БАТИЋ БАЧЕВИЋ: У име шефа, сина и светог праха

Нека невероватна историјска игранка учинила је да се хиљаде „јунака са Белведереа“ који су јуначки пуцали, палили гуме јер нису могли да дозволе да им ту дође некакав митрополит из Никшића, свела да на истом месту, и у неупоредиво мањем броју, јунаци гласним жицама бирају новог митрополита, нову цркву или пословну комбинацију за некретнине

Не би то могао да напише Нушић када би се са оног света вратио, а Душан Ковачевић би можда рекао да таква тема превазилази границе његовог цинизма или црног хумора. Али ће можда неки нови геније написати чудесну, јединствену трагикомедију само на основу једночасовног разговора двојице грађана Црне Горе који се представљају као садашњи или бивши митрополит Црногорске православне цркве Михаило и нови митрополит или суспендовани пучиста Борис.

Није наравно јасно која је то божја служба могла да стави на увид најширој јавности чудесни разговор духовника са грешком. Још је нејасније којој су струји наклоњенији остаци неухапшених полицијско-мафијашких следбеника „шефа, сина и светог праха“ од чега би могло да зависи и монтипајтоновско тумачење канона, томоса и устава свих оних цркава које нису и неће признати најживописнију цркву на свету, у којој ниједан свештеник није крштен у њој.

Али јасно је да сам разговор „високодостојника“ свакако представља непоновљиво дело усмене књижевности по којем би покојни Живко Николић могао да надмаши сва најбоља ремек дела.

У разговору митрополит Михаило обраћа се епископу Борису, као уморни отац који више нема хришћанског стрпљења за проблематичног сина, ословљавајући га Бојане, Мићо, позивајући га да га саслуша добро, јер зна „ђе“ је он био када је служио цркви, а син Бојан, Мићо или Борис му се заветује да ће бити последњи који ће се окренути против њега. Као у неким круговима, двојица духовника који имају више спонзора него верника, дирљивим гласом апелују да „већ једном“  седну и разјасне се као прави хришћани али сваки тај апел за хришћанским разговором некако буде зачињен неком клеветом или инсинуацијом, која делује као опасна претња.

Радио-драма

Тако лице које у овој радио-драми игра улогу митрополита очински упозорава распусног сина Бојана, Мића или Бориса, да није свестан каква је све писма добијао против њега задњих 15 година, док на уморно упозорење његовог ментора митрополит у најави журно одговара да је и он добијао свакаква писма.

Да ли је онда требало да поверујем када је онај политичар говорио да сте држали јавне куће по Риму? Ја нијесам, одговара му и ставља да знања да би могао и у то да поверује ако се не „шедну“ (седну на црногорском језику – прим. аут).

Претендент на трон затим подсећа митрополита да неку жену није избацио из стана иако је ужасно вређала врх цркве а посебно митрополита, а стари Михаило одговара да је она добра Црногорка, само што је тако мало попустила… Затим додаје: „Мене јесте вријеђала али није потезала нож на мене но на тебе.“

Уз уобичајени уморни, разочарани тон у гласу, митрополит наставља да очински саветује сина Бојана да није баш паметно да свуда прича о проблемима са простатом и да се жали како неће моћи да има деце, на шта син љутито одговара да зна да се сви у цркви баве његовом простатом, а сам отац Михаило губи такт и каже да се „вала никада у животу није бавио ничијом гузицом“.

Није јасно да ли је изгубио такт и смиреност због сталних инвектива његовог духовног сина, или сазнања да његов наследник за толике године још није схватио да владика не може да има деце. Или је Бојан или Борис схватио да би као митрополит могао да промени то застарело и бесмислено црквено правило.

Пут на поклоњење

Врхунац тог невероватног понирања у душе духовника, са анонимним писмима, ножевима, простатама, догађа се када се отвара питање пута делегације ЦПЦ у Америку, у којем вођа пута Бојан алијас Борис одмах упозорава Михаила да и он добро зна ко је њему, сину Бојану, платио пут. Као да је желео да каже – ако наставиш са причом мораћу да га обавестим, па ти види…

У тој размени инсинуација у којима један другом стављају шта добро знају или шта би се могло десити ако би се сазнало, најзанимљивије је да су о путу обојица разговарали са утемељитељем цркве, главним ктитором, њиховим духовним и материјалним оцем Милом Ђукановићем.

Хероине невладиног црногорског сектора од Далиборке Уљаревић до Јоване Маровић као неки шлагер из Опатије ’71. понављају да се Српска православна црква недозвољено мешала у политику када је покушавала и успела да сачува своје манастире и цркве од закона која савремена Европа није видела од Другог светског рата. Али се идеја да лидери оба крила ЦПЦ иду на поклоњење и саветовање уочи пута за Америку код једног партијског лидера, свакако мора описати као дијалог демократских, европских политичара и њихових владика.

Све што је уследило после историјског разговора двојице поглавара, који и сами признају да њихова организација има правог поглавара ван цркве, указује да Михаило и Борис нису никада сели или шели и хришћански поразговарали.

