У претходном тексту смо пошли од тезе, да „међународни изазови с којима се суочава Србија постају знатно разумљивији када се упореде са текућим трендовима у бившим совјетским републикама Црноморског и Закавкаског региона” (овде). С тим у вези, за српски народ је вишеструко поучно оно што се не само последњих дана, него и последњих година дешавало у политици Јерменије и у бившој самопроглашеној Нагорно-Карабашкој Републици (тзв. Република Арцах).
Притом, теза о инструктивности јерменске лекције за српску националну и државну политику не значи истовремено, да има било каквих историјских, а нарочито међунарoдноправних сличности између статуса Нагорно-Карабаха и Косова и Метохије или Републике Српске – као што се то неретко чини српској јавности када садашње политичке догађаје у Закавказју искључиво посматра као сукоб хришћана Јермена и муслимана Азербејџанаца. На подручју закавкаског етничког и верског калидоскопа ствари су не само у прошлости, већ и данас знатно сложеније него на Балкану.
Независно од тих разлика, савремени јерменски и српски политички живот обележиле су три важне сличности: постојање дугогодишњег „замрзнутог конфликта” на историјски важној територији, успешно извeдена „обојена револуција” и позиција у виско конфликтној зони где се преклапају утицаји и интереси бројних држава – а нарочито САД и Русије. Имајући у виду ове сличности, за српску јавност је итекако важно да уочи узроке који су довели Јерменију до тога да капитулира пред Азербејџаном и коначно изгуби територију Нагорно-Карабаха, у чијим су гудурама чак и под турском и персијском влашћу све до 18. века опстајали у вазалној форми последњи остаци древне јерменске државности (овде, овде).
Кавкаски Израел
Често се занемарује чињеница да је јерменска независност, након више од четири века (ако се не рачуна провизоријум тзв. Прве Јерменске Републике која је трајала тек неких годину и по дана од 1918. до 1920; овде), обновљена управо на таласу жестоког сукоба Јерменске ССР и Азербејанске ССР око азербејџанске аутономне области Нагорно-Карабах већински насељене Јерменима (77% према попису из 1989. године; овде, овде).
Наиме, међусобни етнички сукоби Јермена и Азербејџанаца који су започели у терминалној горбачевљевској фази СССР, 1988. године, послужили су Јерменској ССР као повод да крене у обнову државне независности. Формирање тзв. Треће Јерменске Републике 1990. и 1991. године (већ у називу државе види се очигледна тежња за подржавањем Француске), изведено је под паролом „збацивања 70-огодишњег колонијалног ропства” (речи Лава Тер-Петросјана председника Врховног совјета Јерменије, а потом и њеног првог председника; овде).
У августу 1990. године званично је објављена „Декларација независности Јерменије”, а у септембру 1991. године 99% бирача од изашлих 94,99% изјаснило се за државну независност. Читав процес раздруживања од СССР-а одвијао се у околностима изразите националне мобилизације због сукоба око Нагорно-Карабаха (у 1991. почиње оружана фаза), као и под утиском плански испровоцираног оружаног сукоба између наоружаних јеременских паравојски и јединица совјетске 7. армије у Јеревану крајем маја 1990. године. Тада се у јерменској јавности ширио наратив о про-азербејџанској позицији совјетске војске (овде, овде).
Тако се Јерменија у тренутку разбијања СССР нашла у истом фронту са републикама које су одбиле да 17. марта 1991. године спроведу федерални референдум за очување СССР: Летонском, Литванском, Естонском, Молдавском (са изузетком Придњестровља и Гагаузије) и Грузијском ССР (са изузетком Јужне Осетије). За разлику од Јерменске ССР, Азербејанска ССР је не само спровела на својој територији федерални референдум за очување СССР, него је и на њему учествовало 75,1% бирача од којих је чак 93,3% било за очување заједничке државе (овде). Цинк би приметио да је учествовање Јерменије у оваквом сецесионистичком друштву почетком девдесетих морало на крају да доведе до подизања 2016. године споменика јерменском нацистичком колаборационисти Гарегину Ниџеу у центру Јеревана, а у организацији јерменске државе (овде).
