случајевима одрасли, старешина породице, са шест одраслих снажних мушкараца, мирно пристају чак и да буду пред својом кућом везани пре него што ће бити побијени. Ако је старији мушкарац имао и некакву власт, попут сеоског кнеза, он је још лакше спутавао млађе, пазећи да се поштују усташке забране одлазака у друга насеља. Ако одрасли имају такву улогу у овим временима, поставља се питање колико је у млађих реч о веровању да неће доћи до најгорег а колико о послушности старијима.

Двадесеторо Срба из села Бачевића код Мостара похватано је и бачено у јаму код Међугорја 24. јула 1941. године, а да нису покушали ни да беже ни да се сакрију. Разлог томе била је гаранција безбедности коју су им дале комшије Хрвати из суседног села Јасенице.

Веровање Срба да су безбедни постојало је чак и после првог таласа масовних ликвидација. Тако су, рецимо, Срби из Стоца и околних села били пасивни, не покушавајући ништа да се сачувају, чак ни после видовданског масовног покоља, па и поред наслућивања новог зла. А веровали су да су безбедни стога што су у међувремену сви били насилно покатоличени[5], и што су их комшије уверавале да су сада мирни. Око Илиндана уследио је нови талас хапшења и убијања.

Веровање и неверовање често су се преламали на некој другој животној потреби или вредности. Неверовање треба посматрати и као динамички чинилац у времену, а свакако се не сме губити из вида да су се Срби 1941. године  нашли у расутом стању, тј. обезглављени и без икакве организације, те да се наспрам њих нашла организована државна делатност. Током времена морало је да дође и до формирања лојалног односа према новој држави.

Тодор Париповић из Косиња био је ухваћен, повезан у колону и поведен ка јами „Света Ана“. Успут је разлабавио везе на рукама и у једном тренутку искочио да бежи. Успео је да побегне неповређен. После је причао зашто се одлучио на бежање: зато што више није могао да подноси стање у којем је био, стање приближавања к смрти у јами, па је скочио да усташама пружи разлог да га што пре убију. И на тај мотив се често наилази у сећањима преживелих: бежали су јер су мислили да је боље да буду убијени у бежању него да дођу под нож. Није био редак случај да су се људи сами заклали или усмртили на неки други начин.

На другој страни, Глишо Стојић (16 година) је веровао до последњег тренутка. Његов је отац био имућан у Доњим Рујанима код Ливна. Чинио је добро многим Србима и Хрватима. Отац и старији син Лука одведени су у смрт два дана пре него што су комшије Хрвати покупили 218 жена и деце и одвели ка јами Равни Долац, укључујући и Глишу. Пре него што су их живе побацали у јаму, држали су их у оближњој пећини, прозивали породицу по породицу и одводили ка јами. Чекајући свој ред, гледајући како друге одводе до јаме и слушајући крике и запомагања, Глишо је веровао да њега неће бацити у јаму – јер је његов отац Хрватима доста добра чинио. Могли бисмо рећи да је његово веровање тада функционисало као механизам одбране од мучних, неподношљивих осећања.

Одговор на питање зашто су Срби тако мирно дочекивали смрт, ипак, није могуће дати на општем нивоу – потребно је подробно истраживање посебности конкретног случаја. Као пример те посебности можемо узети село Мотике код Бање Луке, о чијем је страдању напред већ било речи. На овом месту само додајемо још неке околности које показују добро промишљен план усташа, с једне стране, те природу пасивности у коју су Срби доведени, с друге.

Прво што треба имати у виду јесте да Мотике нису биле чисто српско село, већ мешано. Комшије Хрвати (Шокци, како су их звали Срби у тим крајевима) као домобрани или жандари, у униформама или у цивилу (али такође наоружани), стално су патролирали Мотикама, разбијајући на тај начин и могућност заузимања тврђег одбрамбеног става, камоли неке активности. Осим тога, те патроле су Србима ограничиле кретање, па отуд и долажење до сазнања о томе шта се наоколо догађа. У селима без Хрвата Срби су релативно рано формирали одбрамбени став, дошли до неког оружја и бранили се, тако да су хрватске патроле у та села избегавале да залазе. Новодошла усташка бојна тог 7. фебруара 1942. године у та српска села (Бистрица, Чокори) није ни закорачила.

