Поред тога што изазивају огромна разарања, тешка страдања и патње становништва, уназађивање укупног стања погођене земље и отежавање развојних перспектива, велике природне катастрофе могу понудити и прилику, својеврсну пречицу дипломатији да пошаље јаку поруку – поготово кад је реч о државама чији су односи затегнути или озбиљније поремећени. Много је таквих прилика у новијој историји, јер је и природних катастрофа све више.
Крајем 1990-их година минулог века, узастопни земљотреси у Турској и Грчкој, на пример, кроз узајамно испољавање солидарнoсти двеју традиционално супротстављених суседа, донели су привремено отопљавање билатералних односа каквo за кратко време не би могли обезбедити никакви преговори и конвенционални дипломатски напори. Наравно, с обзиром на то да су разлози за постојање неповерења и ривалства (да не кажемо непријатељства) између ове две државе историјски дубоки, а реалполитички вишеструко конкретни, период попуштања није дуго трајао, али је ипак имао благотворног ефекта и допринео је ширењу маневарског простора за бар делимично побољшање атмосфере у билатералним односима.
Слична ситуација поновила се и недавно, после катастрофалног земљотреса који је погодио југоисток Турске и Сирију. Премијер Грчке Мицотакис сместа је лично позвао турског председника Ердогана, изразио му искрено саучешће и понудио сву могућу помоћ у отклањању последица потреса. У медијима се почело писати о „земљотрес дипломатији”, поготово стога што је у последње време било дошло до знатног погоршања грчко-турских односа. И Сирији су у помоћ притекли неки од којих се не би могла очекивати било каква наклоност према режиму Башара ал-Асада. Етички и људски гледано, наћи се некоме у невољи морало би бити изнад свих политичких и којекаквих мотива и консидерација, али се у хладно циничном контексту међународних односа сваки чин сагледава, а и корак прагматично предузима, уз узимање у обзир и колатералне пропагандне ефекте. Такви потези се превасходно руководе жељом постизања позитивног дејства на билатералне односе, тј. носе позитивну поруку унесрећеном партнеру.
Да није увек тако и да се природна катастрофа, и то од стране погођене државе, може искористити и за упућивање негативне поруке ономе ко нуди помоћ показало је држање Марока после разорног земљотреса који је 8. септембра погодио тешко приступачну планинску област Шишауа, на Високом Атласу, између Маракеша и Агадира, одневши више од 3.000 људских живота и нанавши огромну штету стамбеној и путној инфраструктури, као и неким споменицима културе. Како се налази на немирној граници између евроазијске и афричке тектонске плоче, Мароко је, условно речено, навикао на земљотресе. Најразорнији се догодио 1960. године на подручју Агадира, када је страдало најмање 12.000 људи, а изузетно снажан, али са неупоредиво мање жртава, погодио је 2004. године планински масиф Риф, на северу земље.
Током последње две деценија није било потреса са тежим последицама, чиме се донекле могу објаснити изненађење и неприпремљеност надлежних за ово најновије искушење. Само донекле, наравно, јер нико, сем можда Јапанаца, није стварно спреман за сусрете са јачим подрхтавањем тла, а уз то овај земљотрес на Атласу погодио је крајње сиромашне и запуштене, развојно занемарене руралне области, еонима удаљене од раскоши и бљеска „црвеног града” – јужне мароканске престонице Маракеша.
„Земљотрес дипломатија”
У време земљотреса марокански краљ Мохамед VI, који много путује и странствује, није био у земљи, већ у приватној посети Француској, како изгледа, ради лечења. Његово сразмерно дуго неоглашавање поводом трагедије изазвало је различите, углавном неповољне коментаре, а критикама је, због спорости и неефикасности у првом тренутку, била изложена и власт, иако ваља признати да су војска и полиција брзо реаговале. Уосталом, вероватно није забележен ниједан случај природне катастрофе у неком делу света после које је у јавности похваљено понашање надлежних, особито непосредно након догађаја, за шта, поред објективних, има и психолошких и политичких разлога.