Као што је карабашки сукоб у почетној фази био главни инструмент националне мобилизације и служио као оправдање за обнову државне независности, тако је и победа у карабашком рату против Азербејџана, у периоду од 1992-1994. године, постала извор националног поноса, али и један од најважнијих фактора у политичком животу Јерменије, нарочито током две деценије (1998-2018), владавине тзв. карабашког клана (председници Јерменије Роберт Кочарјан и Серж Саргасјан). Победа у рату против Азербејџана формирала је у то време у јерменском друштву и делу политичке елите синдром „кавкаског Израела”. Националну мегаломанију додатно је потхрањивала огромна јерменска дијаспора и вербална подршка Запада, коју Азербејџан није имао (овде).
Како је током првог рата самопроглашена Нагорно-Карабашка Република (проглашена 1991. године) ставила под контролу не само 92,5% територије некадашње азербејџанска аутономне области Нагорно-Карабах, већ и у циљу стварања тампон зоне седам пограничних азербејџанских региона (око осам одсто од укупне територије Азербејџана), власти из Јеревана су одбијале да Азербејџану врате макар и тих седам региона (овде).
Према неким изворима управо је то 1990-их година прошлог века Јевгениј Примаков предлагао тадашњем јерменском председнику Петросјану, како би се постигао какав-такав трајнији компромис са Азербејџаном. Притом је директор Службе спољне безбедност Русије упозорио јерменског председника на последице одбијања таквог предлога: „Азербејџан уме да ради и чека. Они имају ресурсе. Када прође 10, 20, 30 година – прикупиће снагу и узеће вам све.” (овде). Петросјан је заиста 1990-их предложио демилитразацију конфликтних зона као начин да се дође до компромиса са Азербејџаном, али је под притиском ондашњих јерменских политичких елита морао да поднесе оставку (овде). Велики светски „играчи” су, по свему судећи, хтели да сачувају експлозивни потенцијал овог постсовјетског „замрзнутог конфликта” за нека будућа времена и код и камо корисније прилике.
Могуће је, пак, да наведене речи Примаков уопште није изрекао, али су се стране у сукобу током прве и друге деценије 21. века понашале управо онако како је описано у наведеном цитату. Азербејџан је одлучно одбијао свако решење које није подрзумевало поновно успостављање пуног суверенитета над отцепљеном облашћу и истовремено је велики део својих нимало скромних ресурса трошио на опремање и обучавање војске. Јерменија је, такође, све време била на речима бескомпромисна – искључиво се залажући за право самопроглашене Нагорно-Карабашке Републике на самоопредељење, као и за право на територијалну везу Нагорно-Карабаха са матичном територијом Јерменије преко Лачинског коридора, који је званично припадао Азербејџану, а кога је у рат 1990-их војска Нагорно-Карабаха ставила под своју контролу (овде).
За разлику од званичног Бакуа, Јереван је мало шта учинио током три деценије да материјално подупре своју резолутну вербалну позицију у карабашком питању. Јерменске власти нису имале чак ни толико политичке смелости да званично признају независност Нагорно-Карабашке Републике, а о присаједињењу матици да и не говоримо. Уместо тога, у Јерменији је током последње две деценије почела да опада национална енергија акумулирана током победоносног рата из 1990-их година, држава се давила у корупцији, повећавао се одлив радноспособног становништва у иностранство, као што се из године у годину повећавао број Јерменаца који су се руководили принципом – предаћемо Арцах и живећемо добро (овде).
