Андреј Фурсов: Шта се дешава на Блиском истоку или Судбина Израела у XXI веку

(Дзен, 13. 10. 2023)

Англосаксонци су светски играчи билијара; играју по принципу „неколико лопти у рупи“ (што од њих треба учити). „Контролисано-хаотични“ Велики Блиски исток одсеца од нафте и гаса Кину, а кинески део Евроазије – од западноевропског. Контрола над блискоисточним гасом и нафтом значи контролу САД над Европом, пре свега Западном. А, ако се то Европи не свиди, могу ударити по њој дуготрајном кризом или направити арапско-афричке немире.

Није у историјској традицији Англосаксонаца да испусте плен који су, као булдог, загризли. Стезаће га до краја, док не добију што желе или док им противник не сломи чељуст. Сувише је тога стављено на коцку – судбина самих северно-атлантских елита, а не само угљендиоксид или Блиски исток. За Запад нема другог наставка, како би рекли шахисти, осим да настави са притиском.

Суштина је у следећем: данас САД, без обзира на сав материјални и информациони потенцијал ове огромне машине којом управљају искусни наднационални геоконструктори и геоинжењери, осећају озбиљно преоптерећење. „Nihil dat fortuna mancipio“ – судбина ништа не даје заувек! Америци време пролази. Да би успорила коначан пад, потребан јој је предах.

Америка данас личи на Римску империју у доба Трајана (почетак II века нове ере). Тада је из стратешког наступања Рим прешао на стратешку одбрану, почео да гради заштитне бедеме и напушта неке од освојених територијa – пре свега Блиски исток. Одлазећи, мораће да промене модел управљања да њихово место не би заузели конкуренти: Европска унија, али пре свих Кина. Због тога и нови модел управљања: контролисани хаос.

Западна елита је после убиства Гадафија отворено кренула путем физичког уклањања лидера који сметају њиховим плановима – то јест, путем терора. И, ако су за Милошевића и Садама Хусеина организовали судску фарсу, Гадафија су једноставно убили на гангстерски, „чист конкретан“ начин, не скривајући радосно „Јеа!“ због тога. А да ли се сећате оне сцене у Белој кући, када се руководство САД јавно окупило испред екрана да гледа како ће бити убијен „Бин Ладен“? Колико човек треба да се озвери и морално падне да би, слично подивљалој средњовековној гомили, гледао убиство и наслађивао се. Западне врхушке се понашају као права глобална криминална банда, и то више не крију. Делују по принципу: „Ти си крив, огладнео сам“.

Коначни циљ је претварање муслиманског света у неотрадиционални гето, лишен ресурса и технологије. Они, који су у детињству играли Dungeons and Dragons сећају се варијанте „Свет црног сунца“.

Муслимански свет глобалистички планери планирају да раздробе на много мањих делова којима се може управљати помоћу приватних војних компанија или најамника транснационалних компанија; да исцеде из тих делова остатке ресурса, а онда их баце на сметлиште историје. Запад ће контролисати само тачке у којима су концентрисани ресурси и зоне комуникација (на пример, скоро 1.800 километара средоземне обале Либије); остатак ће продати племенима, клановима, криминалним синдикатима који контролишу своје комаде и комадиће. Такви „комадићи“ могу постати делови Саудијске Арабије, Пакистана (од кога је одвојен Белуџистан), Ирана – муслимански мозаик. У исто време Западу ће бити потребан надзорник у региону и то може постати Велики Курдистан, једина држава којој ће дозволити да буде велика.

На територији Великог Курдистана, ако буде створен, наћи ће се извори свих великих река региона. А то значи да ће у наступајућој епохи, због недостатак водних ресурса и „водних ратова“ као њихових последица, најважније полуге утицаја на регион бити у рукама Курда, тог древног народа, као што је било и у доба Асирије.

Курдистан може постати главни контролор зоне, заменивши у тој улози Израел. Његове перспективе, на Блиском истоку који се мења, врло су магловите. Пре свега, Запад демонтира ту државу јер је непотребна, као што је то предсказао А. Тојнби још 1957. године. Природно, евакуацијом 30-40 одсто становништва. Варијанта стварања Курдистана и демонтажа Израела није стопроцентно сигурна, али је веома вероватна. Истина, то се неће догодити у наредним годинама.

