О. Дарко Р. Ђого: Један за сви и Даница Црногорчевић

Понекад српски спортски новинари онај историјски успјех кошаркашке репрезентације СРЈугославије смјесте у вријеме „непосредно након међународних санкција“, али јула 1995. Одбрамбено-отаџбински рат још увијек није био готов – нама, ратној дјечурлији су се зато подвизи наших кошаркаша чинили преносом из једног сасвим другог свијета. Сјајне побједе против браће Грка (који поразе подносе тешко) и Литванаца који из пелена погађају „тројке“ за нас су биле много више од спорта – својеврсна животна утјеха, провала радости коју у рату ни сватови нису у потпуности осјећали. Имало је и биће још кошаркаша али и данас остаје успомена на радост у сред мучног и славног времена страдања и наде, очекивања и бола.

Ваљда и зато се и данас толико радујемо спортским успјесима Новака, одбојкашица, Иване Вулете, ватерполиста – радујемо цијелим бићем – али за нас за које је кошарка била и остала чаролија, сваки подвиг репрезентације катапултира нас, као врменска машина, у све тренутке у којима нам је кошарка враћала све што нам је живот ускраћивао. Јесте, контузовани пубертетлије чији је отац на фронту или већ у српској земљи, чије мајке и даље перу веш на руке јер су се машине одавно поквариле, дјеца која знају све о сваком калибру – одједном су постала опет дјеца чије колекције чаура стоје док се „Тигрова“ лопта врти на испуцалим теренима од јутра до мрака а понекад, готово сасвим на слијепо, и по мраку.

Зато кошарка за Србе никада није само кошарка.

О томе шта и како је било, писао је умни Слободан Владушић (увијек у стању да нам раскрије толико много о животу из спорта и обратно), а политичку умреженост наше стварности и дочека спортиста проницљиво је скицирао Никола Врзић. Било је ту материјала и потребе за коментаром јер још од 1995. свако наше весеље ишчачка неку бјесомуку код свих верзија некадашњих Срба алергичних на нашу радост. Овдје бих волио да напишем два мени драга утиска које нисам сусретао у написима о одјецима нашег славља.

Прво: Пешићев пут од човјека коме сваки приручни „стручњак“ чита лекције до хероја нације није сам по себи неочекиван, али има ту један мени лично драг детаљ – та метаморфоза је преобразила шаљиви, па понекад и презрени однос према Пешићевом пиротском говору у слављење начела „један за сви“. Да: добри, изврсни, домаћински, радини свијет јужне и источне Србије, из Пирота, Ћићеца и Сурдулице, са својом муком „са падежи“, коме су сви остали спремни да се посмјехну (а које сви облици подивљалог динарског расизма отворено мрзе и ниподаштавају) – показао је да је важно да живиш етос јуначке пјесме, да знаш и на кошаркашком терену да донесеш косовску епику и етику, да је у сваком Србину, када нађемо оно најбоље у нама, то средиште које се даје „за сви“. Јесте: од Книна до Пирота су се рађали јунаци овог тренутка и сваки од њих је донио оно најбоље што јесте и што има.

Друго што се можда није сасвим записало, иако се много написало о Новаку који ганут заједно са браћом пјева пјесму Данице Црногорчевић – та пјесма је дотакла нешто што се не може свести чак ни на „колективно несвјесно“. Људи лишени чула за весеље српског рода, они који одавно не иду на свадбе нама, рођацима из (најдраже нам) „провинције“ потрошили су много мастила да поругу пренесу на папир али и даље ништа нису погодили. Јесте, текст је добар јер нас опомиње и Немањића и Обилића и Петровића, јер се српски барјак вије од Призрена до Румије итд… Али и даље то није једино што дотиче загрљене сватове од Лесковца до Мркоњић Града и од Сомбора до Бара. Није по сриједи ни мелодија која као да је укрстила епско и лирско… Ту пјесму смо ваљда тако завољели баш зато што у нама активира онај српски парадокс: света земља нам је под окупацијом, прије неколико мјесеци НАТО транспортер је био паркиран испред школе у коју иду моја дјеца, политички и културно под притиском смо који се јасно осјети, мада, како ми рече једна од најхрабријих жена које сам срео: притисци су да се трпе, Дарко! Аналитички: ми имамо разлога и за бригу и стрепњу, а опреза никада није на одмет, али управо зато и тада у нама се пробуди неко унутрашње чуло када чујемо оно: „а тииииииии…“ И није то само банално: „удри бригу на весеље“ (мада има и тога, наравно). Кључна ријеч у тој пјесми јесте слобода. Веселити се због слободе – иако нам је у свакој српској земљи отимају на посебан начин, грубо и батином, у рукавицама или „културом“, тенком, политиком или свим тим заједно. Но та слобода због које се веселимо неодузимљиви је идеал српског рода, један порив који није лако објаснити, ако га не осјећаш. Тако да се не треба много љутити на оне који не налазе чуло за Београдски синдикат и Даницу Црногорчевић. Доста им је тамнице њихових душа. Убијеђен сам да бар један дио њих, када ипак забаса на неку нашу свадбицу и окријепи душу уморну од граџанске принудне пристојности – запјева и дигне руку:

А с`г сви како један:

„А тиииииии….“