Осврћући се на духовне узороке јерменског пораза у рату са Азербејџаном за Нагорно-Карабах епископ Руске цркве Сава (Тутунов) и уредништво познатог православног руског портала Руска народна линија констатују како су утицај потрошачке културе и последице секуларизације много видљивији у Јерменији, него у Азербејџану (овде, овде). Уз то, Јерменија се за разлику од Азербејџана налази у озбиљној демографској кризи. У земљи тренутно, према незваничним подацима, нема више од 2 милиона становника (званично 3 милиона), док у свету има око 20 милиона Јермена (званично више од 11 милиона). У самој Русији живи више Јермена него у матичној држави (овде). Вера да Јермени могу као Јевреји уз помоћ огромне дијаспоре изградити „кавкаски Израел” показала се неоснованом, јер Јермени у дијаспори, чак и они у најближој Русији, нису пројавили било какву државотворну свест (овде).
Рат на пољу свести
Исход сваког рата одређен је унапред исходом борбе која се води на пољу свести и духа. Управо ту борбу је Јерменија изгубила током последње две деценије, дозвољавајући западним државама и субверзивним НВО структурама да у позадини карабашког фронта воде рат за промену свести јерменског народа. Ствари су се на овом пољу нарочито убрзале након отварања новог огромног здања америчке амбасаде у Јеревану 2005. године. После тога је убрзано кренуо рад на промени свести Јермена, чији резултат је била трајна дестабилизација политичких прилика у земљи. Следствено томе, у првом неуспешном покушају извођења „обојене револуције” 2008. године, демонстранти су на улици већ носили транспаренте са натписима „Руси, идите кући”, циљајући на руску војну базу у јерменској Гјумри (овде).
Такве русофбске изјаве су те 2008. године биле још увек у нивоу инцидента, да би након 13 година по први пут у историји Јерменије у истраживањима јавног мњења број оних који имају негативан однос према Русији превазишао оне који имају позитивно мишљење о овој земљи (овде). Промена погледа на традиционалног савезника – под чијом заштитом је сачувано територијално, демографско и државно језгро Јермена – важно је средство у психолошком рату који се води у нацији која је суочена са сталном спољном претњом. Таква конверзија која уклања архетипско упориште изазива озбиљну и трајну политичку дезорјентацију и неминовно уводи нацију у стање дефетизма и апатије.
Очигледна криза патриотске и националне свести код Јермена, која за последицу има предају Азербејџану малтене без борбе Нагорно-Карабаха, има свакако везе и са вишегодишњим добро испланираним и координисаним активностима на рушењу традиционалног хришћанског морала овог древног народа. Бројне западне НВО (Сорошево „Отворено друштво”, USAID, „Европска платформа ЛГБТ”, „Форум ЛГБТ-хришћана”) и њихове локалне испоставе (НВО „Ново поколење”, овде) су од краја прве деценије овог века спроводиле агресивну пропаганду политичког хомосексуализма. Иако се према извештајима самих ЛГБТ организација чак 95% Јермена млађих од 35 година 2019. године противило, примера ради, озакоњавању геја-бракова, а Јерменија према њиховим оценама спада у најхомофобније државе Европе – то пропагаторе идеологије хомосексуализма није нимало спречавало да наставе са акцијама агресивне промоције својих ставова.
Провоцирајући огромну већину јерменског друштва, с циљем померања прага друштвено прихватљивог, ове организације су редовно покушавале да организују геј-параде у Јеревану, а у новембру 2018. године била је најављена и организација једанесетог по реду „Форума ЛГБТ-хришћана Источне Европе и Централне Азије”, али су њени организатори у последњем тренутку одустали. Познати јерменски филмски фестивали, какав је „Златна кајсија”, већ годинама се користе за промоцију идеологије политичког хомосексуализма (овде). Притом, акције промоције идеологије политичког хомосексуализма нису ограничене само на Јереван, већ њихови организатори залазе и дубоко у унутрашњост. Тако је 2015. године извдена провокативна геј-манифестација у стратешки најосетљивијем делу Јерменије – у области Сјуник, према којој Азербејан има територијалне аспирације због захтева за успостављањем Зангезурског коридора (овде, овде, овде).
