МИЛЕВА ЛЕЛА АЛЕКСИЋ: ГРУЗИЈА, ДРЕВНА ИВЕРИЈА

Земља срдачних људи,  тајновитих храмова, раскошне природне лепоте, добрих вина

Да посетим Грузију, одлучила сам се изненада и морам признати да нисам много знала о тој земљи, бившој републици Совјетског Савеза. Сада се радујем мојој необавештености, јер су моја изнененађења била истинска усхићења, сусретања са бројним природним лепотима, контрастима, обичајима, дивним људима, богатом, оригиналном кухињом, врхунским винима, необичним сувенирима, надасве огромним духовним благом сакривеном у древним манастирима. Можда је тако боље- откривати лепоту где се најмање надаш, гостити душу на чистим извориштима. Грузија, древна Иверија, заиста пружа јединствено гостољубље и то у великим количанама.

Од Истанбула, широм страном турске територије, група знатижељника, у којој сам се угнездила и ја, креће према Грузији. Дуго путујемо уз море, а онда нам ноћ обара очне капке и тонемо у сан. Јутро нам доноси нагло буђење и пасошку контролу на турској и грузијској граници. Виркам поспана на уласку у Грузију. То је та мистична земља у коју сам се напречас запутила. Нека необична топлина се разлива кроз крвоток. Обострана наклоност. Љубав на први поглед. Осећам, понећу романтичну опчињеност земљом за коју само знам да се уздиже од Црнога Мора до Кавказа и да јој је главни град Тбилиси. Откривање лепоте може да почне.

Прво место које је по програму наше посете је тврђава Гонио, место заточеништва и мучеништва Светог апостола Матеја. Добро очувани бедеми, окружују музејски комплекс у коме су аутентични предмети из древне хришћанске историје. Испод комплекса чаробне кане, какве нисам ни слутила да постоје. Безброј расцветалих цветова мами моју пажњу. Желела бих једну такву кану на мојој тераси. И добијам две саднице, али ја сам две недеље у Грузији. Шта ћу с њима? У пластичној флаши ћу их проносити свуда где и ја будем боравила. И беше тако. ,,Ишле“ су са мном  из хотела у хотел, прелазиле границе, отимала сам  их из руку цариника на турској граници у повратку… Цветају, подсећају ме на Грузију.

Мене је лако покорити лепотом, духовношћу,природом,гостољубљем…Грузија и ја смо се загрлиле у првом сусрету. Идемо тако заједно осмехнуте, уплетене у православној љубави, раздрагане, спокојне. Ја задивљено испољавајући одушевљење, Грузија у маниру доброг домаћина, широко дарујући гостољубље и лепоту. Батуми је први град који ме очарао и ненаметљиво потчинио својим чарима. Приморски, питоми град, по неко га зове Грузијски Дубаји. Налази се на граници са Турском. Молитвено га чува црква Светога Николе, са честицом његових моштију и црква Светог Спиридона са његовом папучом. Посећујемо храмове, а потом нам водич спрема јединствено изненађење. Уз море налази се необична, покретна скулптура, Ало и Нино. Две фигуре су раздвојене, окренуте једна према другој, а онда се лагано приближвају, спајајући се и пролазећи једна кроз другу. Чудесно. Свако овај призор доживљава другачије. Неко као романтични сусрет, емотивно сједињење, а по неко као тренутак блискости, који се завршава пролазношћу. Свакако, доживљај је необичан. У центру Батумија наилазим на дивну фонтану, која распршује освежавајуће капи на све стране, пружам руке и лице да се освежим у врелини приморског дана. Грузијска духовност је древна, датира од првих векова хришћанства. Манастири су аутентични, мистични, чувају легенде и мошти грузијских владара и светитеља.

