Пред читаоцем је текст Боривоја Јелића, покојног професора српског језика и књижевности, из нововарошког, старорашког краја. Он је у поукама свог деде дао најлепши образац народне хришћанске етике, која се преносила с колена на колено.
БОРИВОЈЕ ЈЕЛИЋ: НАУК ДЕДЕ ВЛАДИМИРА
„Праштајте сени предака што ме душевни немир гони те вам кости у земљи потресам“
(Грешни летописац)
Деда и унук, то су стабло и цвет, корен је већ у земљи, али од њега све зависи. На искуству и памћењу овај свет и темељи се, и не постоји тај, а да од предака својих бар понешто није наследио и затувио.
И мој деда Владимир, давно упокојени (лако му бусење дебељско између два камена голема) говорио ми је и давао савете када год би му се пружила прилика и погодан тренутак и разлог.
— Чим устанеш, изјутра, наравно увек на десну ногу, отвори прозор и разгледај на све четири стране света. Устај чим се пробудиш, не буди лезилеб, јер не заборави, раноранилац кућу држи и подупире, увећава окућиште и дограђује. Не галами, по кући, иди по земљи тихо, као и мрав сваки, назови сваком добро јутро, не срди се ако ти се не узврати.
Обиђи имање, разгледај, комшију и пролазника за здравље приупитај, смисли пријатну реч и добаци шалу. А чувај се и речи и немој да ти језик буде бржи од памети, јер она, реч, може за саговорника да буде сабља љута, и ватра и отров, рана незаборавна, али и мед и мелем.
Не иди незван никуд и не намећи се, али и не запостави и не занемари ни оног ко те призива и ко те жели. Постарај се да уважаваш и туђа мишљења својим, али мораш држати и до својих уверења, наравно на правим разлозима заснованим. Не вређај осећања ничија а и не савијај кичму пред сваким.
На тврдој земљи, под ногама, и под недогледним небом, и пријатним и немилосрдним, живот изгледа сваком онако како га ми удесимо. Не дирај ни змију, под каменом, црње јој не може бити, псето на свом кориту, ни јарца док брсти, незван не ударај на туђа врата, може те главе коштати. Не акетај за сукњама, не асили, не продаји памет за мекиње. Женскима и јесте у сујети да за њима иде глас и у небесима их подиже. Упамти, женидба је највећа раскрсница на човековом животном путу и жена зло без кога се не може. Зато не жали опанака, док си млад, и четири ока отвори, распитај и за девето колено, мада се дешава, по неком инату, па крупно погреше и који највише разбирају… Кад добро обиграш, на све стране, и коначно одлучиш се, прими мој наук, помири се са судбином и довијај се да ти змај љути не помути ум и засени вид очињи, укарари некако вештину и снагу и нека ти је Бог на помоћи.
Парама се не размећи, нити капиталом икаквим, јер пролазно је све и све у Божјој шаци, не варај се, чувај и поштуј своје, а од туђег рђа и туге бије. Ако ти је до нечега и стало, у животу и било чему, погледај и разгледај, обрни се, процени, одмери, не залећи се, јер није за сваког ни друмом певати, урадиће то боље онај коме је то од природе ствари и Бога намењено.
Помози немоћном, уколико и сам ниси у невољи већој, обиђи својту и не заборави, посети гроб умрлих и, сем свеће и ракије, ништа не носи. Поштуј и праштај, не буди злопамтило што игда можеш, јер и злочинитељи, понекад нису криви кад ђаво у њима превагне и Бог их заборави.
Не гони сенку, узалуд, нећеш је стићи, обрни се, она ће кренути за тобом. Све иде и следи по неком поретку свом. Изађи из куће пред госта и поклони се, било да је сила или просјак, јер ствари и догађаји иду по неком свом редоследу, и може те судбина задесити да и ти докотураш се, у животу, и забасаш пред њихова врата и затражиш спас или милост.
Поштуј и власт (јер сила Бога не моли) и не уплићи се у политику без велике невоље и нужде.
Да, сељак је био мој деда па је, поред унука својих, волео и њиве и ливаде, неговао биљке, говорио је: – Са биљкама поступај као са људима, окопај, поткреши, огради, огрни, залиј, и оне жуде за пролећем и сунцем, ваздухом, само што не знају зборити.
