Дража Михаиловић поново међу Србима, или: О спомен-соби у Брегалничкој

Зашто је баш у Брегалничкој улици отворен музеј и споемник Чичи

Љупки су називи улица на међи између Врачара и Звездаре. За разлику од Новог Београда, укорењеног у традицијама Друге Југославије, овде се чешће наилази на топониме и личности који су асоцијације на славно доба Краљевине Србије, с почетка 20. века. И на одавно избледела места из Старе Србије. Ту су, на једном релативно малом простору, и Брсјачка и Прешевска, и Вардарска и Пећка, и Тетовска и Струмичка улица. И – Брегалничка.

Брегалничка улица није добила назив тек по притоци Вардара; ради се о реци на којој је, после ослобођења јужних крајева од Турака, забележена и сјајна победа српске војске над Бугарима 1913. године. Ове победе, постигнуте у само годину дана, окончале су турску власт на Балкану, али и одредила која ће држава постати Пијемонт уједињења поробљених народа.

„За Косово – Куманово, за Сливницу – Брегалницу“ била је лозинка новог српског нараштаја који је почетком 20. века крупним корацима искорачио на историјску сцену.

У овим ратовима из анонимности је изашао и млади (свега 19 година) питомац Војне академије Драгољуб Михаиловић. Рођен у Ивањици, близу старе турске границе, али у детињству поставши сироче и одраставши у близини стричева официра у Београду, Михаиловић је одушевљено пошао „стазама наших царева и краљева“, у ратове за ослобођење и уједињење српства.

У Кумановској бици се истакао и одликован је сребрном медаљом за храброст, на Злетовској реци већ је задобио и прве ране. Одмах по окончању овог сукоба, млади водник Михаиловић налазио се на дужности у гушењу арнаутске побуне у Старој Србији. Униформу није скидао осам година, које је безмало све провео на фронту. У своју биографију уписао је сва кључна места српске епопеје: Цер, Мачков камен, Колубару, Албанску голготу, Добро поље. А уједињење 1918. дочекао је као поручник, са две ране и четири ордена. Но у рову га налазимо и 1919, у зони Призрена, поново у сукобима са побуњеним Арнаутима.

Михаиловићева места официрске службе била су везана за разне крајеве нове државе: Скопље, Београд, Сарајево, Љубљана, Цеље, Мостар… После дугогодишњих усавршавања, 1926. преведен је у ђенералштабну струку, да би 1930. шест месеци провео и на специјализацији у Паризу. Једно време своје каријере проводи и у војној дипломатији: 1935/1936. у Бугарској и 1936/1937. у Чехословачкој. Могло би се рећи да је већ тада постао део елите Краљевине.

Савременици га осликавају позитивним тоном, а за његову узорну службу (иако се не би могло рећи да је био линеарна личност – у каријери је кажњаван три пута), одликован је 15 пута, највишим страним и домаћим ордењем. Овај део његове биографије је мање-више познат и детаљно обрађен у литератури, али приватни живот Драже Михаиловића је већ мање осветљен. Ту долазимо и до кључне поенте овог текста: везе Михаиловића и Брегалничке улице.

Млади капетан Дража Михаиловић оженио је 1920. Јелицу Бранковић и са њом у наредним годинама добио четворо деце: Бранка, Љубивоја (преминуо као дете), Војислава и Гордану. Породица је најпре узимала под најам једну кућицу недалеко од цркве Светог Саве, потом су се још два пута селили, да би око 1931. успео да откупи кућу у Брегалничкој улици.

Брегалничка – то је у суштини био дом породице Михаиловић, и пре и током Другог светског рата. Породица је са тешком муком отплаћивала кредит и давала рате за откуп до пред сам рат.

Дошла је 1941. и Драгољуб Михаиловић је суштински тада, на вододелници судбине свог народа, постао историјска личност. Његове ратне заслуге су несумњиве: одбио је капитулацију Југословенске војске и продужио герилски отпор окупатору; створио је први (и једно време једини) масовни оружани покрет отпора у Европи; његове снаге учествовале су у стварању велике слободне зоне у Југославији у којој је живело преко 1.500.000 људи у тренутку када је Хитлерова чизма суверено газила све народе који су се нашли на путу немачке експанзије. Био је и први вођа покрета отпора за кога је познато да су му Немци „уценили главу“; против њега лично предузимали су низ војних подухвата, почев од операције „Михаиловић“ децембра 1941. године. Од 1942, у чину армијског ђенерала, постао је и министар војни у оквиру Југословенске владе у Лондону, једини присутан на терену окупиране земље, и командант Југословенске војске у отаџбини, која је већ наредне године имала близу 60.000 људи под оружјем, и територијалну организацију која је обухватила већи део земље.

У другој ратној години, када је интензитет отпора био најнижи, његови равногорци су кроз диверзије на пругама пресецали немачке линије снабдевања, понекад у кључним моментима, доприносећи тако савезничким победама и на удаљеним фронтовима. Због тога је на Западу промовисан у „балканског Робина Худа“ (видети насловнице магазина „Тајм“ и „Њузвик“, холивудски продукт „Четници, борбена герила“ итд).

У јесен 1943. снаге ЈВуО водиле су велику офанзиву у Босни, ослобађајући низ вароши (до надомак Сарајева) и наносећи Немцима и усташама велике губитке. Ипак, њихова политика била је пре свега егзистенцијална, уз уважавање интереса српског народа и отклањања последица немачких и усташких одмазди.