Друго, и по свој прилици најважније, јесте разлог контроле и претња која је Србима упућивана. Наиме, још пред зиму су ишле наоружане „комисије“ које су пописивале укућане у свакој породичној кући у Мотикама, а сваки домаћин је ту листу морао да постави на улазна врата и да је чува[6]. У било ком тренутку да дође патрола, број присутних укућана морао је да одговара списку на вратима, јер ако не би било тако, цела породица би била послата у логор, пошто се сматрало да су се одсутни чланови породице одметнули у шуму, у четнике. Претња логором била је изванредан психолошки механизам редукције неизвесности, свођење могућег зла на колико-толико подношљиву меру. У овим селима у то време није било познато зло Јасеновца, па су под логором мислили на привремено ограничавање кретања на неком не много удаљеном месту, по свој прилици у Бањој Луци. У сећањима преживелих наведен је случај једне домаћице која је, видевши да се кући приближава усташка војска, позвала породицу да се спрема, мислећи да ће их кренути у логор. Вече уочи покоља одабране су најугледније српске куће, које су патроле (сачињене од познатих људи) посетиле, изузетно љубазне и пријатељски настројене, најављујући сутрашње контроле и упозоравајући да су обавезни да се сви нађу у кућама; у неким породицама сутрадан старешине нису дозвољавале чак ни да се, пре доласка „контроле“ оде до штале и нахрани стока.

У породицу Ђорђа Стијаковића рано је дошло девет усташа. Извели су пред кућу седам одраслих крупних и снажних мушкараца, љубазно их умирујући да се ради само о контроли, затим додајући да је наређено да се вежу, те да ће убрзо бити пуштени. И седам мушкараца допушта везивање! Најпре старешина породице, за њим и остали. Друге чланове породице су утерали у кућу, где су скоро 30 жена и деце двојица усташа мирно, без збуњивања и узбуђивања, ћутећи, изболи бајонетима и дотукли секирицама. Оној седморици одраслих пред кућом наредили су да полегају на снег па су и њих изболи бајонетима и потукли брадвинима.

У кући Ђорђа Брковића било је 14 чланова. Они су доспели на ред поподне. Пре него што су усташе дошли до њих, Брковићи су чак гледали преко потока како убијају Малешевиће. Преживели Бранко Брковић мислио је да ће после Малешевића усташе отићи, да неће долазити његовој кући! Ипак су и Брковићи побијени, слично као и Малешевићи и Стијаковићи.

Нико није пружао отпор у Мотикама. Са пуно одраслих снажних сељака, који су чак својим очима гледали како убијају њихове најмилије. Били су изненађени, пренеражени и паралисани.

Покушали су да побегну само они млађи. Неки су и успели у томе. Старији, главе породица, најодговорнији за страдање својих укућана – управо  из бриге за њих! – први су побијени. Њихово инсистирање на послушности властима, као и принуђивање млађих на послушност услед бриге да их не одведу у логор, омогућило је мирно потпадање под бајонете и секирице. Нису веровали да ће уследити горе од логора, потпуни покољ. Кад је покољ стигао, били су затечени, изненађени до пренеражености и скамењености.

Али неверовање у најгоре није било тотално, недиференцирано. Управо у Мотикама се веровало да неће дирати старе и немоћне, или да неће дирати децу. На другим местима веровали су да неће дирати старце, жене и децу, пошто у прошлом рату њих нису дирали. Слободно се може говорити и о постојању конфликтних расположења и ставова, при чему је често предност давана послушности властима.

Нада да неће уследити кобан крај каснијих ратних година имала је своје посебне разлоге. Један од тих разлога био је страх од смрти од глади. Током офанзиве на Петрову гору, од 9. до 14. маја 1942. године, неколико стотина жена, деце и стараца одазвало се позиву који су путем авионских летака слале хрватске власти, са гаранцијама на безбедност и миран живот. Бирајући између скоре смрти од глади у обручу и предаје народ се спустио са планине у Војнић, да би потом био одаслан у логоре Јасеновац, Стару Градишку и Сајмиште, односно у Немачку и Норвешку на рад. Деци тада одвојеној од мајки најчешће се губио сваки траг.