Како изгледа ангажман и какви су политички ставови познатих јерменских пропагатора идеологије политичког хомосексуализма, чини се да најбоље објашњава прича Вана Бурназјана, професора на предмету људских права на Јереванском државном универзитету и отвореног хомосексуалца (као такав био је учесник пропагандног филма Listen to me). Он се у Јерменију вратио из Калифорније након декриминализације хомосексуалности. У интервју порталу Open Democracy он објашњава да корене хомофобије код Јермена треба тражити „у историји нације, која се од давнина борила да сачува свој идентитет”, али да је „за њено учвршћивање (хомообије) кључна била црква и њене вредности”. Истовремено истиче како је за јерменску нацију подједнако био болан геноцид који су Турци извршили 1915. године и „насилно присаједињење Прве Јерменске Републике Совјетском Савезу”. Бурназјан у тим догађајима проналази главне изворе страха за очување нације и самим тим изворе хомофобије. Као главни извор хомофобије у савременој Јерменији он маркира „карабашки конфликт”, који „све до сада потхрањује тај страх (за очување нације)”, јер су власти Јерменије претходних година стално плашиле народ причом да „хомосексуализам може уништити нацију” (овде)
Супротно већинском ставу својих грађана, јерменске власти су 2008. године прихватиле Декларацију УН о сексуалној орјентацији и родном идентитету (овде), а 2019. и тзв. Инстанбулску конвенцију Савета Европе (овде), која је први међународнправни документ „који уводи дискриминацију на основу рода, при чему се род прецизно дефинише као социјални конструкт” (овде). У априлу 2019. године први пут у историји јерменског парламента с његове говорнице обратила се трансродна особа, представљањјући једну од људскоправашких јерменских организација (овде). Исте године парламент Јерменије је одбио предлог једне опозиционе политичке странке да се донесе закон о забрани пропаганде нетрадиционалних сексуалних односа деци млађој од 16 година (овде). Организације и медији у служби пропаганде политичког хомосексуализма у Јерменији оцењују да је Русија идејни испиратор јерменских хомофоба. Исте организације и медији оцењују, с друге стране, да након „Плишане револуције” из 2018. године и доласка на власт Пашињана, ЛГБТ-заједница „лакше дише”. Познати јерменски хомосексуалци отворено говоре о свом ангажману у „Плишаној револуцији”, као и о захтевима које, с обзиром на револуционарни стаж, имају према Пашињану (овде).
Ко је издао ?
Морална и вредносна деградација једног друштва неминовно доводи и до деградације политике и њених носилаца. Тако је „револуционар” Пашињан свој први мандат започео са лакрдијашком представом фолклорног национализма у нагорно-карабашкој Шуши, 9. маја 2019. године, играјући увелико припит традиционално јерменско коло и упућујући вербалне претње Азербејџану (овде, овде). Када је након тешког пораза Јерменије 2020. године у тзв. 44-дневном рату, Азербејџан ушао у град Шушу, некадашње седиште Карабашког канства, председник Алијев је поручио да је то освета за вербалне увреде које је пијани Пашињан годину и по дана раније на истом месту изрекао на рачун азербејџанског народа (овде).
Да је национална и политичка свест Јермена у озбиљној кризи показао је и реизбор Пашињана непосредно након тешког пораза у тзв. 44-дневном рату. Тада су, по речима руског епископа Саве (Тутунова), сви очекивали жестоку реакцију једног древног и поносног народа против неспособне и капитулантске власти, а уместо тога догодило се да је „већина била заинтересована, не за будућност Јерменије, већ за испијање кафе (уистину укусне) по кафеима и трошење свог малограђанског животног века” (овде). Између мањине која је тада дала подршку Пашињану и мањине која је била против његове капитуалантске политике – налазила се пасивна већина (овде). А онда је 19. и 20. септембра ове године Азербејџан у року од два дана принудио браниоце Нагорно-Карабаха да капитулирају, јер их је Јерменија оставила не само без подршке у људству, већ и са минималним количинама стрељачког оружја (900 комада) и артиљеријског оруђа (47 ком.) (овде). У међувремену је турска агенција „Анадолија” јавила како ће карабашка Шуша, у којој је лакрдијаш на месту председника 2019. године наздрављао, играо и патриотски певао, 2024. године бити културна престоница исламског света (овде).
