Наћертаније и Ћерорандум: Нове књиге Матије Бећковића као обнова начела светлости и светости

Дуго путовање од Начертанија до Наћертанија у наше дане завршило се неславно. А то значи да није крај. Крај ће доћи тек кад све буде добро и срећно, поручује новом књигом „Наћертаније“ академик и песник Матија Бећковић.

Нова песничка збирка, како се установили критичари на представљању у просторијама издавача, Српске књижевне задруге, поезија је високе комичке бравуре и језичке авантуре.
Она је и потврда да је одавно успостављена Бећковићева песничка шифра „Ћераћемо се још“ постала формула универзалне борбе између супротних и истоветних светова – слоган моралног и менталног (не)разумевања.

„Хуморна имагинација великог песника свеколику „ћеранију“ сада ставља у историјско-политички контекст и свој појам Наћертанија повезује са славним Начертанијем из 19. века, а Ћерорандум са славним Меморандумом из 20. века – списима који имају своје историје ћерања“, каже уредник у СКЗ Драган Лакићевић.

Он додаје да је ова својеврсна пародија статута ћерања коју краси свежина језика сва у актуелним појмовима и траумама савременог живота.

„Врхунска иронија, пародија морално-политичког новоговора, специфичан хумор, нови видови језичке имагинације чине ову поему ризницом игре и збиље, лицем и наличјем савременог света и односа у њему”.

Поред „Наћертанија“ Задруга је у Плавом колу објавила и представила и књигу „Поеме“, неку врсту наставка истоименог наслова из давне 1975. са предговором Борислава Михаиловића Михиза. У другој књизи објављене су поеме настале у 21. веку – „Господе помилуј“, „Учини ми љубав“, „Слава теби Боже“, „Праху оца поезије, „Тамо далеко“, „Онамо намо“, „Парусја за Веру Павладољску“…

У обимном предговору који је прати, проф. др Радивоје Микић, анализирајући главне токове Бећковићевог песништва истиче већ у наслову да је реч о поезији која тежи повратку светлости и светости.

„Реч је о обнови начела светлости, обнови вредности. У „Наћертанију“ уочавамо хумористичко настојање да се критички сагледа свет и дух времена. Бећковић готово младалачким духом разумева оно што јесте тај дух и наша савременост“.

Осврнувши се на форму поеме као песников рани избор, Микић подсећа да је реч о веома специфичној форми којој је Матија Бећковић дао – епохални тон.

„Песме Матије Бећковића представљају тежњу за обновом узвишености свих облика постојања“, закључио је Микић.

Захваљујући се присутнима, један од највећих српских песника је подсетио да је пре шест деценија написао сонет који је објављен у „Савременику“ у коме се помиње и метак луталица и кључне ствари којима се бавио целог живота.

„Реч није само створила свет, створила је и човека. И наставила је да га ствара. Сам човек је дело речи, оне су најважније, друго је споредно“, казао је Матија Бећковић.