Морамо да наведемо и један посебан, изузетно важан, облик неверовања. Реч је о неверовању у притворност људи, комшија и познаника. Примера чуђења над наглом преобразбом Хрвата има много, а овде ћемо се задржати само на једном. О таквом чуђењу извештава Драган Стијаковић, који је у време покоља своје породице имао 16 година. Вече уочи седмог фебруара у његову, угледну, кућу дошла су двојица жандара (што се није ретко догађало), седели су у кући готово до поноћи, понашајући се уљудно и пристојно, као што се понашају гости. А ево и речи преживелог Стијаковића:

„Мислим да они нису имали појма да се исте ноћи спрема покољ српског становништва у Мотикама. Ја у то нисам сигуран, али они су остављали утисак сасвим мирних и безбрижних људи. Ни сада се не могу сетити ниједног мига у њиховом понашању који би одавао утисак подмуклости и злобе (подвукао ЈМ).“ Зашто би жандари били брижни поводом сутрашњег покоља Срба, зар том осећању забринутости није место код Срба, а не код Хрвата? И зашто би са знањем о сутрашњем покољу морала ићи злоба? И зашто, најзад, не би неко имао одличну способност контроле експресије,  кад би и осећао бригу и злобу? Очигледно је да Драган Стијаковић може да замисли код Хрвата само оно што (може да) има код (или око) себе. Односно: ставља себе на место њихово, па њих заправо не види[7].

Поменућемо, најзад, и један специфичан облик неверовања из најновијег времена. Бранко Мићић Кондић у предговору своје књиге из 2010. године о злочинима у Бугојну пише: „Мислим да треба нагласити да, иако су већину злочина извршиле хрватске усташе, одговорност за њихово извршење сноси пре свега Немачка, која је као окупациона сила предала судбину народа у руке зликоваца“.

*     *     *

Пошли смо од тврдње да су Срби током Другог светског рата превише мирно и пасивно одлазили на стратишта, не користећи могућности за бекство или спасавање на неки други начин. У бројним примерима нашли смо доста субјективних и објективних услова који ту тврдњу знатно приближавају, појашњавају и ограничавају. Ипак, и после свега остаје нам питање да ли се бар у неким случајевима олако предавао сопствени живот. Понекад нам се може чинити као да је Србима било стало да очувају веру у добар и праведан свет макар колико и да сачувају живот. Да нису користили искуство ни из своје генерације, камоли из претходне. Да су се више ослањали на наду у милост џелата него на сопствене снаге. Да су, најзад, „одбијали“ да схвате како пред хрватским и муслиманским ножевима, маљевима и пушкама не стоје они као појединци, него као Срби православци.

Управо због овог последњег питање невиности није имало никаквог смисла. Ипак, позивање на личну недужност појављује се изнова и изнова, чак у крајњим ситуацијама. У глинској цркви – сведочи једини преживели Љубан Једнак – кад је већ све поклано и кад су џелати кренули да проверавају да ли је неко остао жив и да износе мртве из цркве, један којег су затекли живог недокланог, обраћа им се: „Ето, немојте мене, људи, ја сам жив. Немојте мене, ја нисам никоме ништа крив“. Убили су га после  понижавања и мучења[8].

Нису се сви одазивали чак ни на прве хрватско-муслиманске преварне позиве. Обрад Носовић није отишао на позив из Гацка да дође на конференцију. И није био једини.

Млађи су мање имали поверења у НДХ него старији. Тешко је схватити како Ђорђу Стијаковићу, старешини велике фамилије, није прорадио одбрамбени инстинкт кад му је усташа затражио да пружи руке за везивање, како се није бар вербално успротивио кад се јасно видело да је везивање непотребно за ону сврху коју су усташе казивале (а и те како потребно за оно што су стварно намеравале).

Иако се може разумети велика збуњеност (најблаже речено) људи у групи пред непосредном смрћу, тешко је порећи да, истовремено, није достајало смелости. Или је било тешко окренути агресију према власти.

У школу у Челебићу затворено је преко стотину невезаних Срба, који су провели ноћ у расправљању да ли да покушају бекство или не. Кад су ујутро упале усташе и кренуле да их бију кундацима, само се Божо Петровић сукобио са њима, зграбивши једног за гушу. Остали су стајали и трпели ударце.

У православној цркви у Глини нашло се почетком августа преко 900 људи, који нису били везани (јер су сакупљани тобоже да иду на покрст). У цркву је ушло свега петнаест усташа са пушкама и почело да боде и коље народ, а само је Мирко Борота удавио на вратима двојицу кољача, позвавши остале да навале на усташе. Нико му се није придружио, иако је понеко, али свако за себе, ту и тамо ударио усташу ногом.