Не треба их осуђивати због раскола у најмањој заједници на свету, јер би можда они и разговарали хришћански само када би знали како.

Круна каријере

На општецрногорском збору на Цетињу узвицима, пар стотина грађана изгласало је за митрополита Бориса, а као посебна посластица тог хепенинга могла би да послужи информација да је протомајстор и главни организатор био чувени шеф Катедре за етику Филозофског факултета у Новом Саду, Миленко Перовић, којег су некадашњи Б92 и легендарни борац за медијске слободе Динко Грухоњић окаменили у каријатиду грађанске и либералне Србије.

Испоставило се да је етичар Перовић постао преко ноћи непоновљиви лингвиста и као такав именован за председник Одбора за стандардизацију црногорског језика, а у црногорским ултранационалистичким медијима био предводник у ширењу мржње према српском народу и цркви. Као круну своје каријере, професор који је први у историји Универзитета осуђен за мобинг и уништавање каријере младог научника Слободана Саџакова, доживео је да лично проглашава поглавара ЦПЦ.

Али ако је тај жовијални етичар, којег је неко давно слагао да је суштина етике заправо распиривање етничке мржње, већ био главни супервизор стандардизације црногорског језика, зашто онда не би био и супервизор ЦПЦ. Важно је да га се неко „шетио“, бар према стандардизованом црногорском језику, за Дан безбедности.

Чак и у медијима блиским Ђукановићевој пословно-духовној империји појавили су се коментари људи који са неком дозом хумора описују раскол у цркви.  „Дајте да се нађе неки компромис. Нека Михаило постане патријарх, Борис митрополит, а сви остали свештеници епископи“; „Добар је Борис, одлично решење за нашу цркву, само штета што није ниђе крштен“; „А што се не играте лијепо ко до сад, но се свађате“… На предлог наводно новог поглавара Бориса да се мора канонизовати покојни митрополит Антоније Абрамовић, симпатизери одговарају да би било одлично да „имамо светог Тонија Цетинског“.

У данима пре уличног хиротонисања Бориса почетком овог месеца, на адресу старог и уморног митрополита стигле су оптужбе од оних који су му се клели да га никада неће издати.

Васкрс без верника

Као да је пробуђена из тродеценијског сна у којем се Богу обраћала само када стижу велики товари банана, једна од епископија изненада објављује да је митрополит Михаило „још од седамдесетих година прошлог вијека сарађује са руским тајним службама“, а истичу да „поседују податке да од 2002. сарађује са пуковником руске службе ГРУ Леонидом Прокопијевим чије је кадрове доводио у Црну Гору и давао им високе функције ЦПЦ“.

Негде за време короне, на друштвеним мрежама се делила шаљива објава на рачун те цркве у којој митрополит Михаило каже да ће они овај Васкрс дочекати без верника, као и увијек. У набрајању полувековних непочинстава митрополита, које су саставили његови следбеници заветовани на лојалност, у неким фуснотама оптужби око служби, финансија наводи се занемаривање „литурђијског живота“ (питати етичара и стручњака за мобинг и дискриминацију Перовића да ли се каже Свето писмо или, пак, Швето).

Митрополит је, формално, узвратио ударац и рашчинио сина Бориса, Бојана или Мића, али остаје нејасно како ће на то реаговати остали чланови Синода – један се зове архиепископ которско-приморски Симеон, који живи у Бечу јер тамо као аустријски грађанин Рихард Минихофер ради у локалној полицији, али се у вечерњим сатима бави питањима вере. Други је још даље – води бројну паству у Аргентини, зове се Горазд и изгледа да је мексичке националности.

Тако је нека невероватна историјска игранка учинила да се хиљаде „јунака са Белведереа“ који су јуначки пуцали, палили гуме јер нису могли да дозволе да им ту дође некакав митрополит из Никшића и патријарх из Београда, свело да на истом месту, и у неупоредиво мањем броју, гласним жицама бирају новог митрополита, нову цркву или пословну комбинацију за некретнине.

Недеље су прошле, али није јасно која је струја победила. Једна је успела да обије катанце и узме простор на Цетињу, без копања тунела испод иконостаса, али би због мира међу огромним масама неку одлуку морала да донесе, не улица, него институција која је цркву и основала – полицијска станица Цетиње.

А касније би можда требало сазвати неку видео конференцију Синода у проширеном саставу, која би обухватала и гаучоса Горазда и бечког духовника са полицијском значком Симеона, али и највеће пријатеље цркве који су можда у изгнанству из земље, због правосудног прогона, већ стекли услове да оснују своју епископију.

А ако заиста раскол не буде превазиђен, онда треба дати шансу оснивачу те цркве – има безобалну историју владања, склоност жртвовања свега осим својих финансија, а реално је без власти дуже од вечности, скоро пет месеци, 22 дана и неутврђени број сати. Када је „Форбс“ правио листу најбогатијих председника на свету 2010. заузео је високо 20 место са имовином од 14,8 мијарди евра уз напомену да је то чудо, будући да демантује да има било какве везе са шверцом цигарета и осталим криминалним делатностима. Улагао је доста у цркву, али црква није у њега. Зато је можда и време да се врати дуг.