МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Само да моја мајка не закука…

Пише: Михаило Меденица

Писаћу.

Као и све кукавице крићу се иза речи у данима мача…

Далеко од распећа писаћу како је дивно бити на њему.

Писаћу, само да се не погледам у огледало.

Као и увек, роде, док крвариш ја ћу видати своје ране гомилом великих речи да се бедник где не отме из њих.

Обожавам себе док презирем себе- тако је величанствено кукавичје лако потегнути реч у данима мача…

Писаћу ти Косово и Метохијо како нема живота без тебе док други на теби страдају.

Заклет сам у тебе, заветна светињо, док год има ко пре мене погинути…

Стајаћу у реду, вазда на крају.

И, писаћу. Пером Јуде неуморно ћу писати о христоликом народу и страдању за живот вечни, грабећи овоземаљске страсти.

И, што је више крви рода мојега биће више мастила за моје перо…

Нема горих од оваквих што зашиље кост у перо и значајно пишу.

Туђа кост- мој папир, па ваљда смо једнако, осим ако ми не дугуеш, а мора бити да ми дугујеш јер ти само страдаш а ја пишем…

Чиним тако много не чинећи ништа. Мало ли је, ееееј?!

И, још ти кличем и певам о теби, страдалиште бољих од мене.

Певам ти да те дозовем и да те отерам.

Таман су две- три строфе мера колико не могу без тебе!

Не мари, ако ме храброст понесе дописаћу још коју- нема те силе да ме заустави кад ти речима пођем у јуриш, светињо моја.

Мало је тебе колико могу да ти певам и пишем и кличем и бодрим христолике мученика да страдају за мене, а ја ћу касније за њих…

Хоћу, обећавам, само да се наживим овоземаљског пишући о небеском.

Тако је дивно и лако бити ништа кад имаш све.

Куку онима што немају о чему да пишу. Бедници, не знају они шта је мука док своје ране не видају туђим…

Само да моја мајка не закука, ове су се друге и онако породиле крај гроба, па…

Како би светиња знала да је светиња да јој није нас што кличемо, пишемо, певамо..?

Нас са краја строја што комадујемо: „За мном, јунаци! Ето и мене одмах за вама само да још нешто напишем“…

Толико нам је барем Призрен дужан- ми смо сваке године догодине у њему а он ни да макне корак ближе нама.

Мало је један Видовдан колико је нас јунака, ал само моја мајка да не закука а ја ћу већ пострадати за светињу.

Викедном у кафани- шанкови су моји Газиместани!

Дижем туре за пале божуре и оне од мене боље- фајронт је моје косовско поље.

Па, шта, они су знали живети и пострадати за мене, али ја пишем!

Еееееј, пишем, бре!

Јунак, вазда у бегу да себе где не сретне, није то лако.

Презирво волети себе јер, ето, учинио си све што си могао- писао!

Док је крви рода биће и мастила за перо…

Распети чувају кивот и за мене, ал мени је и под подраном прњом добро јер- пишем!

У данима мача ја витлам пером!

Не могу звери да ми отму што ја не могу да допишем!

Нека сам бедни роб али су ми ланци довољно дугачки да се дохватим папира и отпишем како никад робовати нећу…

Куку теби светињо заветна и роде страдални са оваквима- мало сте распети колико под распећем можемо да спојимо столове.

И запевамо!

И, допишемо строфу ако зафали за цех!

И пострадамо ако треба, суботом увече, на крају строја…

За мном Косово и Метохијо!

Ето ме одмах за тобом, догодине, само још нешто да напишем.

Није ред да моја мајка закука, ваљда још има довољно оних што су се крај гроба породиле…

Михаило Меденица