Путинова порука Србима, или: Хил и Жиофре постројавају Војску Србије

Ако је незапамћена криза читавог западног економског система питање тренутка, значи ли то да треба само да издржимо док камате од 5 и више одсто на десетогодишње америчке државне обвезнице не почну да делују

Преко нам је било потребно да поруку Владимира Путина Срби чују баш сад.

Баш сад нам је, наиме, нарочито тешко. Трагедија из Бањске постала је још трагичнија. Не само што се лов Аљбина Куртија на Србе наставља тако што их хапсе и кад пођу на сахрану свог убијеног суграђанина, него су претреси и хапшења Срба постали толико свакодневни да једва и стижу да буду забележени, то јест примећени, па неки конкретни људи и њихове породице страдају у тишини изазваној нашом навиком. Као да смо сви огуглали на њихову патњу и страдање, али због тога њима није нимало лакше, напротив…

И поврх тога северу Косова све више, због Куртијеве блокаде а уз евидентан благослов његових и, кажу, наших западних пријатеља, прети и хуманитарна катастрофа; не дај Боже да нам се у Северној Митровици понови трагедија бањалучких беба, одатле већ стижу извештаји о несташици лекова у клиничком центру, недостају и вакцине за бебе. А притом нема видљивих доказа да је Србија досад ишта успела, или покушала, да предузме како би сва ова мука постала бар мало блажа.

Да би се затим на све то надовезала и следећа увреда.

Амбасадори Америке и Европске уније у Србији, Кристофер Хил и Емануел Жиофре, отишли су у „шири рејон Новог Пазара“, дакле, надомак административне линије с Косовом и Метохијом коју они сматрају за границу Србије, да се тамо „увере да јединице Војске Србије на том подручју реализују искључиво своје редовне задатке“.

То уверавање су они могли да изврше, или, још боље и прецизније, могло је то да буде извршено у њихово име од стране за то стручних лица, и на много мање јаван начин, ако им је идеја била да се утврде чињенице у циљу деескалације кризе.

Или су једноставно могли да верују председнику Србије на реч да је учињено оно што се тражило за смиривање ситуације.

Изабрали су амбасадори, међутим, да му јавно не поверују, и да то и покажу. И да овим, такорећи, постројавањем Војске Србије демонстрирају ко командује и са ове и са оне стране административне линије. А притом је, да им и то не заборавимо, реч о дипломатама из земаља које су учествовале у агресији на нашу земљу, па и на војску коју су овом приликом дошли да исконтролишу, то јест да се увере да нам војска не ради нешто што јој нису допустили. И да нам свима покажу да су то урадили.

Што ће рећи да је још и понајмање важности садржано у детаљу који се односи на превозно средство којим је Хил достављен у шири рејон Новог Пазара; прилично је свеједно да ли је то био хеликоптер Војске Србије, као што су тврдили анонимни извори такозваних независних медија, или сопствени аутомобил како су потом рекли и Војска Србије и сам Хил, уз приложену фотографију себе и новопазарских мантија као доказ.

Ипак, ако ишта, из све ове несреће, закључно са дотичним призором задовољног Хила, мантија и јогурта из новопазарске бурегџинице, проистекла су, за некакву утеху, два важна признања. Из којих би онда – ваљда – морали да проистекну и извесни конкретни поступци.

Прво признање у јавност је изнео директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић: да се 11 одсто преосталих косметских Срба иселило у централну Србију због Куртијевог терора, при чему Курти не би могао да терорише да није под контролом ових што су контролисали Војску Србије. Већ је на овом месту констатовано да не мора свака ”Олуја” да се спроведе кроз јединствену избегличку колону… Премда се баш тако нешто, да нас подсети и упозори, догодило Јерменима у Арцаху.

И друго важно признање, председника Србије Александра Вучића, да је (и) сам крив за ово што се догађа утолико што је (по)веровао Западу и његовим гаранцијама.

Да ли је имао и другог избора, односно, шта би било кад би било и да ли би било ишта другачије да је веровао мање и поступио другачије, сад само може да се нагађа јер не може време да се врати унатраг.

Што нас и доводи до поруке председника Русије. Поручио је Владимир Путин Србима: „Србе можете да уништите, али не можете да их сломите и потчините.“

Премда је и то, ово није само израз поштовања, већ и исказ охрабрења Србима да издрже, а самим тим и својеврсно обећање подршке у том нашем настојању да издржимо несломљени и непотчињени.

Тим убедљивије обећање што је Путин сам изабрао да баш овако нешто изговори, јер није он Џо Бајден да мрмља бесмислице кад не успе да са идиота прочита оно што му је написао ко год њиме управља. Што значи да и сам тај Путинов гест, ова његова порука Србима, представља производ његове свесне одлуке да баш то, и то на цитирани начин, учини јавно. Да га чујемо и сви ми и сав околни свет.

А додао је Путин и да се нада ће „пре или касније“ Запад, тај наш заједнички непријатељ, успети – или ће морати – да разуме да не може да нас потчини. Као што, уосталом, не може ни Русе, о чему је Путин такође говорио истом приликом.