Изађи у природу и погледај, у пролеће, како се жудно смешка сунцу земљица. Помириши ваздух и послушај како и травке навиру, ко и воде, на зов развигорца. Закити се и копривом, на Ђурђевдан, и окупај на јазу или још боље на пенушавом воденичком витлу, лесковом гранчицом окити грађевину сваку, и њиву и ливаду, на Спасовдан, а обавезно исплети букет венаца са ливада, на Видовдан и Петровдан.
О мудар је и промућуран био мој деда, душа му проста, јер како би још за турског земана, и власти у земљишним тапијама на његово име било уписано пола села.
Из књиге: Људи са брда и узбрдица, професора Боривоја Јелића. ( објављено у „Православном мисионару“)
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА: СРПСКО НАРОДНО ПРАВОСЛАВЉЕ
У свом огледу „Православље“ свештеник Павле Флоренски је истакао да се руска хришћанска побожност уобличила из више елемената – то су византинизам, словенско паганство, култ сунчевих божанстава и култ предака. Исто је тако било и код Срба – православно, источно хришћанство је кров дома, у коме су се нашли и остаци старог многобоштва, са низом обичаја везаних, преко култа светаца и празника, за природу ( Ђурђевдан и коприва, Спасовдан и леска, Преображење – преображавају се гора и вода, итд. ). Крсна слава је преобиликовала култове предака и крвну жртву заменила хлебом и куваном пшеницом ( која се зове кољиво јер се више не кољу жртвене животиње, него се спрема жито које символизује васкрсење ). Сунце је престало да буде божанство, али се преселило у коло ( у колу су се игра како се сунце креће ) и колач ( колач је обредни хлеб, од чеснице до оног славског ). Важно је истаћи – паганизам није био срж српског живота, него само подсвесно ( па чак и предсвесно ) освртање на предачко искуство, али са снажним осећањем да је Христос Бог наш, и да смо прави хришћани. То је родило и етику нашег човека, узвишеног сељака, који је изнео све српске борбе и победе кроз векове.
Свакако да у обрасцу хришћанског понашања српског војника спадају и она правила која су очеви предавали синовима када су синови ишли да се боре за отаџбину. Та правила су била кратка, јасна и једноставна:кад се пуца, не нишанити у непријатеља, него пуцати према непријатељским линијама (наравно, то није увек могуће, али када је могуће, поступити тако);не узимати ништа са покојника од његових личних ствари;чувати се од неморалног живота и распусности; поштовати туђе и не отимати нечију муку и зној.
Покојни деда по мајци причао ми је да је његов отац, Јанко Лучић из Кулиноваца код Чачка, прелазио преко Албаније са десетинама хиљада других војника и мученика. Били су гладни до бола. Једном приликом, док су прелазили кроз албанско село, он, не могавши да издржи глад, удари кундаком о врата неке куће. Отворила му је Албанка, са заром и фереџом. Иза ње је било много деце која су га уплашено гледала. Тада је Јанко на шиптарском затражио хлеба и жена му је пружила комад проје. То је било довољно да Јанко Лучић реши да више никад на тај начин не тражи хлеба. Сетио се да можда неки туђин удара на врата његове куће и тражи хлеба од његове жене и гладне деце.
Етика српског села подразумевала је снажно осећање опасности од греха чије се последице преносе с колена на колено, и стварају скоро непоправљиву штету. Мој деда је говорио да блудничка и лоповска кућа не могу да опстану, и да, кад човек ради поштено, пола му узме ђаво – а камоли ако ради непоштено.
Да, наравно, код Срба је било остатака митског мишљења, нарочито кад је било мало писмених и учених. Али, и то је људски. Човек, пo речима грчког философа Христа Јанараса, има потребу да формулише искуство умних и апсолутних стварности зато што му je такво формулисање неопходно за живот. Јер живот се друштвено остварује само ако се исти „обједињује заједничким позивањем на непроменљиву и непреносиву осовину умног”. И ту je неопходан мит. Чујмо Јанараса: „Митски израз, обично, персонификује умне или апсолутне стварности. Ово због тога што се искуство живота и, релативна или апсолутна, могућност постојања непосредније одсликава кад je утеловљена у једном егзистенциојалном носиоцу. Односи које устројавају живот и егзистенцијалне могућности су, у миту, односи личности. „Круг” живота, рецимо, – сејање, рашћење, плодоношење, смрт у миту може да буде један андрогини плодотворни однос или један именовани матерински однос који се непрестано врти у круг. Манифестација мудрости може да буде парадоксално деторођење из главе, из средишта ума. Како глава која рађа, тако и мудрост која се рађа, у миту су именоване особе. Али однос je уман, означава непроменљиву и непропадљиву стварност начина живота. Због тога и лица које га отеловљују јесу апсолутне егзистенције, слободне од времена и смрти. Мит je најподеснији приступ у космичку мудрост. To je приступ доживљајни, претпоставка доживљајне усклађености, прилагођености људског ума умној („логосној”) стварности живота: односно, исправног разумевања живота. /…/ Ум човека не одражава напросто постојеће и збивајућe: он разумева живот, он je сами догађај учествовања човека у животу, a само на начин учествовања разумева се живот. Мит je првенствено семантика овог доживљајног разумевања”.
