МИЛОМИР СТЕПИЋ: Свет у превирању: Мултиполарни (нео)биполаризам

Иза овог рогобатног назива крије се систем у повоју кога чини неколицина хијерархијски променљиво позиционираних сила, уз које се, хтеле-не-хтеле, сврставају остале земље света. Упоредо, смисао нове поделе на два пола јесте американизам на једној, и антиамериканизам на другој страни

Како назвати и објаснити ово шта је сада? У каквом светском систему живимо? Је ли то уопште поредак или време (не)поретка блиског хаосу? Траје ли још увек релативно краткотрајни транзициони, прелазни тзв. униполарни тренутак, или се постуниполаризам већ може схватити као „(нај)нови(ји) светски поредак“? Да ли се он тек зачео или је одмакао и у којој је фази? Каква су му својства и како ће изгледати у будућности? Који велики актери ће га креирати и какав ће бити за „нас мале“?

Хоће ли „главни играчи“ бити државе, „гроздови држава“, наддржавне организације, ad hoc економско-политичко-војни савези, макрорегионалне географске целине, телурократски и таласократски геополитички ентитети, светске религије, велике корпорације, технолошки повезане групације или на идејама (идеологијама) засноване интеграције? Да ли ће доминирати центрипетални (глобализацијски) или, пак, центрифугални (балканизацијски) процеси? Каква је у свему томе перспектива Балкана и српских земаља?

Како препознати актуелни поредак?

Разумљиво је што готово сви, а посебно научници, траже одговоре на ова питања. Многи се упињу да буду резолутни, потпуно одреде, дефинишу и ако је могуће сасвим поједноставе овај компликовани феномен, срљајући тако на странпутицу. Да се и не помињу они који су склони пристрасности, сензационализму и самопромоцији.

Тако, није мали број чак и скрупулозних мислилаца који заговарају тезу да још увек траје и чврсто функционише (и да ће бити „хиљадугодишњи“, „вечан“) глобалистички, атлантистички апсолутни униполаризам у коме неприкосновено доминирају САД на челу тзв. Колективног запада кога чине још Канада, Велика Британија, ЕУ, Јапан, Јужна Кореја, Аустралија, Нови Зеланд и остали, мањи амерички вазали.

Њихов став је да су „тврда“, а нарочито „мека моћ“ Запада – проистекле из финансијско-економских, геополитичких и геостратегијских аквизиција захваљујући тријумфу у Другом светском и Хладном рату, укључујући и (нео)колонијалне тековине и искуства – и даље доминантне, потпуно непобедиве. Тешкоће на које тренутно наилазе САД и Запад у управљању светом они минимизују, тврдећи да су само кратка, пролазна фаза у циклусу. Евентуално, дозвољавају да је ово у чему сада живимо ништа више од релативног униполаризма јер „Запад увек нађе начин да се извуче“. На тој „линији“ су и српски фанатични вестернофили.

Колико год сви они ирационално тврдили да Русија, Кина, Индија и друге силе нижег ранга, нити појединачно нити заједно, не могу ни да приђу снази САД са сателитима, свет неумитно постаје полицентричан. Ту се појављује друга велика група недвосмислено опредељених – они који тврде како је свет већ постао мултиполаран, што подразумева да светским пословима управљају барем три „играча“, и то мање-више приближне снаге – САД, Кина и Русија. Има их и који нису за наведени редослед. Они нису толико на прокинеским и проруским позицијама, колико су оштро антиамерички, тј. en bloc антизападно опредељени. При томе су селективни, те истичу руске просторно-ресурсне и војне (нуклеарне) потенцијале, а занемарују популационе и укупне економске недостатке, док у вези с Кином имају управо супротна полазишта. И даље уједначене и надмоћне адуте Запада под америчким вођством обично необјективно занемарују.

Свет јесте далеко одмакао у процесу мултиполаризације, али још није у правом смислу постао мултиполаран. Сведоци смо преломном времену и догађајима. Иако се несумњиво ради о процесу, ипак се поставља питање када је почео преокрет? Који је то чин, догађај? Шта га је проузроковало?