У неким коментарима и анализама почело се спекулисати и о томе да ли ће земљотрес на Атласу довести до озбиљније друштвене и/или политичке кризе, при чему су у први план истицане драстичне социјалне разлике које разапињу мароканско становништво, као и велики скок цена неких основних животних намирница, без обзира на све напоре власти да се тај негативни тренд спречи или бар успори. Иако је последњих година било и неколиких отворених манифестација народног незадовољства, углавном се процењује да за сада нема опасности по стабилност режима, круне, односно Махзена, како се у Мароку традиционално назива организовани домен краљевске власти.
Иако понашање Мохамеда VI, суверена без харизме и државничких способности свог изузетног оца Хасана II, који је владао од 1961. до 1999. године, његове поданике сувише не импресионира, краљ се довољно вешто креће да му позиција, бар за сада, не буде озбиљније угрожена. Томе свакако доприноси и специфичан однос, својеврсни пакт (бај’а) који је у Мароку успостављен између Алавитске династије и народа, а који се сваке године ритуално потврђује свечаношћу исказивања лојалности суверену, уз метанисање стотине државних службеника. Наиме, сматра се да династија припада лози шерифа, далеких потомака веровесника Мухамеда, линијом његовог унука Хасана, тако да се називају и Хасаниди – што значи да је краљ и световни и духовни поглавар грађанима и верницима, што је, између осталог, знатно сузило простор за деловање фундаменталистичких и исламистичких група и покрета. Слична је ситуација и у Јордану.
Мудри краљ Хасан II, иако у много чему склон модернистичким реформама, упорно се оглушивао, свакако с добрим разлогом, о позиве да укине средњовековни, анахрони институт бај’а-е, за који многи сматрају да је понижавајући. Дакле, Мохамед VI изгледа да изнутра није угрожен, тако да му је земљотрес пружио прилику да пошаље неке спољнополитичке поруке које су у домаћим и светским медијима убрзо потиснуле извештавање о последицама потреса, тим пре што је само неколико дана после удара природе у Мароку, Либију опустошила незапамћена олуја праћена катаклизматичном поплавом која је дословно збрисала са лица земље неке квартове града Дерне. Као пострадала земља, Мароко се определио за негативну симболику „земљотрес дипломатије”.
Селективни одабир помоћи
Као што се могло очекивати, Рабату су помоћ у отклањању последица природне катастрофе понудиле многе државе, међународне и невладине организације, али су, на државном нивоу, неуобичајено селективно прихваћене само понуде Катара, Уједињених Арапских Емирата, Шпаније и Велике Британије. Оно што је изазвало највећу пажњу јесте неприхватање помоћи Француске и мање комшијског Алжира – са којим је Мароко у вишедеценијском сукобу и нема дипломатске односе, јер их је Алжир једнострано прекинуо 2021. године.
Као што је познато, Мароко и Алжир споре се око Западне Сахаре, некадашње (до 1975) Шпанске Сахаре. Сага у вези са овом пространом (266.000 km²) и слабо настањеном (2 становника на km²) облашћу траје већ шест деценија и пролазила је кроз различите фазе, билатерално, регионално и међународно. Мароко је сматра интегралним делом своје државне територије, док Алжир подржава војно-политички покрет Полисарио, који се још од шпанских времена бори за независност Западне Сахаре и инсистира на референдуму њених малобројних житеља. На мањем, источном делу територије (тзв. Слободној зони) Полисарио је прогласио (1976) Сахарску Арапску Демократску Републику, коју је признало неколико десетина држава.
Хасан II је 1975. организовао „Зелени марш” око 300.000 ненаоружаних људи, чиме је практично без сукоба извршена анексија Западне Сахаре. Познати шпански писац Хуан Гојтисоло констатовао је још 1979. године у књизи Проблем Сахаре да суштина западносахарске кризе, правно гледано, лежи у сукобу два принципа повезаних са деколонизацијом:
- Став о неповредивости граница афричких земаља, које су исцртали бивши колонизатори – за који се залаже Алжир, и
- Васпостављање целовитости историјских држава раскомаданих деловањем европских сила – чему тежи Мароко.
