ФИЛИП РОДИЋ: Нисмо ми Индијанци

КАКВЕ везе имају амерички Индијанци, немачки Јевреји и косовски Срби? А у чему је разлика између партизана и терориста

Године 1935, баш негде у ово време, 15. септембра, нацистичка Немачка усвојила је два радикално дискриминаторска закона – Закон о држављанству немачког рајха и Закон о заштити немачке крви и части који су поставили темеље за прогон јеврејског становништва и Холокауст. За ове законе сте сигурно чули под њиховим колоквијалним именом – Нирнбершки закони, али вероватно вам није на крај памети где су немачки правници предвођени министром правде Францом Гиртнером и државним секретаром у том министарству, а касније председником Хитлеровог Народног суда Роландом Фрајслером нашли узор.

Према Џејмсу Витману, професору на Правном факултету универзитета Јејл, када су се одлучили да законски обесправе и дискриминишу јеврејске грађане Немачке, они су пажљиво проучили законодавство ни мање, ни више, него “светионика слободе” и “најузорније правне државе” – Сједињених Америчких Држава.

– Америка је на почетку 20. века била водећа земља на свету у расном законодавству. Због тога су нацистички правници били веома заинтересовани за то законодавство и веома га пажљиво проучавали – навео је он у књизи “Хитлеров амерички узор”.

Амерички закони о сегрегацији црнаца су им били привлачни, али недовољни јер су они и овако већ били обесправљени и сиромашни, док су немачки Јевреји били моћни и богати. Било им је потребно нешто моћније, па су поглед бацили на третман америчких Индијанаца који су имали статус недржављана, иако су живели на територији САД.

Тај модел је био темељ Нирнбершких закона којим је Јеврејима одузета већина грађанских права. Мешовити бракови између белаца и припадника других раса били су забрањени у 30 од тадашњих 48 америчких савезних држава.

– САД су убедљиво имале најстроже законе о том питању. У неким државама закон је предвиђао строге казне за мешовите бракове. То је било нешто зашта су нацисти били веома заинтересовани да спроведу и у Немачкој – навео је Витман.

Питање које се сада поставља је да ли се и Аљбин Курти угледао на америчке законе и да ли је на уму имао овакву врсту сегрегације када је у недељу ујутро, у 10.15 по речима председника Вучића, одлучио да једним потезом пера један део грађана Косова и Метохије којим дефакто управља учини грађанима другог реда и дискриминисаним “недржављанима”.

Он за разлику од Гиртнера и Фрајслера није морао много да лупа главу око закона, него да донесе уредбу о проглашењу “зоне антитерористичке операције” у четири општине на северу Косова и Метохије. Тим чином је практично све Србе који тамо живе не само лишио грађанских права, јер у том случају престаје да важи цивилно законодавство, него их је практично све претворио у терористе који се могу убијати по слободној вољи. Пре њега, сличну ствар је урадио и бивши председник Украјине Петро Порошенко, одмах по доласку на власт, у Донбасу, а Куртијев идол Владимир Зеленски наставио с том праксом.

У последњих годину и по дана сви гледамо до чега је довело проглашавање целог једног дела грађана терористима. Има ли основа да Србе, чак и оне побуњене, који су узели оружје у руке, и Курти, и његови западни спонзори проглашавају терористима, је тек посебно питање. Како је релација терориста-херој врло субјективна и зависи од угла посматрања, нећу се њоме бавити.

Сви у својим срцима знате ко су у овој причи терористи, а ко хероји. Много је занимљивији политичко-правни и научни приступ у којем се прави објективна разлика између терористе и партизана (не у оном четници-партизани смислу, те досадне поделе бих прескочио). У том смислу ћемо се осврнути на рад једног другог немачког правника, човека чији углед, за разлику од Гиртнера и Фрајслера, ни рад у време нацизма у Немачкој није успео да укаља, правно-политичког теоретичара Карла Шмита, који је био инспирација најразличитијим мислиоцима од иконе америчког неоконзервативизма Леа Штрауса, преко једне од најутицајнијих политичких филозофа 20. века Хане Арент, до чувеног француског постмодерног левичарског филозофа Жака Дериде. Шмит је још у време Хладног рата, шездесетих година прошлог века, сматрао да је веома важно разложно објаснити разлику између “партизана” и “револуционарног борца”, који се деценијама касније претворио у “терористу”. Отуд је настало његово дело “Теорија о партизану”. Према Шмитовим речима, партизан има циљеве генерално ограничене на територију која је његова, најчешће у жељи да оконча страну окупацију, и његова акција се спроводи у односу на ту територију. Он, дакле, има логику земље.

С друге стране је “револуционарни борац”, данас “терориста”, који се, иако има бројне сличности с партизаном, од њега умногоме разликује. Он се идентификује “апсолутном агресивношћу једне идеологије” или претендује да отелотвори идеал “апстрактне правде”. Он нема карактер тла и није везан само за једну територију. Напротив, читава Земља је поље његове акције. Довде, би у оквир дефиниције “партизана” могли да се сврстају и припадници терористичке тзв. Ослободилачке војске Косова, али за њих ипак кажем да су терористи. Зашто? Зато што су они током свог деловања на Косову и Метохији, али и на југу Србије (ОВПБМ) и Македоније (АНА) преузели једну важну карактеристику Шмитовог “борца револуције”, односно “терористе” који се лишава свих ограничења у избору средстава и, уверен да води апсолутно “праведан” рат, радикализује се истовремено и у идеолошком и у моралном смислу. Његов непријатељ је апсолутан, а рат бесконачан. И у том бесконачном рату, апсолутни непријатељи су сви – и војници (полицајци) и цивили. И жене, и деца, и старци, за које нема милости. Учке су нам то јасно показале.

Такође, циљ им није био да се ослободе неке власти, него једног народа. Целог. Ако у овај оквир поставимо оне Србе, колико год да их је било, који су учествовали у оном трагичном инциденту у Бањској, јасно је ко је шта јер, шта год да је био циљ њихове (неразумне) акције, јасно је да је мотив противљење окупацији у којој се налазе. Они су партизани.

Терористи могу бити само за окупатора и његове сараднике (не мислим на четнике).

А ми нисмо Индијанци