Анка Рокнић, из Перне, ради заштите својих троје деце и других жена, 14. септембра 1941. године скочила је на усташу и убола га ножем, док ју је други пробо бајонетом и живу бацио у ватру запаљене куће; Милка Рокнић је уједала усташу и гризла га зубима, док није и она бачена у ватру.

Божо Петровић, Мирко Борота, Анка и Милка Рокнић изгубили су животе упркос борбеном отпору. Нису имали никакве шансе да се спасу, али су вратили колико су могли. Осим тога, дешавало се да доведени до јаме зграби усташу и сурва се у гротло заједно са њим. Ипак, такви примери су ретки. Сложни и договорени покушаји бекства или напади на усташе нигде нису забележени (ако не рачунамо пробој из логора Јасеновац на крају рата).

Наравно, дешавало се често  и то да мушкарци искоче из реда пред јамом и сами скоче у њу, да не би гледали како им убијају жене и децу.

Тешко нам је да схватимо и следеће. Раде Радаковић из Бубња у Лици, тада дечак од 13 година, налази се 3. јула 1941. године у својој кући. У тој кући дочекали су око 10 сати долазак усташа, који су још од раног јутра почели да убијају људе у истом селу и да им пале куће. Нејасно је како су Радаковићи пречули пуцње и превидели димове, мирно сачекали долазак убица у кућу – и били побијени.

Још је чудније следеће. Ливањске усташе покупиле су групу Срба мушкараца и повели из школе у Челебићу до јаме Бикуше. Управо кад су кренули путељком према јами, стари Јово Црногорац (вероватно један од оних који су у челебићкој школи бранили млађима да побегну) обратио се усташком официру речима: „Немојте нас, господине, бацати и мрцварити у ову прву јаму, већ у ону другу, дубља је…“ Идентификација са агресором? Стокхолмски синдром? Или – пошто су сви били тучени и у школи и успут – напросто жеља да се не муче у јами него да што брже и што сигурније скончају[9].

Рећи ћемо на крају још и ово: није утврђен пример да је неко од Срба исказивао веровање да Хрвати неће убијати недужни народ[10].

Неразумевање

Пре неколико година на телевизији приказују млађег човека који, говорећи о масакру 13 резервиста на коранском мосту 1991. године, казује да он тако нешто никако не разуме, да човек човеку то ради. Дакле, и после свега онога што се догађало током Другог светског рата, пошто није реч о нечему новом, ипак се појављује неразумевање.

Наравно, неразумевање није ни нова појава. Капетан Радомир С. пише својима у околину Крагујевца из заробљеничког логора Гредиг 23. јула 1915. године.

„Ја не могу ни да замислим да нашим непријатељима то може бити циљ – наше уништење. Или нека врста освете која су за поразе по Србији претрпели од нас. А ми смо се само борили за своју отаџбину. А то је часно и за поштовање, ма одакле се гледало… Најпосле, време ће одгонетнути ову загонетку коју нам наши непријатељи што су нас заробили спремају, а ми, дотле, у жицама чекамо свој судњи дан…“

Време није одгонетнуло загонетку коју је капетан Радомир С. истакао. И коју је он одгонетнуо већ у својој првој реченици, изневши истину и одмах је гурнувши на страну.

Неразумевање не престаје, одржава се уз упорно понављање оног истог што се не разуме. Од капетана Радомира С. до човека на телевизији – дакле, више од једног века неразумевање и предмет неразумевања иду руку под руку једно с другим, нераздвојни као две стране новчића.

„Несхватљиво је како је било могуће затровати тако велики број усташа, углавном младих људи, па да касапе живу децу и младе лепе девојке стасале за љубав, које никада нису видели, и да лажу и пију њихову крв“, каже Лазар Лукајић, пресудивши унапред – да су били затровани, тј. да нису сами од себе били такви.

Корак даље од Лукајића отишао је Милош Ливада из Примишља, који каже: „Видио сам ужасе који се не могу описати ни извршити од људске руке“. Дакле, рука која то јесте извршила – не може бити људска рука. Можда такав суд није споран, али и тај суд као да истиче немогућност разумевања.