Грузија је земља контраста и свакаквих разноликости. Од Батумија пут нас води пределима ненарушене лепоте, непрекидно успонито до малог места Цагери, у коме се налази манастир  Светог Максима Исповедника, у којем су мошти овог дивног светитеља. Кавказ у својим недрима чува бројне светиње, али и негује дух борбености, пркоса, поноса, витештва… Заправо, сви народи који живе у Грузији, били они Грузини, Абхази, Свани, Осетини, негују дух горштаче гордости, одважности, храбрости и гостољубља. Да посетим древну Георгију , определила ме духовност бројних манастира и интригантна грузијска непознатост, јер се земља тек открива страним туристима и знатижељницима. Грузини су изузетно побожни, они свој идентитет и своју државу сматрају Божјим даром. Пролазећи поред светиња, које су, малтене, на сваком кораку, наклониће се и са страхопоштовањем прекрстити. Православље је државна религија Грузина, који своју веру негују брижљиво и живе у моралној чистоти, поучени религиозним учењем. Још увек у Грузији нису превладале феминистичке слободе, разузданост и пороци. Чедност, поготово у сеоским подручјима, се подразумева. Брачни партнери се упознају кроз брачни живот и чувају светост брака неоскрнављеном.

Угнежђени између Црног и Кајспијског мора, између Истока и Запада, различитих религија и цивилизација, пркосно остају и опстају јединствени и своји. Можда тегобност живота и битасање у скромним материјалним условима, скромност и побожност дају тај питоми, молитвени и срдачни идентитет грузијском народу. Слични су нама, Србима по гостољубљу, култу гостопримства, и према познатом и непознатом госту. Немогуће је отићи из грузијског дома, макар тек пристигли са ручка, а да се не послужите, пробате неко од чувених грузијских вина или коњак од јабука, неки од грузијских специјалитета јединствене и богате кухиње. Традиционално, Грузијци пију вино из рога, што бисмо ми рекли ,,наизуст“, јер ако спусте рог, разлиће се неиспијено вино. То је култ поштовања племенитог напитка. Српска пословица каже:,,Код богатог на глас, код сиромашног на част.“ Нигде као у Грузији та наша пословица нема верније тумачење и испуњење. На аеродромима у Кутаисију и у Тбилисију, приспелим путницима, уз чекирање пасоша, добродошлицу и срдачни осмех дарује се и боца вина. Слободно се може рећи, гостољубе се може назвати заштитним знаком Грузина.

Посетила сам древне грузијске манастире, који су у аутентичном градитељском облику, сачувани до данашњих дана. Манастир Бодбе је на истоку Грузије, у коме се налазе мошти Свете Нине Грузијске, светитељке која је крстила Грузију у четвртом веку. На месту где је Света Нина побола крст и кренула у крштење Грузије подигнута је црква Џвари, на видиковцу испод кога се пружа поглед на ушће река Арагаве и Матквари. То су свете воде грузијске у којима се крштавао грузијски народ примивши хришћанство. Стојим испод храма загледана у две реке које се сједињују у вечном загрљају. На тренутак помислих да сам на Калемегдану загледана у ушће Саве у Дунав.

Мцхета је стара грузијска престоница. Светицховели црква је место где су се крунисали грузијски владари, подигнута је у четвртом веку. Сматра се да овде почива десет грузијских владара. Црква чува највећу светињу, Хитон Господњи, који је од римских војника откупио брат Свете Сидоније. Манастир Самтваро из четвртог века је место у коме су сахрањени краљ Миријан и краљица Нана, први владари који су примили хришћанство и прогласили је званичном религијом. Недалеко је и црква Свете Нине. У манастиру се чувају мошти и новоканизованог светитеља, Гаврила Грузијског.Самеба је највиши православни храм на свету. Налази се на једном од врхова Тбилисија са кога се пружа прелеп поглед на град. Посетили смо и Убису, у коме је јединствена композиција Свете Тројице, осликана преко целог зида. Посебно искуство је посета Гареџијској пустињи, манастиру Светог Давида Гареџијског, на самој граници са Азербејџаном.