Сам Михаиловић није потписао ниједан споразум са окупатором и његовим савезницима. Критичари споразума са Немцима и властима НДХ које су постизали локални четнички команданти могли би да упореде број српских жртава на Мањачи и на Козари и да можда и кроз ту перспективу размотре ефекте изнуђене колаборације.

Ђенерал Михаиловић је покушавао да води самосталну и суверену политику, са геслом „Балкан Балканцима“ – и то га је код савезника са Запада скупо коштало. Још од 1941, није дозвољавао британским представницима да учествују у креирању политике његовог покрета, чак одстрањујући њиховог официра Хадсона из свог штаба. Ипак, својим савезницима остао је одан и онда када су га се одрекли; о томе сведочи мисија Халијард и евакуисање (у неколико етапа) близу 500 савезничких авијатичара из Србије, које је Михаиловић организовао. О томе да су и савезници Михаиловића сматрали, док год им је то било у интересу, делом своје коалиције, говоре и одликовања од Де Гола (1942) и Трумана (1948).

И у моментима када је исход рата био известан, он је покушавао сарадњу на терену са Црвеном армијом, ослобађајући и предајући јој низ вароши у Србији (најпознатији пример Крушевца).

Напослетку, сам Драгољуб Михаиловић се жртвовао за свој народ и своју идеју, одбијајући да пође са савезницима последњим авионом на концу 1944. и остајући у својој земљи. Са његовим последњим војницима, као редов, пао је на Зеленгори и његов син Војислав. А када је и сам заробљен, Михаиловић је показао да је изнад свега остао легалиста: усред стаљинистичког процеса више се трудио да својим џелатима објасни ратне прилике, уз познату реченицу која говори о његовој помирљивости (и политичкој кратковидости): „Молим да ми се за олакшавајућу околност узме то што сам правилно управљао државним финансијама“.

Ако критикујемо његов покрет, пробајмо да то учинимо из другачије перспективе у односу на модерне београдске антифашисте са хрватским становиштем. Са њима смо сагласни да Михаиловић није био антифашиста: у његовом речнику није постојала таква идеолошка флоскула, јер је његов покрет био антиокупаторски и антинемачки. У самом старту, 1941, направио је фаталну грешку признајући комунистима легитимност у ратним условима. Његови људи не само да су сарађивали са комунистима (чак и у борбама око Шапца, Крагујевца и Краљева, изазивајући тиме крваве немачке одмазде), већ су једној пре рата забрањеној, полутерористичкој организацији, дозволили да паралелно са њима врши мобилизацију на српском селу.

Ђенерал није послушао савет Милана Недића да се 1942. пребаци у Босну и тамо стави на чело покрета отпора српског народа који се подизао против геноцидних усташа, остајући везан за Србију у моментима када је на челу тог родољубивог стихијског покрета, иронијом историје, стао Тито. Са генералом Недићем у вези стоје још два чина која су компромитовала Равногорски покрет: „слово З“ и легализација одреда 1941/1942. године.

Михаиловић није ослушкивао импулс народа који је још 27. марта исказао вољу да се бори без обзира на жртве, па је често примењивао тактику крени-стани. То га је доводило и у разне (посредне, а у два маха директне) контакте са Немцима, од којих се сваки завршавао неуспехом, али и компромитацијом ЈВуО.

Временом ће примат над антинемачком борбом однети антикомунистичка, што ће довести и до злочина које би требало сагледавати у контексту суровог грађанског рата. Једна од ствари које би се могле критиковати је и децентрализација команде покрета, која је имала негативан исход: више команданата који су у својим зонама номинално признавали Михаиловићеву команду, али и често водили своје личне ратове. У национално мешовитим подручјима то је водило и ка обрачунима на верској основи, који су само представљали наставак ранијих. На крају, у комунистичкој пропаганди, сви ти злочини приписани су Михаиловићу као наредбодавцу и инспиратору.

Кључна грешка, ипак, била је фатална повезаност са Западом и нада да ће они интервенисати у корист интереса српског народа и југословенске демократије, чак и против Стаљинове интересне сфере. И у босанским гудурама 1945, одсечен од света, Михаиловић се уздао у помоћ Американаца, који су својим односом према њему показали све лицемерство: док се уклапао у токове њихове политике био је промовисан у јунака Балканског полуострва, али чим су се зоне утицаја поделиле био је препуштен судбини, а потом и забораву. А одликован је – већ када је био стрељан.

Нечојствени победници су измученој породици ђенерала Михаиловића после Другог светског рата отели кућу у Брегалничкој. И она је последњих година била неми сведок турбулентних догађања у Србији: 2019. је срушена, да би на њеном месту била подигнута луксузна вишеспратница. Но када се учинило да је битка за сећање изгубљена, изненада је, протекле седмице, на месту некадашње куће отворен „Чичин дом“.

Организација „Наша Дрина“ успела је да откупи један део зграде и посвети га неговању успомене на ђенерала Михаиловића. Кад већ нема гроб – он неочекивано добија споменик у Београду. На ту вест, низ активиста из невладиног сектора провриштао је као попрскан светом водом, показујући да Михаиловић и данас постаје својеврстан тест, као и 1945, и за нацију и за демократију.

Ова спомен соба потребна је и Београду и Србији и било би добро да се она стручно уреди, са сталном поставком посвећеном животу ђенерала Михаиловића од рођења 1893. до смрти 1946. године. То ће бити и сведочанство о српском полому у првој половини 20. века.

Али нека то буде и место где ће, уз неку врсту едукативног центра, нове генерације научити како да избегну две основне замке из 1941: да више никада брат не пуца на брата вођен туђом идеологијом, и да српски народ више никад више не дозволи да постане само оруђе у рукама империја.