ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Политичке поуке Лазе Костића

Велики песник и велики родољуб

Песник Лаза Костић био је велики песник, али и ништа мањи родољуб, који се целог живота борио за Српство. О њему је Вељко Петровић рекао:“У храму српских бесмртника споменик Лазе Костића мора бити означен, понављамо, једним великим торзом. Тиме ће он и остати завазда као савршено изразити кип досадашњег Србина који, изграђен од гранита и од блата, од великих врлина и великих мана, својим фаталним, којипут величанственим, а чешће убитачним колебањем између „царства небеског и земаљског“, можда је баш најчистокрвнији Словен за кога веле да је „недовршен човек“. Зато је појава Лазе Костића од велике важности по културну историју српског народа, јер све тачнијим разумевањем његова проблема све ћемо ближе доћи и решењу нашег националног проблема уопште.”

Доносимо неколико његових поука и увида, на корист данашњим читаоцима.

Опозиција и власт која се ослања на туђина

Лаза Костић је био доследан либерал, и није пристајао на причу да се треба помирити са политичким неслободама ради остварења виших националних циљева. Говорио је да „што је која држава у већој опасности споља, то је нужнија и спасоноснија по њу опозиција, која није ништа друго до најприроднија и најпоузданија контрола државној власти.“

На рачун власти напредњака, који су се потпуно предали власти Беча и заборавили националне интересе, Костић је писао:“Чим пристане мала суседа на све услове веће пријатељице, њој ће се наметнути таки уговор који ће јој исцедити срж из костију, који ће је учинити узетом економно и финансијално, а потом и морално и одбрамбено. Што је у мирном том освојењу најопасније по малу државу, то је што навек неке поједине особе морају имати личне користи у опадању државне снаге. Дабоме да је и та корист само привидна, само тренутна, јер ни један држављанин, ако мисли остати у држави, не може имати трајне солидне користи ни за саму своју личност у опадању државне снаге. Али да се то увиди и осећа, за то хоће високи степен умне и моралне моћи, којом и у већим и старијим државама, врло мало људи располажу.“

Где се пузи пред моћнијом страном силом, ту је увек унутрашња тиранија:„Разметање и тиранисање према слабијима од себе навек је у свези са удворичким пужењем према јачима и вишима, и те две гнусне противности у нарави увек се налазе у подлих карактера, особито у политичком животу.“

То видимо и данас, кад опет владају напредњаци.

Борац против клерикализма, али не и против вере

Лаза Костић се борио против клерикализма, то јест политичког уплива епископата који је сматрао да Срби морају бити доследно везани уз политику бечког двора, да би сачували свој положај. Костић је критиковао њихову реакционарност, верујући да без политичких слобода нема слободе уопште, али није био противник Цркве и вере у дубљем смислу. Говорио је о духовном и уметничком наслеђу православне вере са најдубљим поштовањем:“И признајем, да нема тих песама, да нема те божанствене симболике у нашој божјој служби, да не бих никада имао унутарњег нагона ступити у храм божји; као песник заносим се чисто сећањем на наше беле, скровите самостане, на њихов давнашњи, благодатни значај, на њихове задушне осниваче, побожне им намере и омануте наде… баш ме зато мора двоструко заболети кад видим како се то изопачава…“
Зато је говорио да „слога између архијереја и народа може бити само ако ће они за и уз народ, а не ако ће народ за и уз њих.“

То видимо и данас, кад неки српски епископи смањују број жртава Јасеновца, а други љубе руку папи.

Краткотрајно у дипломатији

За време Берлинског конгреса, Костић је био секретар министра спољњих послова Кнежевине Србије, Јована Ристића, који га је, на основу рада и залагања, поставио за чиновника нашег првог диполматског преставника у Русији. Костић је 1880. дошао на то место, и морао је да позајми новац да би купио дипломатску униформу, у то време обавезну. Писао је једном свом пријатељу:“Молим те, пожури експедицију, иначе сам у великој неприлици. После скупштине треба ускоро да пођем у Русију, а имаћу толико трошкова колико ми државна каса неће напирити. Морам нпр. наручити униформу будаласто скупоцену, стајаће ме 100 дуката, без тога ме неће примити у Зимском Дворцу, а замењиваћу посланика.”