У тренутку док храбри, и од званичног Јеревана издати, становници Нагорно-Карабаха крећу на пут без повратка, а јерменски народ у целини преживљава дане националне срамоте, док држава Јерменија улази у фазу најозбиљније неизвесности, Пашињан и његови најближи сарадници пилатовски оптужују Русију за сопствену издају и неспособност (овде). Занимљиво је да је одмах после пораза Јерменије у рату 2020. године председник Азербејџана Алијев у једном интервју скренуо пажњу на то да је Пашињан до тада очекивао „да ће се велике државе борити уместо њега” (овде). Притом, представник за штампу Пашињана изјављује је у пилатовском маниру да Јерменија није учествовала у постизању споразума о капитулацији од 20. септембра, већ да су то учинили представници Нагорно-Карабаха уз посредовање руских мировњака (овде).
Пашињан и његови сарадници оптужују Русију да није ништа у војном смислу предузела да спречи војну акцију Азербејџана, иако из чланства Јерменије у ОДКБ не проистиче никаква обавеза ове организације или Руске Федерације да пружи заштиту територијалном интегритету самопроглашене Нагорно-Карабашке Републике (чл. 7. Статута ОДКБ, овде). Наиме, ова творевина не само да није присаједињена Јерменији, већ је сам Пашињан прошле године у Прагу званично признао територијални интегритет Азербејџана у границама од 1991. године, односно пре проглашења независности Нагорно-Карабаха. Учинио је то у свечаној изјави коју је потписао са Алијевим, а уз посредовање Емануела Макрона и председника Европског савета Шарла Мишела (овде, овде). Речју Сергеја Лаврова, Русија је спасила 2020. године „Јерменију од потпуног пораза”, али је тачку на то питање ставио Пашињан када је у Прагу уз посредовање ЕУ признао „да је Карабах једноставно део Азербејџана” (овде).
С друге стране, руски мировни контингент који је распоређен дуж линије раздвајања у Нагорно-Карабаху и на Лачинском коридору (територијална веза између Нагорно-Карабаха и Јерменије) није имао према Споразуму о прекиду ватре од 10. новембра 2020. године ни права нити обавезе да оружано интервенише у тренутку када је Азербејџан кренуо у акцију успостављања пуног суверенитета над Нагорно-Карабахом као својом међународно признатом територијом, према Резолуцији СБ УН од 1993. (овде). Да руске мировне снаге стациониране у Нагорно-Карабаху немају мандат да употребе стрељачко оружје за заштиту других лица, већ само у самоодбрани, потврдио је још у фебруару ове године и професор Универзитета Станфорд јерменског порекла Артур Хачикјан (овде). Док је званични Јереван оптуживао Кремљ за издају јерменских интереса, руски војници су и по цену сопствених жртава (шест погинулих војника) евакуисали у своју базу и даље у Јерменију хиљаде Јермена из Нагорно-Карабаха (овде). Управо онако како је током 19. и почетком 20. века царска Русија насељавала на територији данашњег Јерменије и Азербејана десетине хиљада Јермена из целог света.
„Организовани хаос”
Из последњих отворено антируских Пашињанових изјава (овде) постало је јасно, да је план његових западних ментора да у стању националне фрустрације због карабашке катастрофе подстакну у Јерменији нови талас русофобије, како би се под његовим окриљем иницирао излазак Јерменије из ОДКБ и Евроазијског савеза, затворила руска војна база у граду Гјумри и из јавног живота Јерменије елиминисали све проруске политичке организације и појединци или, речју Пашињана, „губернисти” (овде). Имајући у виду такав развој догађаја, постаје јасно зашто је 21. фебруара ове године на дужност амбасадора САД у Јерменији ступила Кристина Квин, која је пре тога радила у амбасади САД у Кијеву (овде).