Јако важан детаљ, имајући у виду све наше историјско искуство да, уз понеки изузетак, не побеђују Срби док не победе Руси. Срби побеђују кад победе Руси. Не зато што треба Руси да побеђују уместо Срба, него зато што нам је увек, као и данас, непријатељ исти.

Па отуда и поменута временска одредница – пре или касније – у контексту актуелног прекомпоновања светског поретка поприма знатно одређенији облик.

Што се руске војне победе у њеном одбрамбеном рату против Колективног запада тиче, четири месеца од свог почетка, пресудна украјинска контраофанзива није стигла много даље од свог почетка, минус десетине хиљада жртвованих војника и гомиле старог гвожђа у које је претворено западно оружје.

Ова непријатна околност даљу помоћ Запада његовом режиму у Кијеву чини све мање одрживом; да не улазимо сад у детаље, укратко, испоставља се да ни сами немају оно што им је потребно да би победили Русију, а још и мање тога имају да би наставили да бацају на узалудне покушаје да то учине. Ово је била та шанса; вреди подсетити да је онај НАТО генерал који је председник Чешке, Петр Павел, још раније упозорио да Украјина има само једну прилику да успе. Ево, није успела, па ће у наредном периоду, колико год он трајао, тај неуспех доћи на наплату на самом бојишту. При чему то онда неће бити само пораз режима у Кијеву, него и самог НАТО-а који јефтиним украјинским животима, како то рече холандска министарка одбране, сад ратује против Русије.

Нећемо сад ни о геополитичком ефекту оваквог развоја догађаја – листа земаља које се већ нису придружиле санкцијама Русији довољно говори о томе, проширење БРИКС-а да и не спомињемо – него, реч-две и о економској димензији овог рата светова.

Како је, оно, писао лорд Бајрон још у претпрошлом веку? С једне стране „мајка синова који су разрушили једну половину земљине кугле, а другу тлаче“ – мислио је на Енглеску али се то очигледно односи на сав тај Колективни запад – док су са друге стране сви остали. Њихов је поменути БРИКС, штавише, убудуће у БРИКС+ формату.

Механизам тлачења свих њих, то јест, нас, у великој мери почива на економском систему какав је успостављен после Другог светског рата, кад су сви остали били разрушени па су Американци и остали Енглези то искористили у виду незаслужених екстрапрофита које остварују још од тада. Насупрот таквом стању ствари одвија се последњих година, а у последње време све брже, процес који зарад лакшег разумевања, а и није далеко од суштине, називамо дедоларизацијом, у чијем су средишту земље БРИКС-а и све остале које им гравитирају. Дакле, све које нису Колективни запад него опљачкани у мањој или већој мери, који то више неће да буду.

Многи, и то са обиљем добрих аргумената, указују да није реч о процесу који може да буде спроведен брзо и лако; не може сложена структура која је изграђивана неколико деценија за неколико година да се замени новом. То је, вероватно, тачно.

Међутим, ова врста калкулације – о борби једног система против другог, у неравноправним условима у којима један поседује све а други поседује само жељу да то преотме – садржи у себи један кључни превид. Ствар је, наиме, у томе што се ова нова, дедоларизована и незападна структура, не бори против оне доларске која је у својој најбољој форми, већ напротив. Млади, такорећи, лав не изазива сад моћног краља лавова, него остарелог предводника који више не може оно што је могао…

А моћи ће још мање кад га удари следећа економска криза. И то је заправо кључ: дедоларизаторском, бриксовском систему тада ће бити довољно само да постоји као алтернатива ономе што се срушило под сопственом тежином, силом гравитације и неким природним законима економије, односно, алхемије.

Не може од олова злато, од којечега другог ни она пита коју је Хил јео, а не може ни новац да се штампа без покрића – биланс стања америчког ФЕД-а увећан је десетоструко од 2008, а нарочито у последњих пар година – и све је више аномалија које све више сведоче да је систем пред пуцањем.

О томе, најзад, сасвим убедљиво сведочи раст вредности камате на десетогодишње америчке обвезнице, 5 одсто и наставља да расте. Што сервисирање дугова чини све тежим, а дугови све већи; укупан амерички дуг сад је преко 32 хиљаде милијарди долара, док је пре 15 година био на свега 9 и по, присуствујемо његовом експоненцијалном расту.

И не само то, како објашњава „Блумберг“, тих 5 и више одсто камате значе бол за све, од грађана под све већим ратама за хипотеку до привреде која не може да приушти све скупље кредите а кредити су крвоток сваке економије… И поврх тога су за лечење претходне кризе (зло)употребљени сви инструменти који постоје, од штампања новца до ниских каматних стопа, што значи да сада тога више нема, док истовремено сада све то стиже на наплату…

Што нас враћа на оно Путиново обраћање Србима и пре или касније на које нам је скренуо пажњу. Од бојног поља до економског, пре ће бити пре него касније. На нама је да се до тада не сломимо и не потчинимо. Постројени пред онима за које никад нисмо гласали да нам буду врховни командант. Зато што нас у таквом случају једино чека тужна судбина Јермена који нису окренули леђа само Русији него и себи, и ето како су захваљујући томе прошли.