Желидраг Никчевић: ШТА ЈЕ СВЕ НАША ЕЛИТА НАЛУПЕТАЛА…

Веома поштујем рад Зорана Аврамовића, научни и аналитички, још од оних његових књига о политичким аспектима дјела Милоша Црњанског. Он је и данас један од ријетких који заиста имају и знања и осјећаја, и спремности и храбрости да засучу рукаве и директно кажу своју ријеч поводом ширих, врло реалних проблема нашег друштва и културе, укључујући и политичке, кроз призму књижевности. Зашто је то важно?

Чини ми се да се у нашим друштвеним наукама, и поред несумњивих професионалних квалитета, та деликатна блискост, то органско прожимање, углавном избјегава, да преовлађује нека чудна опрезност, чак бојажљивост да се књижевност и политички живот повежу и третирају заједно, иако смо ми претежно књижевноцентрична заједница, што је Аврамовић показао у важној књизи „Књижевници и политика у српској култури“ (2016). Обично се каже: постоји књижевност, и њу обавезно треба раздвајати од сваке политике. Треба је заштитити, под наводно естетским изговором: да сачувамо умјетност од продора нечистих политичких сила, мање вриједних, мање узвишених. Додуше, то нам у овој књизи понекад сугерише и Аврамовић, начелно раздвајајући естетске аспекте у књижевним дјелима овдје разматраних („одрођених“) аутора од њихових некњижевних, или само посредно књижевних текстова, интервјуа и сличних излета из куле од слоноваче. Oн признаје и поштује аутономију књижевног чина и дјела, али се током излагања ипак јасно види да су те ствари суштински повезане и неодвојиве.

Другим ријечима, кад видите шта су ту „елитни“ српски писци све налупетали, морате се мало осврнути и на њихову естетику, морате преиспитати и њихове наводно чисто умјетничке домете. Притом, ја уопште не мислим да је гријех ових Аврамовићевих изабраника чињеница да су се упуштали у политичке воде, то је нормално и разумљиво. Сасвим је друга ствар начин, стил, интелектуални и морални ниво њиховог ангажмана, и однос према судбини националне заједнице – оно што се не може сакрити, што нервозно трепери и штрчи из рукописа. Ту негдје лежи поприличан гријех, по коме је ова књига и добила наслов: одрођени, то јест однарођени књижевник.

Аврамовић нам је понудио строг избор, седморицу величанствених – Мирко Ковач, Филип Давид, Видосав Стевановић, Бора Ћосић, Драган Великић, Вук Драшковић, Љубомир Симовић. Стрпљиво, готово мазохистички ишчитао тридесетак њихових ангажованих књига и сад је све ту, као свједочанство готово невјероватног суноврата наше тзв. интелектуалне елите, свакоме доступно. Што кажу – да се не заборави.

Кад би неко наиван и неупућен прескочио овај наслов, и само површно прелистао поглавља, кад би бацио поглед само на оне елементарне податке о књижевницима који су предмет Аврамовићеве пажње, на њихове биографије и друштвени статус у овој земљи, закључио би да је овдје ријеч о признатој и општеуваженој елити, о интелектуалном украсу наше државе. Укратко: нема признања које их је заобишло, нема награде коју нису добили, нема много функција које нису покривали. Фасцинантне, елитне биографије. А онда, кад се мало удубите, кад погледате шта они пишу и говоре, а Аврамовић све то сурово цитира, са запрепашћењем установите да су ти славом овјенчани великани због нечега крајње огорчени и на народ и на државу у којој живе или су живјели, да о њој и о њему пишу са мржњом и презрењем, и могли бисте закључити да су они у ствари некакви мученици, прогнаници за које овдје није било мјеста јер су духовно супериорни. Имамо, дакле, потпуно изокретање стварности, имамо огромну лаж која се представља као истина.

Сад морам рећи и оно што се некима можда неће допасти. По мом мишљењу, међу овом седморицом величанствених имамо само два права писца, или, прецизније, једног и по – Љубу Симовића и донекле Бору Ћосића. О Ковачу и Стевановићу писао сам врло негативно и чини ми се аргументовано, и то кад су били на врхунцу славе, са НИН-овим наградама и антологијама. И сад сам, ових дана, за сваки случај провјерио утиске: можда сам раније имао неке предрасуде, можда се краљ у међувремену обукао. Али не, го голцат! Драшковић је по мом мишљењу тотални аматер, и плус егзибициониста; у овом контексту уопште не би заслуживао пажњу да тај егзибиционизам није добио лажно књижевно рухо. А Филип Давид и Великић – програмирана, пројектована књижевност, оно што Радоман Кордић назива неолибералистичким реализмом, с обзиром на готово непристојну доминацију либералне идеологије. Књижевност сачињена као илустрација те идеологије. Самопроглашени цивилизатори. Ова струја, нажалост скоро доминантна, у културном смислу је дубоко другоразредна или чак трећеразредна, обузета, као некаква бактерија, разједањем околине која ју је породила. То се назива косплеј – од costume („костим“) и play („игра“) – костимирана игра за господаре са запада. Понекад су то просто књиге написане са јасном поруком: ево, ја сам ту, говорим оно што ви хоћете, што вама треба, а заузврат очекујем да ми нешто дате, било шта: мјесто амбасадора, директора библиотеке, издавачке куће, или бар чланство у неком важном управном одбору.

P.S. Нема шта, у праву је Слободан Антонић: „Срби су у многим аспектима доиста запуштен народ, јер их већ деценијама издаје и продаје његова сопствена елита. Али, здраво језгро наше старе нације је сачувано. Ми смо топао и срдачан свет, помало наиван, али ипак спреман да кад год може помогне. Ми још увек верујемо у хуманост, у доброту, у божанску правду. Наше светиње нису празне, још увек не продајемо цркве за коцкарнице, не избацујемо децу из куће са 16 година, нисмо још постали циничне и хладне машине за прављење пара…Овај народ има судбину и има будућност. Али, нажалост, овај народ нема елиту. Наша елита је слаба, поткупљена и не воли свој народ. У томе је невоља.“