Вероватно се ова два начела не би тако дуго и жестоко сукобљавала, да Западна Сахара није изразито богата фосфатима и неким другим рудама које сада експлоатише Мароко. За алжирског председника Бумедијена опсесија је била да његова земља преко Западне Сахаре изађе на атлантску обалу и опколи Мароко. Познати марокански интелектуалац Абдалах Ларуи писао је да Алжирци не могу да скину поглед са висова Атласа. Алжир је раније рачунао са својом привредном и укупном снагом, као фактором којим ће, на дугу стазу, изнурити Мароко и приволети га на организовање референдума о независности Западне Сахаре, за који су се као решење, на основу неконклузивног мишљења Међународног суда правде (1975), определиле и УН, али у последње време Рабат бележи одређене дипломатске успехе у афирмисању своје тезе.
За Алжир је било посебно болно признавање, у време Трампове администрације, суверенитета Марока над спорном облашћу од стране САД (2020) и Израела (2023), што га је упутило на интензивирање сарадње са Русијом. Са своје стране, Мароко, који је под пресудним утицајем САД, донео је чак и одлуку да упути нешто тенкова, као војну помоћ Украјини, што је у светским, дипломатским, али и војним круговима круговима углавном пропраћено ироничним коментарима и осмесима. Како било да било, Мароко је одбио помоћ коју му је после земљотреса понудио невољени сусед.
Клизаве клацкалице
За Рабат је проблем Западне Сахаре апсолутни спољнополитички приоритет – што је својевремено осетила и Југославија која је, вођена инерцијом идеолошке обавезе помагања „ослободилачке борбе” колонизованих народа, 1984. године признала фронт Полисарио, на шта је Мароко реаговао практичним прекидом дипломатских веза. Влада Државне заједнице Србија и Црна Гора 2004. године дискретно је повукла ово исхитрено и недомишљено признање. Данас се односни Србије са алавитском Краљевином обострано оцењују као на „историјском врхунцу”, а Мароко је један од њених најпоузданијих савезника у борби против независности тзв. „Косова”.
Са друге стране, рецимо, Алжир се 2015. године на заседању Генералне конференције УНЕСКА уздржао приликом гласања о пријему „Косова” у ову организацију, јер није био задовољан неким аспектима држања Београда у вези са западносахарским чвором, иако са нама нема никаквих отворених питања, а две државе повезује и искуство вишедеценијског пријатељства. То су те нелагодне ситуације, дипломатским жаргоном називане „клизаве клацкалице”, у којима је веома тешко, а понекад и немогуће, одржавати добре односе са двема подједнако блиским и билатерално непроблематичним државама које имају озбиљно поремећене међусобне односе. У вези са Мароком, то је сада искусила Француска, јер се у Рабату процењује да се Париз сувише приближио Алжиру и да је у односу на Мароко повукао неке, најблаже речено, некоректне потезе.
Француска помоћ ће можда накнадно и бити прихваћена, али је горка пилула администрирана. Наравно, како се и могло очекивати, председник Макрон и министарка за Европу и спољне послове Катрин Колона настојали су да уздржаним изјавама ту горчину релативизују и разблаже, објашњавајући да се не треба бавити неоснованим тумачењима једне одлуке која је неотуђиво право Марока, а можда је донета и зато што Рабат за сада није организационо и логистички у могућности да координише прихватање све понуђене помоћи. Оваква умиривања нису звучала убедљиво.