Узбуђење и жамор у групи. Из хотела у Тбилисију крећемо аутобусом до места где  питомина прераста у камениту пустињу. Ту нас чека неколико теренских возила, мини-бусева, који ће нас превести до Гареџијске пустиње. Адреналин расте. Водич даје упутства, упозорења… Да ли смо сви понели пасоше, да случајно не пређемо на територију Азербејџана, да је манастир на самој граници, да је изнад манастира у стенама много испосница, да поштујемо мир монашке заједнице… Осећам се као пустолов. Пут је макадамски, са обе стране само пустиња, наизменично стење и пешчане дине. Само понеки закржљали жбун истрајава у песку. У удубљењу, између два каменита брда, неколико стамбених објеката. Можда је то и неки војнички камп, наспрам границе са Азербејџаном, или истраживачки центар. Стискам се рукама за седиште, док  наше превозно средство  одскаче на неравном путу, приближавајући се Гареџији. Облак прашине замагљује пустињски пејзаж. Први пут посећујем неку пустињу. Испред нас се указују необични објекти у стенама, као у пећинама. Стижемо на наше необично одредиште. Манастир Светог Давида Гареџијског основан је у осмом веку. Монашка заједница је бројила око шест хиљада монаха. У најезди Монгола, страдало је цело монашко братство. После свете литургије, примивши свето причешће, један по један монах ишао је на погубљење и у живот вечни.

Успињем се до цркве у пећини. Осматрам околину. Не примећујем азербејџанску границу. Моја радозналост је, понекад, рискантна. Поглед ми привлаче каскадне стене изнад камените цркве. Проверавам још једном да ли имам пасош у ранцу, за случај да прекорачим границу. Неколико метара испред моје радозналости, назиру се зелене униформе војника са оружјем у рукама. Враћам се много брже него што сам се одлучила на авантуру. Поред мене још неколико мојих сапутника, спушта се заједно са мном, ћутећи. Грузија је угнежђена између Црног и Каспијског мора, између Турске, Азербејџана и Русије, територијално мала земља окружена многим супротностима, утицијама и  специфичностима сваке врсте. Испод цркве Светог Давида je савремени објекат са манастирском продавницом, у којој се продају иконе и други манастирски производи. Монах у похабаној монашкој ризи, скрушено ћути са молитвеним поздравом у погледу. Не разумем ни једну реч грузијског језика, причам на руском, ризикујући да наљутим домаћина. Међутим, ово је земља добродушних људи, што би рекли моји Златиборци:,, Добри су као хлеб.“