Људи који су преживели усташка клања сматрају да они који то нису доживели – не могу у то ни веровати. Аника Радић-Гајић имала је 19 година када су усташе упале у њено село Водичево, на Илиндан 1941. године, а памти све и као старица. На молбу да исприча шта је видела и доживела, каже: „Дико моја драга! Кад већ хоћете, право да вам кажем, ја се бојим да ви мени нећете вјеровати. Толико је то било грозно, језиво, страшно и чудно да није за причати. Било је тада теже све то гледати и поднијети него бити мртав. Да сам могла ићи по свијету да о томе причам, нико ми не би вјеровао. Мислили би да сам луда, крстили би се и говорили, шенула жена, Боже, опрости јој, не зна шта збори.“

Заиста, све четири речи које је Аника употребила за оно што је доживела – грозно, језиво, страшно и чудно – на месту су. Могле су само да подбаце, никако да пребаце призоре масакра почињеног на Илиндан у Водичеву.

То исто је толико страшно и чудно  да и италијански војници у Далмацији, суочивши се са усташким злочинима, такође исказују неразумевање.

Од многих примера исказаног неразумевања навешћемо још само један, који казује о Хрвату чија се песма чује после покоља Срба, његових првих комшија.

Драган Стијаковић који је као шеснаестогодишњак преживео покољ у Мотикама 7. фебруара 1942. године рећи ће готово шездесет година касније:

„Ни данас, послије свих зала и толико протеклих година, не могу да схватим шта се збива у једном човјеку који има жељу да гласно пјева поред толико поубијаних људи, својих комшија са којима је проживио цијели вијек и са којима никад није био у завади“.

Колико год било тачно да се Срби још нису озбиљно суочили са феноменима усташких злочина – кроз опсежна и детаљна многострана истраживања – толико је такође тачно да и феномен неразумевања захтева озбиљну пажњу. Зато се одмах запитајмо: шта је то што људи, преживели сведоци и они који нису доживели те страхоте, домаћи и страни – не разумеју, не могу да разумеју, или одбијају да разумеју.

Прво, могуће је да не разумеју експресивни аспект тога злочинства.

Друго, могуће је да не разумеју интенционални аспект усташког злочињења. Експресивна страна усташког злочина, како она која се исказала на појединцу тако и она исказана на групи Срба од стране групе Хрвата, заиста је екстремна. Тешко да је нешто такво забележено у људској историји. Та страна је прва која нам се намеће када хоћемо да упоредимо немачко затирање Јевреја са хрватским затирањем Срба. Коју год реч да употребимо за то показује се да је преслаба: једноставно, речник настао у уобичајеним или чак ретким животним околностима ни приближно није адекватан чак за умерено изражен усташки начин мрцварења и убијања Срба – мушкараца, жена, деце. Одаберимо неку од тих речи (а напред смо навели четири које је употребила Аника Радић-Гајић) и одмах ћемо видети да та реч више поприма од свог референта него што означава тај референт. Брутално? Свирепо? Монструозно? Парање стомака трудној жени и вађење њеног порода бајонетом: тај призор више мења сваку од ове три речи него што оне описују њега. Као да реч свирепост, рецимо, није ни постојала док се није нашла уз призор из Пребиловаца, Водичева, Јасеновца, Старог Брода, Петрове Горе, Мотика. То није могуће речима описати – казују бројни аутори који преносе страшне догађаје из историје Срба у НДХ. Чак се тврди да „здрави људи никада неће моћи објаснити“ тортуру којој су биле подрвгнуте жене у комплексу логора Јадовно.

На исту тешкоћу наићи ћемо и ако одемо један корак даље од експресивне стране и покушамо као стручњаци  да идентификујемо емоционални (или душевни) садржај којег та страна изражава. Ко год познаје мржњу из клиничког контекста (који је по правилу интериндивидуалан) овде је не може приписати чак ни у случајевима групног разобрученог махнитања, камоли у случају смиреног поступања групе кољача у дужем временском периоду. Ови кољачи отишли су даље и од мржње, можда можемо да кажемо – до архи-мржње. Ни клиничко искуство ни психолошке теорије скројене на томе искуству нису достатне да нам објасне личност и осећајни склоп кољача и убица деце и жена, пошто се ради о колективном, а не индивидуалном злочињењу. Чак ни социјално-психолошке теорије, као што је, рецимо, теорија послушности Стенлија Милграма, промашују ове домаће укољице, параче трудничких стомака и разбијаче дечјих глава.