Француски гестови пажње
Опште је слагање да је Француској традиционално и многоструко блиски Мароко недвосмислено показао шта мисли о овом тренутку магребске политике Француске. Штавише, један марокански лист је садашње односе између званичног Рабата и Париза описао као „ледене”. Амбасадора већ извесно време нема ни у једној ни у другој престоници. За Француску, а и лично за Емануела Макрона, створена ситуација је крајње непријатна, у првом реду због тога што су бившој колонијалној метрополи и предводници Франкофоније, Мароко и Алжир, како билатерално тако и регионално, подједнако значајни. Затим, а што није мање актуално, Макронова афричка политика, па и само позиционирање Француске на „црном континенту”, пролазе кроз деликатну и не баш успешну и обећавајућу фазу. А Мароко је прилично битан и утицајан у афричким стварима.
Што се тиче успостављања жељене позитивне еквидистанце према двема најважнијим државама Магреба, Француска и Макрон – кад је о Алжиру реч – имају комплекс немирне савести који још од алжирског рата за независност (1954-1962) притиска спољнополитичко, а и укупно национално наступање Париза према свом некадашњем „прекоморском департману”. Мароко, пак, то никад није био, већ је Француска над њим имала протекторат, а историјска меморија им је оптерећена неупоредиво лакшом хипотеком насиља и злопамћења. Емануел Макрон је потпуно измирење са Алжиром, укључујући и самокритичко, па и покајничко „прочишћење сећања”, поставио као један од спољнополитичких приоритета своје мисије да Француску ослободи колонизаторске стигме. Поред тога, није мање присутна и чињеница економске снаге и потенцијала Алжира, поготово у енергетском сектору, чему је рат у Украјини додатно увећао специфичну тежину.
Са друге стране, у контексту светске прехрамбене кризе, ни марокански фосфати нису за потцењивање, чега су у Рабату и те како свесни. Макрон је до сада два пута посетио Алжир, с тим што се други пут задржао пуна три дана. Истовремено, најављена посета Мароку стално се одлаже. У Рабату се примећује да француски гестови пажње према Алжиру нису уродили нарочитим плодовима на плану истинског зближавања двеју држава и два народа, уз констатацију да је званични Париз незахвалан према пријатељски лојалном Мароку који му је у више наврата делима посведочио поуздану подршку у међународној заједници.
Афричка замка
Да ствар буде још гора, Француска је пре извесног времена упола смањила број виза које се издају мароканским држављанима, док Французи и даље без виза прелазе мароканску границу. У Рабату подсећају и да милион и по Мароканаца живи у Француској, док 50.000 Француза има пребивалиште у Краљевини. Иако у том погледу више нема територијалних претензија, Мароко не заборавља да је Алжиру, који је тада још увек био део Француске, у периоду прелиминарног разграничавања колонијалних поседа (1958-1962) припало несразмерно више сахарске територије, због чега се шездесетих година (1963) на граници чак и ратовало („Рат пескова”). Поједини марокански аналитичари истичу да нерасположење према Француској код њихових земљака делом произлази и из Макронове личне несимпатичности и препотентно крутог држања, за разлику од, рецимо, омиљеног, срачунато срдачног, искусног фолиранта Ширака који се стално осмехивао и грлио са мароканским (и не само мароканским) партнерима.
Макрону марокански дипломатски шамар долази у изразито незгодном тренутку, јер његова нова афричка политика, најављена 2017. године, трпи ударац за ударцем, што се подудара са губљењем утицаја на, условно речено, украјинско-руском дипломатском (посредничком) фронту, где је француски председник у почетку имао сасвим одређене амбиције, а изгледало је и неке шансе. После суровог западног разбијања Либије, рушења Муамера Гадафија и допуштања његове срамне ликвидације – у чему Француска није била нимало недужна – огромне количине оружја и различите фундаменталистичко-терористичке и криминалне групе разлиле су се и преплавиле Сахел, дестабилишући читав тај рањиви регион, граничну зону између Сахаре и средње Африке. Француска је била посебно војно активна у настојању да се овај претећи хаос заузда и спремно је слала своје трупе у тамошње државе, понајвише на север Малија.