Кад је у новембру 1880. Ристић пао са власти, Костића су напредњаци одмах сменили и оклеветли:„Из Београда је одмах јављено бечким новинама да сам покрао касу Посланства из ког су нестали документи од пресудне важности по будућност и егзистенцију Србије. У ствари ја нисам примио ни копејке од посланика и живео сам од позајмница…”

Лазино дипломатско чувство било је веома развијено. Тако је августа 1880. извештавао Јована Ристића о стању у Русији, у којој словенофили покушавају да зауставе тријумф нихилизма, а западњаци се надају у пораз Русије, да би могли да наставе са вестернизацијом:“Међу политичким странкама (…) словенофили (консервативци) још нису за рат, јер се боје, да према релативној неспремности, не буду бијени. Либерали, који расте све већма, они су за рат и то баш за то, што желе, да руска војска буде бијена, јер – показујући на пример Аустрије – само се тако уздају, да ће добити либералне реформе.“

Руски дипломати су тврдили да је цар охладнео према Србима због критика Светозара Милетића на његов рачун, када је оклевао да помогле ослобођење Срба:“Из 3ћег одељења уверавају ме, да је онај фамозни чланак Милетићев против цара, у очи рата, прави и једини узрок, што је цар, а са њим и доколеници му (па и остала публика) више него охладнела према свему што је српско. Наговешћују ми, да је с тога цар напустио Босну Аустрији. Они су онда очекивали какву грандијозну демонстрацију народа против Милетића, но та је изостала, зато овде предпостављају, да се већина српства с оном глупости слагала. Ја сам се трудио да разбијем сва подметања целоме народу због погрешке једног човека, да би се она демонстрација догодила, да није било ванредног стања и да су они сами криви поискавши од Маџара, да затворе Мил. – то ми сами признају – па га тиме на ново начинили мучеником, на коме се ексцеси не свете. Мислим да ћу највећу услугу, која се за сад замислити даје, учинити српству и Србији, ако помогнем Г-а посланика, да ту заблуду уклони. Но, не уздам се, сувише је укорењена и упрестољена. То је требало радити за врућа трага.“

Ипак, Костић није наиван: руска огромност их спречава да нас виде. Ми смо премали за њихове гигантске хоризонте:“Уосталом, како ја мислим, прави узрок несумњивој релативној антипатији Руса према Србима, и то не само у широј публици, него и у одабранијих, лежи у самој нарави Руса, у њиховој несравњивој заношљивости и фриволности према свему што је испод 20-30 милијона. То Вам најбоље доказује ова изрека Кошерова: На једном славофилском соареју рече он једном Србину: „Ну чтоже вы? Сколько вась? 14-15 милiоновь больше ныть!“ На то ће му Србин: „Камо среће! ал’ ми себе бројимо 5-6 милијона.“ Тога никако није могао веровати и Србин га је оставио у његовој предпоставци. – Пређашња симпатиjа према Србима била је као што је мени чини, код већине гола мода. Према би томе био наш задатак, да изгубљену моду поновимо; а имају и таки примери у Руса.”

Руси имају симпатија за нас, али и своју огромност и огромне проблеме. То увек треба имати у виду.

Јунак националне борбе

Када је Лаза Костић у Београду, на прослави пунолетства кнеза Милана, дигао здравицу за српско ослобођење и уједињење, чим се из Београда вратио у Нови Сад, 26. августа 1872. године Лаза је ухапшен и отужен за велеиздају. Народ је певао:

Зелен добош добује
Лаза Костић робује,
Не робује што је крив,
Већ робује што је жив!
Ој Костићу, брате мој
Мађара се ти не бој!

Није се бојао. Остао је велики Србин до краја живота.