Тбилиси, главни град Грузије…Заволесмо се на први поглед Тбилиси и ја. Име града потиче од извора топле воде који се налази недалеко од града. Град на две реке, угнежђен између брда која му ограничавају ширење. Остављам запис о Тбилисију за крај као комад омиљене посластице. Ретка су места која сам походила изван мојега Отачества, која су ме примала тако нежно и заштитнички, брижно и срдачно у исти мах. У таквом амбијенту волим да се осамим, да тумарам градом сама, да се упознајем са чарима и посебностима, ушушкавам се у старом граду, у кафеима, галеријама, сувенирницама, провлачећи се испод каменитих сводова које закриљују раскошне пузавице. Надасве, волим да се срећем са људима који ненаметљивом љубазношћу отварају двери својих срца и угоститељских објеката. Тбилиси је град супротности-модерне архитектуре и старог града на тврђави Нарикала на којој се налази и црква Анчишкати из шестог века, храм посвећен Светој Сузани. Жичара спаја две градске целине, тако да је разгледање града, уз такве могућности, посебан доживљај. Многе знаменитости красе главни грузијски град. Једна од њих је и ,,Мост мира“ на реци Мтквари. Преко тог необичног моста прешла сам и лаганом шетњом стигла до старог града. То је амбијент у ком сам,,наштимана“ да ослушнем звуке из давнине, али и грузијску песму ,,из вика“ коју изводи мушка певачка група, најчешће у посебним дружењима, када неко од питких грузијских вина загреје срце и распева душу. На уласку у Стари град мноштво производа домаће радиности, ручно прављене папуче од тканог ,,ваљаног платна“, шалови, плетени одевни предмети, ручно прављене лутке, разни керамички предмети употребне и сувенирске намене. Жене у скромним, шареним хаљинама, уредне, љубазне. Одлучујем се за уникатне папуче, са аплицираним цветовима. Могла бих да се цењкам, али одустајем, јер су цене заиста приступачне и био би грех да не платим понуђену суму за тако оригиналне производе. Као дар добијам десерт, не могу се сетити његовог компликованог имена. На  канапу нанизани суви плодови, умакани у воћни сируп, па опет природно осушени. Укусно, веома…Грузијска кухиња је једна од најбољих на свету. Карактерише је мноштво зачина јаког укуса, често мешавина егзотичних зачина који се додају јелима од меса или поврћа. Ако у ресторану поручите грузијску супу, јело од меса и поврћа и салату, запрепастићете се количином хране коју ће вам сервирати. Без претеривања, то је бар три пута више, него у било којем европском граду. Уверила сам се у то, када сам после дугог тумарања градом огладнела и поручила један од конвенционалних оброка са менија. Мислим да су из кухиње кувари извиривали да виде да ли је гост неки огромни снажни мушкарац, коме је потребно изобиље хране. Брзо замолих за још један прибор за јело, да поделим храну са пријатељицом која је желела нешто, оригинално, грузијско, али је наговорих да поделимо моју поруџбину. Хачапури је врста пите са сиром и јајима, необичног издуженог облика, попут комплет лепиње, специјалитетом мога краја. Хинкали је јело од теста које се пуни месом или неким другим надевом, крајеви се формирају у облику бошче. Тако припремљени кувају се у води. У једном националном ресторану поручих хинкали са месом и направих протоколарну грешку. Јело ми послужише без прибора за јело. Замотуљак се узме за,,гушу“ и једе се рукама. Замолих да ми донесу прибор за јело. Приметих изненађење на лицу младе девојке која ме је услужила, али је испоштовала моју жељу. А тек грузијска вина спремљена по традиционалној рецептури старој неколико векова. Преко осам стотина врста грожђа узгаја се у Грузији. Сваки регион прави своја аутентична вина не откривајући до краја тајну рецептуру. Поента је превирање грожђа у глиненим ћуповима.  Остало је тајна. А тек грузијски коњак произведен од јабука…Морам поменути и грузијско писмо, сачињено од тридесет три знака, од којих не распознајем баш ни један. Мене низ тих знакова подсећа на ручно плетену чипку на девојачком рукаву. Називи грузијских места, насеобина, географских појмова су, бар мени, тешки за изговор. У мом запису о Грузији нису поменута многа места кроз која сам проходила. Грузија се због тога неће наљутити. Наша загрљеност је чврста и вечита.

Док се присећам путешествија кроз Грузију, вртим у руци чашу грузијског коњака, боје ћилибара. У сећању се нижу древне светиње, приморски градови Кутаиси и Батуми, одјекује у души песма звонких мушких гласова, мирише на столу хачапури и хинкали, проходим венцима Кавказа успињући се до манастира у срцу планине. На тераси ми се осмехују цветови наранџасте кане. Стопала су се угнездила у тамно зеленим папучама уникатне домаће радиности. Грузија, позови ме опет у своје раширене руке. Потрчаћу ти у сусрет радосна.И на крају, нипошто, се не смем огрешити. С радошћу и сестринском љубављу поздрављам локалног водича, нашег Гиоргија који је све време нашег путовања био наш брат, стрпљив, предусретљив и увек спреман да нам дочара Грузију у свој њеној разноликости и раскоши. Накхвамдис, Георгија!Мадлоба, Гиорги!