Тумачило се да она тиме покушава да се афирмише као одлучујући чинилац бар у једном делу света, у коме је одавно присутна, како би и даље одржала привид да је велика сила. У сваком случају, данас се уочава да је Макрон током свог првог председничког мандата улетео у „афричку замку”. Антоан Глазер, коаутор књиге Макрон у афричкој замци, сматра да је Француска током три деценије постколониjaлног раздобља смирено и пасивно веровала да је у Африци заувек код куће, да би се у 1990-им годинама успавала и пропустила да примети како се Африка мондијализује и отвара према свету, односно свет према Африци. Чак се може запазити, закључује овај аналитичар, да су јој и европски партнери свесно препустили непопуларну улогу жандарма, а сами се посветили уноснијем бизнису. Горке плодове таквог одношења према сложеној афричкој реалности – који је Макронов ривал на председничким изборима, левичар Жан Лук Меланшон, назвао „аматерским” – Француска је обрала у Малију (2022), Буркини Фасо (2023) и недавно у Нигеру, где су се вијориле руске заставе, док су се француске и америчке трупе нашле под притиском да напусте касарне.
Схвативши да је ђаво однео шалу, француски председник је на свој речит и реторички убедљив начин најавио промену курса француске политике према и у Африци. Макрон осведочено уме да говори. У Београду чак и српски. А да ради? Заложио се француски председник за смањивање војног присуства и здружено командовање јединицама са домаћим оружаним структурама. Инсистирао је на томе да нове партнерске односе са афричким земљама ваља поставити и изграђивати на начелима „уравнотежености, узајамности и одговорности”, уз строго избегавање реликата колонијалистичке ароганције и надобудности. Свестан изгубљеног времена и простора, у који су се промишљено и далековидо убацили моћни конкуренти – попут Кине, Индије, Турске и Русије – Макрон је пожурио да спасе што се спасти може на континенту где ја Француска још не тако давно располагала многим компаративним предностима.
Током марта је обавио турнеју по централноафричким земљама, Демократској Републици Конгу, Габону, Анголи и Конго-Бразавилу. Резултати овог искорака ван негостољубивог и узбурканог Сахела тек се очекују. Неће бити лако повратити место и углед Француске у Африци, са измењеном логиком сарадње, јер више нема оне „француске Африке” која је постојала од 1960-их година прошлог века до пада Берлинског зида. Париски професор политичких наука, иначе Африканац, Франсис Кпатинде скептичан је у погледу неког брзог и ефикасног продора, јер није сигуран колико су у Француској заиста способни да радикално промене и осавременити ту „логику сарадње”, оцењујући да су „француске суперструктуре средњовековне”, навикле да – истовремено са висине и поверљиво – опште са марабутима, племенским старешинама и клијентелом сачињеном од већински корумпираних франкофилских политичара и лидера, као и занетих заљубљеника у вредности француског „језика и цивилизације”.
Младим и самосвесним друштвеним и политичким елитама у Сенегалу и Обали Слоноваче, на пример, уместо празних речи и свечаних обећања, требало би објаснити зашто у њиховим државама уопште још постоје и чему служе француске војне базе. Они траже одговоре на таква питања. Проблем за њих није колонијална прошлост, која оптерећује и прогони Макрона, већ оно у чему виде пресвучену неоколонијалистичку садашњост. И све више уче енглески.
Макрону би засигурно добро дошла чаша мароканског чаја од нане, обилно заслађеног, најбољег на свету… Да га добије, мораће се добро потрудити. Само да га у том случају не посече алжирска флиса. „Вреди напора бити Француска”, речи су генерала Де Гола. Али, Де Гол је био Де Гол, а и Француска је у његово време (још) била Француска…
Дарко Танасковић је српски исламолог, филолог оријенталиста, универзитетски професор, књижевник, преводилац и бивши амбасадор. Аутор је неколико књига, преко 600 научних и стручних радова, међу којима је и студија ,,Ислам, догма и живот”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Christophe Archambault/Atalayar