На другој страни, људи никако не могу да схвате како се није јављао глас савести код кољача и мучитеља. Маја Марић је у Окружном суду у Задру 1953. године пратила суђење седморици усташа и слушала како мирно причају шта су чинили, као да је реч о сасвим обичним пословима: „О како се могло живјети с уморствима на души, међу гробовима жртава, на мјесту злочина? Како се могло јести, пити, спавати?“

Многи од нас који стојимо мање или више удаљени од непосредне изложености масакрирању, клању и бацању у јаму окрећу главу од текстова или прича о тим збивањима из прошлости. Преживели, пак, нерадо причају о својим искуствима, понекад доживљавајући озбиљне менталне и друге здравствене проблеме при покушају да поново призову своје доживљаје (ретрауматизација). А морамо поменути и оне који су, непосредно суочени са претњом губитка живота себе и своје породице, падали у несвест или полудели. „Пешкан Петровић се свукао потпуно го, прича којешта и најзад умрије, сједећи на једном лешу“ у јами Бикуша код Ливна.

Интенционални аспект усташке делатности није био ништа ближи српском разумевању од оног експресивног аспекта. „Ништа нисмо скривили. Немају разлога да нас убијају“, говорили су старији Срби Херцеговци ухваћени и затворени у Ранковцима.

Чини се да са свешћу о сопственој невиности није никако могла да иде запитаност о (њиховим!)  разлозима  масовног хватања, одвођења  и убијања људи. Као да се и није радило о људима са друге стране, него о немуштој слепој сили која се помиње деперсонализовано. Жене извађене из јаме Равни Долац код Ливна, причајући о томе догађају, говоре овако: „покупи нас, све село ђе год се српско уво затекло и потрпа у куће“, „држало нас ту“, „затворило га у Гредарову кућу“, „повезало иг жицом бодавицом па под Пролог“, „гони нас уз Динару“, „нас прво спратило у неку пећину“, „е кад нас потрпало у ту неку пећину и почело звати фамилију по фамилију“, „отолен ме послим нако у несвисти вукло за ноге и ко зна како до јаме“, „па иг поватало и бацило у јаму“, „њу међу првима бацило“, „кад утрпа народ…“ А говоре о првим комшијама.

Да ли је заиста реч о феномену изван људског, толико далеко изван да га није могуће разумети?  Односно, да је толико екстремно абнормалан да се и не може поставити као предмет разумевања или објашњавања? Да је морално дисквалификовање једино што се може учинити? Мора ли се признати да је искежено лице усташе којем се још црвене зуби од крви закланог детета, попијене из леве шаке којом ју је ухватио – људско лице? А то лице је окренуто к Србима.

Заиста, не само у причању преживелих, него и у историографским приказима толико су учестале моралне квалификације починилаца злочина да остављају утисак као да се, готово магијски, моралним квалификовањем и злочинац и злочинство напросто избацују из постојања. Ипак, и злочинци и злочињење претекли су време трајања НДХ. Нити су поражени они, нити је принцип њиховог деловања засвагда стављен ван снаге.

Пошто наш посао овде није да покажемо како се усташки злочини могу разумети, него је наша тема српско неразумевање, морамо се запитати да ли нам у разумевању тога неразумевања може помоћи психологија. Два концепта из когнитивне психологије нуде нам се као кандидати за то што нам треба. Први је појам моралног реализма, којим се доста бавио Жан Пијаже, а други концепт трећег ступња у развоју друштвено-моралне перспективе Лоренса Колберга. Оба концепта, треба то да имамо у виду, означавају неку нижу тачку у развојну друштвено-моралне свести. Међутим, на путу примене тих концепата, чак и ако бисмо нашли да они добро описују стање сазнајне свести у Срба, стоје нам бар две препреке. Прва: оба концепта скројена су да означе разумевање позитивних друштвених и моралних догађаја и благих преступа – а ми се овде сусрећемо са разумевањем крајње негативних. Друго: феномени колективног зла које се не разуме не спадају у неку вишу развојну тачку развоја друштвено-моралног функционисања, недохватну трећој (ако то прихватимо као одговарајућу дијагнозу за нашег човека) – они се не налазе унутар скале нормалног развоја, за које когнитивнно-развојна психологија чак не зна да постоје. Другим речима, и српско неразумевање и феномен који се не разумева тешко да могу да нађу адекватно објашњење у психологији.