Ако Јерменија потпуно раскине везе са Русијом и ОДКБ-ом ризикује да остане сама, укљештена између Азербејџана и његовог савезника Турске. Притом је приликом сусрета Алијева и Ердогана у аутономној азербејџанској области Нахичеван, 26. септембра, у јавност доспео податак да ће Азербејџан од Јеревана захтевати да плати 100 милијарди долара компензације за тридесетогодишњу окупацију Нагорно-Карабаха или да заузврат преда Азербејџану Зангезурски коридор. Тиме би Азербејџан обезбеди копнену везу између матичне територије и покрајине Нахичеван, а преко ове и заједничку границу са главним савезником Турском (овде).
Колективни Запад, коме се потпуно приклонио Пашињан, нема нарочитог разлога да улази у сукоб са НАТО чланицом Турском око јерменског Зангезурског коридора, посебно што би његовом предајом Азербејџану Јерменија изгубила копнену везу са Ираном. Повезивање Турске и Азербејџана преко Зангезурског коридора се, према неким информацима, уклапа у амерички план „Олуја над Каспијским морем”, који је разрађен још средином 1990-их година. Према том плану кавкаски регион, који је кључан за енергетско заобилажење Русије (гасовод Туркменистан-Азербејџан-Турска), САД и НАТО треба најпре да дестабилизују, провоцирањем читавог низа локалних сукоба, а потом да га ставе под своју потпуну контролу (овде).
Русија и Иран су, насупрот томе, заинтересовани за очување какве-такве равнотеже снага у Закавказују, а очување јерменског суверенитета над Зангезурским коридором, као и очување заједничке јерменско-иранске границе је нужни услов за постојање таквог баланса. Отуда није случајно што је већ 26. септембра Путин имао телефонски разговор са иранским председником на тему нормализације односа између Јерменије и Азербејџана (овде). Једном речју, код решења нагорно-карабашког питања Русија није имала ни један разлог да се након Пашињановог потпуног окретња колективном Западу конфронтира са Азербејџаном, са којим је 22. фебруара 2022. године закључила Декларацију о савезништву (овде).
Другачије стоје ствари са Зангезурским коридором и заједничком јерменско-иранском границом. Уз то, украјинска, па и сиријска криза, показале су, да ни Турска, као главни савезник Азербејџана, не мора у Закавказју да искључиво „игра” за америчке интересе. Ако САД не успеју да остваре своје циљеве у Украјини, онда ће Закавказје неминовно постати регион баланса руских, турских и иранских интереса. До тада ће нестабилни режими у Јерменији и Грузији – пре него Азербејџан – представљати потенцијални извор нестабилности у овом региону. Уосталом, Јерменија и Грузија су већ доказале да су идеални објекти за примену стратегије „организованог хаоса” Збигњева Бжежинског, која је, чини се, постала главни инструмент САД у његовом покушају да по сваку цену сачува раније стечене хегемонистичке позиције.
Мноштво је доказа да на свим светским меридијанима присуствујемо пуној афирмацији политике која се води у националном интересу. У том смислу је политичка позиција јерменског руководства чист анахронизам, преузет из епохе доминације неолибералног глобалистичког поретка. Утолико је Јерменија морала бити неуспешна у конфликту са режимом који се руководи националним интересом или добро усклађеним интересима владајуће елите и нације. Зато се ни од данашње Русије, која је уз то ангажована у егзистенцијалном рату са Западом на тлу Украјине, не може очекивати да у Закавказују води политику „Трећег Рима” и спасава хришћане од иноверних. Данашња Русија је „Катехон”, јер је устала у одбрану традиционалних, хришћанских и породичних вредности, али није православно Царство које води сотериолошки усмерену политику, већ политику која је у националном интересу, али која притом свој национални интерс не проглашава универзалном вредношћу.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: primeminister.am
