Никола Врзић: Хамас у Москви, или: Како нас је Марија Захарова упозорила на Брисел

На основу чега Србија седа за преговарачки сто са Олафом Шолцом и Емануелом Макроном, а не (и) са, на пример, Виктором Орбаном и Робертом Фицом

Збиља, може ли разлика између два света да буде израженија. Русија са представницима Хамаса преговара о ослобађању свих талаца да спречи рат, Америка, да подстакне рат, у Израел шаље носаче авиона, гранате и маринце.

Једни спасавају животе, други уништавају. Слобода и(ли) смрт.

Као да исувише живота већ није уништено у служби њиховог интереса или зато што, просто, због тих својих интереса и не умеју другачије; сви се у том смислу, на жалост, добро сећамо Мадлен Олбрајт којој ни смрт пола милиона деце у Ираку није била превисока цена за то, те хајде бар да верујемо да су и сва та недужна деца, као и Мадлен Олбрајт, сад на местима која и заслужују.

Док је закључак из поменутих вести о Хамасу, Москви и америчком оружју још и кудикамо деликатнији. Наиме, очигледно, једино Русија са својим савезницима сад има (макар теоретску) шансу да буде миротворац и спречи рат да се разбукта. Америка и њени савезници, насупрот томе, јер су искључиво стали на једну страну, могу да постигну само тотално уништење једне или друге стране у сукобу, већ у зависности од његовог исхода.

О коме је, узгред буди речено, страшно и размишљати, будући да такав сукоб до уништења не може да у себе не увуче и Иран. А како је Кина исказала изричиту подршку Ирану, уз опомену премијера Ли Ћијанга да ће се ”снажно успротивити било којим спољним силама које се мешају у унутрашња питања Ирана”, знамо на кога притом мисли, евидентно је куда све то може да нас одведе…

Другим речима: Смрт и разарање, насиље буквално и симболичко, представљају једино што земље Колективног запада још имају да понуде остатку света.

Лепо смо то могли да видимо, иако нам није било нимало лепо да то видимо, и у Бриселу овог четвртка.

Поставили су Александра Вучића на једину столицу с једне стране стола, као ђака коме хоће да очитају буквицу – који ли је протокол одобрио да се тако односе према председнику Србије – а са друге стране стола, уз Мирослава Лајчака, Жозепа Бореља и председника Европског савета Шарла Мишела који је однекуд ту доспео а досад за нас није био нарочито надлежан, и немачки канцелар Олаф Шолц, француски председник Емануел Макрон и, макар једно мало лепше лице њиховог групног притиска на Србију, премијерка Италије Ђорђа Мелони.

Наравно, потпуно је небитно што су исту ону столицу они имали и за Аљбина Куртија. Они су, наиме, сви одреда признали Куртијеву државолику творевину, па их то ставља на исту страну стола где год да су седели.

Те отуда и непријатно питање: Шта ћемо уопште ми ту са њима у оваквом саставу? Ако већ морамо да преговарамо под окриљем Европске уније под изговором да смо озбиљна држава у којој нова власт поштује обавезе које је преузела одавно бивша власт; ако већ морамо и да трпимо представнике самозваног Косова у Савету безбедности где су их због својих предизборних потреба увели Борис Тадић и Вук Јеремић; на основу којег акта сад још морамо и да пристанемо на Шолца, Макрона и Ђорђу Мелони у такозваним преговорима с Приштином које они разумеју искључиво као договор о условима наше капитулације?

Зашто баш они, а не, на пример, (и) мађарски премијер Виктор Орбан, или, што да не, ево једне јеретичке идеје, његов колега Роберт Фицо из Словачке која не признаје самопроглашену независност наше јужне покрајине. Рекоше нам да су у тој њиховој европској породици сви једнаки, па, ето, зашто би онда само Шолц или Макрон и Мелони имали дужност да разговарају с Вучићем и Куртијем, а не и Орбан и Фицо, на пример.

Горку шалу на страну, наравно да су једнаки колико су и породица а нису ни једно ни друго, али, чињеница је да из овог подвргавања њиховом насиљу – насиље је оно што је било у четвртак у Бриселу, једна столица као оптуженичка клупа и све остало – ништа добро не може да проистекне, све и ако мислимо да морамо у томе да учествујемо, а не морамо јер нигде и не пише да морамо. И зашто онда на то добровољно пристајемо…

О пристанку, и непристајању је реч.

Наравно да председник Србије у четвртак у Бриселу није пристао на оно што су од њега тражили – такозвано Косово у Уједињеним нацијама и остали видови признања самопроглашене независности – али све ће то бити много лакше ако не будемо свом противнику излазили у сусрет више него што баш морамо.

Јер ће нам после тога затражити и још више, а не још мање, таква је логика оног њиховог интереса који осталима нуди само разарање.

Поучна је у том погледу и сва ова бука око медијских закона чија је поента да наша држава у нашој држави не сме да има медије. Али зато приватна корпорација из стране државе може да их има, штавише, на сваки начин наша држава то мора и да јој омогући; иако такви приватни, а уз то и страни, медији немају ама баш никакву обавезу према јавном а притом нашем интересу у нашој држави. Њихов је посао искључиво да штите интерес својих власника, а не наше државе или друштва. И то мора да нам буде јасно.

Уосталом, чак је и Американцима јасно до те мере да их преко половине, према једном скорашњем ”Галуповом” истраживању, не верује да је медијским организацијама стало до интереса народа, те сматрају да га начином свог извештавања медији намерно заводе да усвоји одређено гледиште.

И да се разумемо: уопште сад није важно шта мислимо о свим тим медијима и њиховом извештавању. О принципу је реч.

Па отуда и питање шта ми добијамо евентуалним попуштањем у овом погледу. Кратак и тачан одговор је – ништа.

Истоветно ништа добијамо и за свако друго удовољавање њиховим прохтевима. Не (само) зато што ми не умемо да изборимо нешто више од тога, већ зато што они не могу да дају ништа боље од тога. То им је у природи, није Мадлен Олбрајт била инцидент него право (ружно) лице те њихове природе.

Тако да није без обиља добрих разлога Марија Захарова у изјави за РТ Балкан опоменула шта нас чека и у једном и у другом случају. ”Србија ће се или сломити, или ће се борити за своје националне интересе”, подсетила нас је.

А наше је да изаберемо између та два, уосталом, и предстојећи избори у Србији баш томе служе. С једне стране борба за наше националне интересе, у којој нам помаже и Русија, а са друге сламање у складу са европским стандардима.

То је та разлика између два модела света који му се нуде. Они таоци у Гази јако добро знају који од њих може да им донесе спас…