Од Лао Цеа до чет бота – све је ћерање: Матија Бећковић открива лозинку наше историје и судбине

Ону чувену лозинку „Пролетери свих земаља уједините се“ у наше време је заменио поклич „Ћераћемо се још“. Ја сам у „Наћертанију“ цитирао да је то рекао Лао Це и потом Талес из Милета. Значи, како је почело, тако се и наставља и то је перпетум мобиле, панта реи наше судбине и историје, каже Матија Бећковић.
Како је почело, тако се и наставља – тачан је опис и онога што се већ деценијама догађа са појавом нових књига једног од највећих живих српских песника: дочекују се као празник поезије. Потврдила је то и пуна сала Српске књижевне задруге у којој су представљене књиге „Поеме“ и „Наћертаније“.
После потписивања нових наслова и сликања са читаоцима, Бећковић у разговору за Спутњик открива како је инспирисан Гарашаниновим делом створио наставак песничке саге о ћерању.

„Само `Наћертаније` долази после двеста година када је први пут објављено „Начертаније“ у коме је Милутин Гарашанин написао да немамо никаквог плана, него ударамо као „Путо у лотру“. И тај Путо и та лотра претрајали су до данашњег дана тако да се у Ћериндолу, у Ћеригори основала невладина организација „Ћераћемо се још“ која се бави хуманитарним послом, а која има своју адресу wwwćeraćemo se još.co.ćć“.
У ову књигу уводите цео један нов језик – чет бот, гугл мајстор, гејмери,ајти услуге, џендер идеологија, фанд рејзинг, подкаст платформе, видео кол, али и постистина, дубока држава, глобална купола, виртуелни капитализам… Да ли тиме желите да покажете како сте и ви потпуно у тренду и у духу времена?
-Човек, поготово песник нема другог излаза. Он је везан за језик, нарочито говорни. А пошто сада из свих топова слушамо те појмове и те речи, онда покушавамо и да их попишемо. Некад је, када је почела та технологија, Српско учено друштво покушавало да нађе своје појмове за те нове изуме. Кад се појавио појам „екватор“ тражила се замена у српском језику. Тада је Сима Милутиновић, песник и Његошев учитељ, смислио реч „полутар“. И та се реч примила, била је у духу српског језика. А сада су сви језици засути овом технологијом, ниједан се више и не бори, предају се пред том великом депонијом.

Критичари кажу да су и „Наћертаније“ и „Поеме“ настале као побуна против мрака, из потреба да се вратимо ономе што је светло и свето.

-Кажу за свраку да она лети на све што светли. А тако ми се чини и да је у наше време, да се на све што је светло и свето кидише. То смета општем мраку, квари утисак и зато се са свим тим светлима треба обрачунати. У младости сам певао о томе, само сам се плашио да ме не стигне оно што сам измислио. Али нисам веровао да ће то стићи цело човечанство: оно што је човек против себе измислио. А тога се тек на крају сетио, када се зафарбао у ћошку. И пошто не може да савлада и да у било какве координате смести данашњи свет, човек је то поверио вештачкој интелигенцији, а тек онда видео да га је она надмудрила, оставила и постала јача од њега. Тако се човек највише уплашио од свог сопственог изума.
Да ли је ипак човек, а не вештачка интелигенција крив за стање савременог света, за овај нови „људолом“ како кажете у поеми „Сента“?

-Само човек, са тим својим изумима. Сада се све дешава у истом тренутку и све што се дешава у свету дешава се у сваком месту на земљи. Та информисаност о сваком догађају у свету је довела до тога да се сви осећају угрожени. А нарочито такозвани мали народи и такозвани мали језици. До наших дана нису постојали мали народи, јер ниједан народ на свету није ту случајно. Он је део божије промисли. И ниједна реч се није родила без разлога. И свако је добио на земљи своје место да одатле исприча оно што се не види ни са једног другом места на свету. Оно што види са тог места, он треба да каже свету и богу. И нико вас неће питати шта знате о неком другом, него шта знате о себи, шта ћете рећи о себи и чиме ћете оправдати своје постојање, на том месту где сте рођени.
У животу је ипак другачије, постоје велики и постоје мали.

-Што би рекли – формално. Али пошто то човек није створио, он то не може ни да уништи. Он може да уништи само оно чега је он творац. И сам живот није човеково дело. Да јесте, давно би био окончан. Реч је створила свет, и не само свет него и сваког човека. Човек је дело речи, а поготово песник. И кад би ме питали шта је најважније у мом животу, ја бих рекао – реч. Јер, коме сам ја посветио свој живот? Речима! А ако је реч створила свет она га није оставила, него га и даље ствара и прествара на нове начине.

Колико је снажно дејство речи, као један од песника који се слуша шта мислите какво је дејство ваших речи, могу ли оне нешто променити?

-Ми смо баш тај народ кога нико не може уверити да је време поезије прошло, јер је усменост народа најнеисцрпнији извор књижевности. Идеал писмености је кад се изједначи усменост и писменост. И да поновимо још једном ту истину да се поезија пише само на матерњем језику, да се све друге ствари могу писати на којем год хоћете језику, али песме не могу. Нити их ко пише, ма колики полиглота био. Поезија има вековно дејство у овој култури.
Има вековно дејство и она народна песма која пева о Страхињићу бану из малене Бањске, али данас, на ту Бањску неко би да стави санкције, да је поништи. Могу ли се поезија и мит поништавати?

-То је наша најславнија и најбогатија драгуљарница. Ту је свака реч на своме месту. Ми смо из вековне таме изнели то бесцен благо. Оно је бесмртно, време му не може ништа, зато што је свака права реч један духовни погодак. А да није Страхињића бана никада не бисмо чули за Бањску, а како он беше нетко из малене Бањске она је нама била позната давно пре тих актуелних догађаја. И ми одмах повезујемо: беше бане из малене Бањске, из малене Бањске крај Косова. Ту је поезија тај топоним фиксирала за вечита времена. И сад само слушамо шта је ту сад било, али било је нешто и раније. И ту беху они стихови које говори Страхињић бан тасту и жениној браћи. „Ала браћо рђава јунаштва!“ То је рђаво јунаштво и онда и сад.

Да ли и даље верујете да је Косово најскупља српска реч и да нам је „прошлост будућност једина“?

-Нисам ни слутио да ће она толико поскупљивати. Откад сам ја то рекао, не знам ништа друго чему је цена толико расла. И да од неке српске најскупље речи постане целом свету позната. И како време пролази све је познатија, све уочљивија. Та пародија која се понавља да је Косово изгубљено, али нам га траже – већ у том парадоксу је скривена та скупоћа: да је то српска реч и да је се могу одрећи само Срби. Ни у чијој власти она није, него је духовна својина, највећи врх и домет нашега духа. Све док ми не будемо изгубљени неће бити изгубљено ни Косово.

(Цео интервју са Матијом Бећковићем погледајте у видео прилогу)