Политика, дипломатија и друштвене науке одговориле су шта је означило крај биполаризма – рушење Берлинског зида – али, шта ће одговорити на питање до када је тачно трајала униполарна хегемонија САД? Да ли до Путиновог говора на Минхенској безбедносној конференцији 2007? Можда до руске акције у Грузији у „Олимпијском рату“ 2008? До руског војног ангажмана у Сирији? Или ће то најпре бити до срамног америчког бекства из Авганистана?

„Заокрет Примакова“

У том трагању, по свој прилици, требало би ићи још уназад. Како време одмиче све више је мишљења да би прави тренутак прелома могла да буде агресија НАТО-а на СРЈ 1999. Тада је постало свима сасвим јасно да се амерички милитаризам и експанзионизам не могу зауставити никаквим преговорима, дипломатским средствима, компромисима, позивањем на међународно право, уговоре, повеље, одлуке, акте и принципе. Чак и најмоћнији актери у светским пословима нису више сумњали да их кад-тад чека „атлантистички потоп“ – било политичко-економским „обуздавањем“, било пропагандно-обавештајним „бушењем“, било „обојеном револуцијом“, било отвореном „хуманитарним војном интервенцијом“…

Са таквом стварношћу непосредно се тада већ суочавала Русија, а у периметру је била и Кина. И Русија је из сопствених, егзистенцијалних разлога прва реаговала. Вишеструко симболички, било је то окретање изнад Атлантика и враћање у Москву авиона којим је руски председник владе академик Јевгениј Примаков (рођен у Кијеву!) пошао 24. марта 1999. у посету САД. „Заокрет Примакова“, под тим или сличним називом, свакако ће се наћи у будућим појмовницима геополитике, дипломатије и међународних односа као значајан светскоисторијски чин.

Тај поступак означио је не само да Русија за „шамаре“ од САД неће више окретати и други образ, већ да ће на унутрашњем плану уследити „отрежњење од вестернизма“, а на међународној сцени окретање мултиполаризму и евроазијству.

Од тада до данас свет је прешао дугачак и трновит пут. САД су и даље водећа светска сила, али се множе земље које са све мање последица могу да им кажу НЕ и да воде сопствену, а у неким случајевима и изразито антиамеричку политику ослањајући се на геополитичке векторе („осовине пријатељства“, како би рекао А. Дугин) са оснаженим супарницима САД.

Крхкост светског система

У каквом је сада облику и куда ће из ове фазе даље кренути глобални поредак? За сада највише личи на мултиполарни (нео)биполаризам. Иза овог рогобатног, контрадикторног назива крије се систем у повоју кога чини неколицина хијерархијски променљиво позиционираних сила (првог, другог, трећег реда), уз које се, хтеле-не-хтеле, сврставају остале земље света. Упоредо, смисао нове поделе на два пола јесте американизам на једној и антиамериканизам на другој страни.

На управо такво, свакако не апсолутно разврставање, упућује читав низ показатеља: од земаља које признају или не признају тзв. независно Косово и опредељења на оне које су за евроатлантске или за БРИКС-интеграције, до груписања уз Русију или Запад у украјинској кризи, те уз Израел или Арапе поводом најновијег сукоба после Хамасове акције.

Мултиполаризам, и ако буде формиран у правом смислу, неће бити стабилан и дуготрајан. Са геополитичког становишта чиниће га неколико великих блокова који ће бити комбинација континенталних целина („пан-области“), хантингтоновских цивилизацијских ареала и геоекономско-развојних региона. Те целине могу имати „меке“, променљиве  границе и међусобно сарађивати, али и бити у оштрим конкурентским, чак и конфликтним односима.

Штавише, и такав поредак неће бити имун на трансформисање, тј. може се вратити у (релативни) униполаризам, али са другом силом, на пример са Кином, на челу. А онда ће се планета поново биполарно диференцирати, овога пута прокинески и антикинески. И тако, светској „великој игри“ никад краја. „Опет Јово наново.“ Ништа од „краја историје“.