Али, митос је свој смисао код православних Срба постао Логос, и добио своју моралну вертикалу, која нас, иако смо „олошали“ у односу на претке, и даље држи.
О српском односу према Богу и вери сјајно је писао Владимир Велмар – Јанковић у „Погледу с Калемегдана“:“Од тринаестог и четрнаестог века већ је међу Србима и у Србима коначно победило Хришћанство. Кад их је напустио и мртви цар и последњи деспот пао, остао је близак српским сељацима хришћански Бог и бивао им све ближи што се патња више продубљавала: хришћански Бог са својим тајнама једињења с човеком, са својом свепобедном силом васкрсења. Тај „Бог с њим“ спречавао је да се осети потпуно изгубљен и препуштен самом себи човек од кога се вечито нешто отимало, и као човека и као сељака, преко чијих земљишта и огњишта су се сваки час биле и харале војске, преко чијег образа је сваки час шибао бич срамоте и онда кад га је штитио. Тај Бог је био с њим и кад су цркве попаљене, жив је био у њему у збегу где није било људског друштва, у шуми и планини; а исто тако жив у породици – задрузи, у племену, у кнежини где се исто тако живело без сигурности, у великим напорима, преко снаге, у трпљењу. Наука великог проповедника живота кроз смрт била је присутна тамо где се толико живело на ивицама овоземаљског и где је сваки дан доносио ово или оно тешко „или-или“: кад би хајдуци изгинули, кад би буне и устанци пропадали, кад би и последњи педаљ земље нестао испод ноге народу; на сеобама, у бекству, у вечитом избеглиштву од три столећа, и у вечитом ненапуштању српске земље, враћању на њу. Увек кад се Србин враћао на себе, кад је – и колико пута! – из себе сама, јер други му мало даваху, а вечито узимаху – морао да ископа последње поуздање у правду која ће једном доћи, био је с њим хришћански Бог који га није оставио откад је вера отаца постала активна садржина његове душе. По пореклу боје византијско, источно, балканско Хришћанство живело је кроз српског сељака без златног сјаја Цариграда, и дуго после пропасти краљевске државе. Увек интимно присутно, у свим изразима народног живљења, макар као тињање светлости у мрачном добу турском, оно је непрестано налазило самообновну моћ и занављало душевно свога човека. Било је у његовој души све мрачније, све пустије; оголела је много и хришћанска вера, свела се на своју природност без догме и без санкција. Али свој еванђеоски карактер није изгубила никад и своју „реформацију“ доживљавала је сама од себе, без калвинизма и лутеранизма. Медитативно и мистично у духовника, зрачио и природно у обичног човека, то Православље прожело је као највише духовно начело целог српског човека. Аскетично, монашко, пуно духа самоодрицања, оно је било широка народна вера а не привилегија Цркве и изабраних. Њено ширење није било подржавано никаквим ломачама ни мисионарством спаса, али је ипак баш она помогла да се у српском човеку настани неисказана дубока снага страдања и надахне смисао његове борбе, која није била ни нада ни утеха, која није вапила на небо у очајању, но само опредељивала српског човека за оно што је представљало његов мушки подношени и живљени живот. Била је то историја духа где је прегарање било тако рећи искључиви облик живота, али икад негација живота. Дух Православља је оспособио српског човека на патњу која није водила смрти, на велико ништење себичности које није било самоуништење.“
Запис професора Јелића показује да су Срби заиста били хришћански народ у дубоком смислу те речи. И то је једино што, после свега, имамо и данас, и на шта се можемо ослонити. ( В.Д.)