*     *     *

Најзад, да кажемо и ово: идеја да зло не потиче из тамних кутака душе, не извире из неких црних скрајнутих дубина, избијајући у понашању кад човека обузму мрачне силе, него да потиче из непоремећене свести, правонамерно и отворено – тек то се не разуме. И не прихвата. А ово зло је можда било баш такво: јасно најављено, планирано, организовано, систематично, вишекратно поновљено у дужем временском периоду…

Оба вида овога зла, и експреесивни и интенционални, Срби не разумеју. А и како да га разумеју кад би разумевањем то зло у извесном смислу приближили себи, као да разумевање подразумева у неку руку и прихватање, а прихватање као да би значило саучесништво. Зато се остаје при моралном дисквалификовању, побијању на овај или онај начин. Тиме српски народ држи то зло даље од себе, чувајући своју веру у свет као добар и праведан. Али невоља се састоји у томе што се чин моралног дисквалификовања  некако схвата и као прогањање из постојања, а онда следи изненађење кад се исто зло поново јави.

Као што се поновило на коранском мосту.

Човек који говори о неразумевању тога догађаја не исказује заправо своје неразумевање, него пре одбијање да разуме; његово „неразумевање“ настало је изгледа и пре запитаности о томе. Осим тога, он појаву са коранског моста одмах уопштава на највиши, антрополошки ниво (човек човеку). Ако би му неко упутио питање да ли може да разуме да Хрват то чини Србину, верујемо да би га то питање збунило, можда и разљутило. Много случајева исказаног неразумевања и за оне злочине и за ове нове доводе нас до питања колико се ту заиста  ради о немогућности разумевања, а колико о плоду заблуде гајене деценијама.

Било како било, може се рећи да је српски појам зла ограничен. А чији није? Али овде пред собом немамо само низ појединих епизода промишљеног и разровашеног злочињења. Сви ти појединачни поступци, наиме, не чине само једну праксу која траје, него су делови једног дугог историјског процеса са много појединачних и институционалних актера-носилаца, са разним рукавцима деловања, различитим фазама и  менама. Разумевање тога процеса није ни на човеку са тв-екрана ни на капетану Радомиру, већ на друштвеним наукама. И од егзистенцијалне је важности.

Табела уместо закључка

На крају овог рада, уместо закључка, дајемо једну табелу у којој стављамо напоредо исказе хрватских државних органа, као и појединачних припадника оружаних формација и Хрвата сељака, са исказима Срба, готово искључиво сељака. Неко ће у тој табели видети и гротеску, неко само трагедију.

Напомене:

[1] У томе збегу, слично као и у другима, недостајало је конкретних практичних решења, па су расправе биле доста уопштене – да ли се уопште силом супротстављати новим властима или не. Није било ни помена о томе да ће поново бити похватани и наћи се у колони ка губилишту. Други такав збег тих дана  отишао је у Перушић Италијанима, нудећи им се или у ропство или за стрељање (Ластавица 2002:184).

[2] Одлуком југословенске владе од јесени 1935. године распуштена је четничка организација у Загребу и другде у Хрватској.

[3] У том случају трећа би била она која је уследила по продору партизанских јединица у Србију 1944. године.

[4] Трећи талас треба довести у везу са забраном кретања и удаљавања изван места боравка.

[5] Покатоличавање је и овде, као и другде, био тактички потез чији је циљ био у примиривању Срба.

[6] Једнако тако и у исто време поступало се у селима око Прњавора.

[7] Овај пример пружа могућност и даљих анализа, које овде морамо да изоставимо.

[8] Не треба се чудити ни олако судити овом човеку што се позива на своју невиност усред  стотина других побијених а не мање невиних. Божји поредак у којем не може бити страдања невиних од људске руке за њега је иманентно својство света и толико уткано у његово биће да је супротно сведочанство немогуће прихватити.

[9] Из јаме Бикуше спасло се преко 30 људи, пошто је било могуће задржати се на плићем испусту а потом успузати на површину. Јово Црногорац је пао дубље и чуло се како призива Св. Арханђела да га спаси.

[10] Тачније речено, нашли смо један случај, али он говори о неверовању да ће комшије све заборавити и под ноге бацити, а комшије су акцидентално били Хрвати.