(три врела летња дана Космету, 2022)
Постоји време мировања, чекања и прибирања мудрости и снаге. То време је, углавном, време трпљења. Последњи одлазак на Косово и Метохију, прошле године зарезао је једно тихо жаловање – некакав осећај расула, умора и пораза увукао се у свест. Оно велико осећање заједничарења, светлости и вечности које сам понела пре неколико година из Грачанице – остало је немо у сећању. Некакав тешки умор протезао се свуда. Као да је све што се дешава на клонућу. Наши су сусрети били искрени – као да се нека обредна жишка палила са сваком причом и загрљајем; истовремено, у сваком трену јављао се, не као мисао, него као некакв немир – празан простор као тешка вода кад се склопи над дављеницима.
Претходни пут, ишла сам са уметницима на Видовданске свечаности; било нас је много и исту смо мисао дисали. Сад, идем сама, путем којим и како иде обичан свет. Бусом до Зубиног Потока, потом са пријатељима до Косовске Митровице па минибусом до Грачанице. Нажалост – ограничена временом, не стижем где сам хтела да седим и плачем, и радосно и тужно, не стижем у Ораховац. Ни у Дечане.
Све је у некој преши, мада је јасно да је време овде разобручено и да можемо залазити у џепове прича, у историју и мит, и да је све то о чему пева наш народ кроз своје узносе и трагику, одиста живо. У прашњавим часовима лета док се збијамо у маленом бусу, у зноју и врелини што избија из дахова, блискост саучесништва у том жарком часу постаје мера осећаја дубљих предела и мисли који нас вежу, али ћутимо. У сваком часу и на сваком месту – имају неке очи или уши, потказивачке.
Скршена тим кратким боравком, тим данима у којима смо пили густо вино каквог нигде друго нема, скршена радошћу сусрета и хуком долазећег облака што се ваља и непрестано мења облике и боје, али спушта све ниже и све је тежи – све ово време, сваки дан дугачке године, зебња не напушта; расте. Густа нам магла паднала… на душе, на ум и очи.
Видела се предаја у духу; видела се предаја у идејама. Клонуло се и снагом. Намножило се много неправде. Чујем и гласове, снажне у одлуци да остану ту – у библијским размерама свести о страдању – из тих врелих дана, из раскошних и тескобних часова: Само да претрајемо физички, није први пут овако…да се сачувамо. Доћи ће друго време. Истина, све се смењује. Само што жив човек мора да претрпи ужасе.
Брује ти дани, згужвани у потиљку. С једне стране радост – тамо се увек изнова умијеш суштином, с друге раштимовани поступци и речи кроз које се јасно осећа разбијеност заједништва. Све у свему – у ишчекивању да се живот изведе на чистину, он пролази између местимичних пуцњева, убистава, рањавања и мисли што свакога повремено разједа: остати или отићи? Остају само они што осећају шта је живот у вечности и није их много. Ових дана желим да верујем да жртва има смисла, и да је онај осећај од лани – да је живот прошао и да се све већ догодило, био само један трен на трачницама времена. И да је порука моје младе пријатељице која је заменила ноћи у Београду за ноћи на Космету: Немој да бринеш, има Бога, граница што пречи издају и терор, да је светлост што ће нас одбранити.