У једном свом предавању Имануел Валерштајн је поставио занимљиво питање: како ћемо се за хиљаду година сећати капитализма? Као краткотрајног тренутка продора, експоненцијалног раста у контрасту са асимптотом преткапиталистичког развоја или као нечег другог? Савршено је јасно да је капитализам историјска завера, то је злочин. Али, у исто време, капитализам су и фантастични проналасци и колосалан раст становништва. Демонтажа ових института представља и демонтажу капиталистичког система. Како је светска стопа профита у капиталистичком систему опадала, капитализам је захватао део некапиталистичке зоне и претварао је у капиталистичку периферију, решавајући тако проблем јевтине радне снаге и извора сировина. Колонијална експанзија се кретала великом брзином а све је било повезано са светском профитном стопом. Шта се десило 1991. године? Није више било некапиталистичких зона и капитализам није могао да се развија.

Сирија је наш главни савезник у арапском свету. Ако допустимо њен слом, изгубили бисмо тамо све. Но, не ради се само о арапском свету. Русија се реално може наћи на другој страни историје. После Сирије и Ирака (аналитичари су чак наводили и име операције која треба да започне америчко-израелским ударом по „Хезболаху“ – „Велика грмљавина“) доћи ће ред на нас. Може се рећи: ударају на Сирију (и Иран) а циљају Русију. Они су близу нашим границама и нашем „доњем стомаку“ – Закавказју и централној (средњој) Азији. Ако падну данашњи режими у Дамаску и Техерану, онда ће се компактна зона контролисаног хаоса, којом управљају атлантисти, аутоматски проширити – од Мауританије и Магреба до Киргизије и Кашмира. Лук нестабилности ће се својим врхом забости у централну Евроазију, одакле атлантисти могу директно угрозити Русију и Кину. Но, пре свега Русију.

Наступа светска системска криза која ће нагло повећати значај контроле над ресурсима. Овај значај ће бити још већи у условима прогнозиране геоклиматске и геофизичке катастрофе. Не мислим овде на мит о глобалном отопљавању, већ на потпуно прозаично слабљење Голфске струје, промену прехрамбених ланаца светског океана и циклично (једном у 11,5-12 миленијума) планетарно преструктуирање, које је отпочело почетком ХХ века и које ће се завршити, ако не дође до глобалне катастрофе, у првих тридесет година ХХII века. У кризи и пост-кризном свету, у вековима који долазе, једина стабилна и богата ресурсима зона биће северна Евроазија, пре свега – геопростор Русије. У томе се слажу готово сви аналитичари. То чини нашу територију главном геоисторијском наградом у ХХI веку и у наредних неколико векова. Познати русофоби Збигњев Бжежински, Мадлен Олбрајт и многи други на Западу, већ су више пута говорили: неправедно је што Русија поседује такво пространство и такве ресурсе. Наводно, то треба да припада међународној заједници – то јест, атлантским елитама организованим у ложе, клубове, комисије, редове, неоредове и сличне структуре.

На Блиском истоку атлантисти су се сударили са силом која се са њима може поредити на економском, па чак и војном плану, али цивилизацијски сасвим другачијом. То је Кина са својим Drang nach Westen. Њен дранг – својеврстан је поход на ресурсе. Пакистан је већ у зони кинеског утицаја. С авганистанским талибанима Кинези одавно одржавају везе. Иран је такође њен, иако специфичан, савезник. Југ Ирака, суштински контролишу шиитски савезници Ирана. Геостратешки, и чак геоекономски, Кина овде улази не само у акваторију Индијског океана, већ и Атлантског (средоземна обала Сирије).

Први пут се англо-америчко-јеврејска елита, која се формирала последњих векова и која је постала организационо-историјска тековина Запада, сукобила са глобалним противником незападног типа (совјетска врхушка и СССР су били реализација западног левог пројекта, јакобинска Модерна). Насупрот том јеврејском сегменту западне елите, који јој обезбеђује историјску древност и искуство, стоји не мање, а могуће и старији кинески сегмент, такође веома оријентисан на материјално, на трговину и новац. И при томе врло спреман на ризик, будући да поседује свој глобални криминални систем. Кинеска мафија биће гора од италијанске! О златним валутним резервама Кине, као страшном финансијском оружју да не говорим.

<Коначна битка за Евроазију и свет и, изгледа, последњи Велики лов у капиталистичкој епохи, одвија се у једном од најстаријих региона света, који је, између осталог, препун окултне, мистичке симболике. Пљачкање музеја у Багдаду и Каиру и крађа или уништавање археолошких артефаката никако нису случајни и врло су индикативни за оне који схватају суштину догађања. Да ли ће се из овог сукоба родити нови свет (као што знамо „рат је отац свему“) или ће све одлетети у Тартар историје – не можемо знати. Једно је, међутим, јасно: сада решава исход битке за Будућност, и најмања неопрезност водиће у пораз. С руског посрбио: Александар Мирковић

Опрема: Стање ствари

(Дзен/Сродство по избору, 21. 10. 2023)