Наталија Курчатова: РУСКИЊЕ

Имам две пријатељице различитог узраста, занимања и места рођења. Једна је из Санкт Петербурга, друга из Доњецка. Једна је одрасла, привилегована, дама у Питеру, друга је млади педијатар у ратном Доњецку.

Обе су у касној трудноћи.

И онда их сретнем – једна од њих носи гомилу књига за Доњецки универзитет. Друга – за сат и по наше комуникације – прича о својим малим пацијентима, тражећи начине да им помогне.

Токсикоза, отоци – не, нисмо чули за то.

Вероватно и то постоји, али ове жене не брине – тако да сам и ја испуњена самопоуздањем: све ће бити у реду са њима и њиховом децом.

После разговора, пишем докторки Леночки: чувај се!

И разумем колико ово глупо звучи.

Она се сваки дан вози на посао, буквално, непријатељу на длану; гранатирају град. На послу ни једног трена не мисли на себе, на своје нерођено дете, већ на децу коју јој доводе мајке – понекад адекватне, понекад потпуно луде.

И ево, она сат времена прича о овим одраслим теткама, са којима саосећа, о њиховој деци коју ће спасити, по сваку цену.

Данас ми каже: била сам некако потпуно исцрпљена и отишла у собу за сестре. Лекари обично не иду тамо, постоји субординација. А тамо је била само једна медицинска сестра, већ бака, која је рекла: седи, грицни мало хлеба и попиј чај.

– А ти?

„А ја сам први пут тог дана осетила ово `ти` – да нисам само лекар, већ помало и човек, и да од мене ништа не траже. Само ти додају хлеб и чај.

Тако стоје ствари.

(Телеграм канал Н. Курчатове; превео Ж. Никчевић)