Сергеј Караганов: МОРАМО ИМ ВРАТИТИ ВЕРУ У ПАКАО

Криза око Украјине један је од симптома много опасније болести светског система. Много година сам писао о растућој претњи трећег – и, очигледно, последњег за људску цивилизацију – светског рата. Та претња расте пред нашим очима.

Главни извори претње су морална, политичка, интелектуална, социјална, економска криза на више нивоа огромног дела колективног Запада, који је доминирао и наметао своје интересе и поретке у протеклих пет векова.

У току је најмоћнија у историји по интензитету и брзини прерасподела светских снага. Запад је ушао у очајничку „последњу битку“ да би одржао своју доминантну позицију, што му је омогућило да опљачка остатак човечанства и потисне друге цивилизације.

Почео је и расте глобални геоклиматски, геостратешки, геоекономски земљотрес. Нови континенти се подижу, глобални проблеми се погоршавају.

Појава нових извора трвења и сукоба је неизбежна. Сад је неопходно поставити политичку и психолошку баријеру на путу њихове ескалације на војни ниво, вратити страх од нуклеарног рата, који је спасао свет у периоду интензивног ривалства током Хладног рата. Структура ривалства у мултиполарном свету, а он ће бити и нуклеарно-мултиполаран, биће много сложенија. Сад је неопходно у ове системе уградити осигураче. А главни, онај који обуздава и цивилизује елите, јесте страх од нуклеарног Армагедона.

За сада се ми не супротстављамо развоју светске ситуације у најгорем правцу. Ми смо у Украјини коначно прихватили битку против САД/Запада. Али за сада смо им дали иницијативу у ескалацији. И они стално проширују и продубљују своју агресију, снабдевајући Украјину све опаснијим и смртоноснијим оружјем. За сада им дозвољавамо да сами себе убеде да је ескалација некажњива. Они су агресори. Али – не постављајући им чврсту границу, ми им дозвољавамо да буду спокојни.

Ми смо својом нуклеарном доктрином несвесно допринели расту западне агресивности – она је неопрезно, ако не и непромишљено, подигла праг за употребу нуклеарног оружја. А Американци и њихови вазали паразитирају на томе: они су покренули и воде велики рат против велике нуклеарне силе, што је раније изгледало незамисливо.

Ситуацију отежава очигледна деградација западних елита. У догледно време биће само горе. Сваки нови позив западних лидера је глупљи, безобзирнији и идеолошкији од претходног – и то га чини опаснијим за свет. Они намерно подстичу дезинтеграцију својих друштава промовишући анти-људске вредности. Опоравак, ако и када до њега дође, биће иза хоризонта и, највероватније, тек после катарзе.

Још не видим начин да се да се то на Западу и у светским елитама уопште постигне, а да се не пробуди осећај самоодржања – осим кроз повећање нуклеарне претње. Надајмо се, без спровођења до краја. Али непријатељ мора знати за безусловну спремност нашег руководства и друштва да предузме овај корак у случају нужде. Морамо да вратимо веру у пакао онима који су је изгубили.

Објективно, ка великом рату гура нас системска криза савременог глобалистичког капитализма, који је изгубио моралне темеље и заснован је на бескрајном расту потрошње. Стално се говори о исцрпљивању многих ресурса, загађењу животне средине, климатским променама, растућој друштвеној неједнакости и ерозији средње класе, растућој дисфункцији политичких система у развијеним земљама, али се практично ништа не ради и не може се урадити у оквирима догми демократског либерализма и глобализма. А напетост очигледно расте. И све је теже скренути пажњу са нерешивих проблема ковидом, наметањем непријатељства према аутсајдерима (за све су криви ауторитарни Руси или тоталитарни Кинези), подстицањем релативно регионалних ратова (Украјина). Чиреви бубре пред нашим очима.

Опасност од великог рата се погоршава развојем војних технологија, све смртоноснијих система, које све више контролише вештачка интелигенција. Добро је што смо преузели вођство у хиперзвуку, морамо даље да радимо. Али ускоро ће нас сустићи, и многе државе, укључујући и нуклеарне, имаће прилику да готово одмах ударе. Нервоза, вероватноћа грешака и сумњичавост само ће се повећати.

Почела је нова војно-техничка револуција. Колико кошта масовна производња релативно јефтиних дронова? Пре само пет година, 2018, напади дронова на нафтна постројења у Саудијској Арабији изгледали су егзотично. Сад је то уобичајено. Али, између осталог, они су готово идеално погодни за терористичке акте, укључујући употребу оружја за масовно уништење, које у позадини општег неповерења, ако не и мржње, може лако да изазове велики рат.

А међусобна сатанизација – са наше стране узвратна – снижава моралне баријере које ометају насилне одлуке. Већ сад, стотине и стотине хиљада Украјинаца шаљу на клање да се боре против омражених Руса. По свој прилици, много више умире од колапса инфраструктуре и медицине. Ове жртве се уопште не памте или се минимизују на сваки могући начин. Јасно је да се сатанизовани Руси третирају још горе. Русофобија је достигла размере готово без преседана у историји, можда упоредиве са односом нациста према Словенима и Јеврејима. Па и код нас у најмању руку расту одвратност и презир не само према лидерима, већ и према становницима западних земаља. Брзо се у моралном и психолошком смислу ствара предратна ситуација. Ми не видимо нормалне људе. Или видимо оне обмануте. А они – дефинитивно нас не виде као нормалне.

Савремене информационе технологије и интернет довели су не толико до повећања образовања маса, како су се надали, колико до повећања способности да се њима манипулише и, чини се, до масовне интелектуалне деградације. Свакако на нивоу јавних елита које можемо да посматрамо.

Укупан резултат је скоро незабележен ниво неповерења и сумње између великих сила, које су се окренуле отвореном ривалству. И то у позадини уништеног система дијалога, колапса система ограничења наоружања, који у прошлости није био много користан, и понекад је био чак и штетан, али је барем обезбеђивао канале комуникације између водећих војних сила.

И на крају, понављам, најочигледније: долази до невиђено брзе прерасподеле светских снага у историји – од Запада ка светској већини, за чије је војно-политичко језгро историја одредила Русију.

Човечанство је пред егзистенцијалним задатком – да спречи катастрофу која се неумитно приближава на хоризонту следеће деценије, трећи светски рат, приморавајући Запад, пре свега САД, на повлачење и прилагођавање новој стварности. А за то је неопходно натерати своју „дубоку државу“ да обнови, колико год је то могуће, лидерске елите, чији низак квалитет не одговара изазовима са којима се човечанство суочава. Запад који пада може повући све са собом, укључујући и ову „дубоку државу“.

Велика Кина у успону очигледно још није спремна за такав задатак. Још увек има мало искуства у глобалној дипломатији, укључујући и војну дипломатију. Па онда – „ко други него ми“?

Чини се да је управо у спречавању светског рата, уз ослобађање земаља и народа од хегемоније и од хегемона, у заштити државног суверенитета, човека у човеку и Бога у њему, савремена светско-историјска мисија нашег мултинационалног народа, спољна компонента националне, државне и културне политике, „руска идеја-сан“, коју или још увек тражимо, или се плашимо да је формулишемо за себе и свет.

Ако се избегне глобална катастрофа, за две деценије свет ће успоставити нови однос снага и много праведнији вишебојни и мултикултурални међународни систем. Ако не, можемо не само да пропаднемо, исцрпљени у конфронтацији са Западом на пољима Украјине, већ и да завршимо у светском рату заједно са свима осталима.

Али чак и у укупном потенцијално много праведнијем свету, и даље ће постојати потреба за јачањем „осигурача“, ослањајући се на нуклеарно одвраћање. На сцени ће се појавити нови гиганти који ће се неизбежно такмичити. Активирање нуклеарног фактора са ужасом који он изазива неопходно је како би се спречило да неизбежно ривалство прерасте у рат. Дакле, ако се мора употребити нуклеарно оружје (не дај Боже!), удар мора бити прилично масиван.

Ако се нуклеарно оружје употреби у минималним размерама, онда се рат може добити, али ће бити уништен ужас пред тим оружјем који је одржавао релативни мир током три четвртине века. Нуклеарно оружје ће постати „употребљиво“. Знам да су се у овом контексту не само ја, већ и неке колеге на Западу плашиле ограничене размене нуклеарних удара између Индије и Пакистана. Свет се не би срушио, а свети страх од нуклеарног оружја би нестао. Његова примена у Европи, с обзиром на њену још увек кључну улогу у глобалној медијској агенди, вратила би такав страх. Али, понављам: не дај Боже, и молим се да не буде потребно да се оружјем Божијим приведу разуму они који су га изгубили.

 

(ria.novosti; превео Ж. Никчевић)