СРПСКИ ЈУРИШ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ ПРЕ 105 ГОДИНА СЛОМИО ВОЈСКУ ОД 700.000 ЉУДИ: Битка над биткама трајала три дана и ноћи

ЗАМИСЛИТЕ да трчите по планинским врлетима под пуном ратном опремом тешком неколико десетина килограма, да вам главу притиска тешки шлем испод кога липти зној који пече очи, да јурите са врелом пушком кроз „ројеве“ метака и шрапнела, иако знате да свакога часа можете бити растргнути врлим челиком.

Упркос свему јурите све даље, бацате бомбе, ускачете у ровове и борите се кундаком и бајонетом – на живот и смрт, са људима који их очајнички бране метком и сечивом, борите се само да би наставили до следећег бункера и рова. Ако овакве страшне слике спојите у филм који непрекидно траје три дана и ноћи, на прагу сте разумевања невероватног подвига српске војске, која је пре тачно 105 година у даноноћним борбама од 15. до 17. септембра 1918. пробила линију бугарско-немачких планинских утврђења, бункера и ровова. У историјској науци ова битка над биткама се назива пробојем Солунског фронта и описана је у мноштву књига цитирањем наређења, шемама са стрелицама, набрајањем јединица, сатницама окршаја и топонимима. Ови подаци говоре све и – ништа, без интимних сведочанстава људи који су пролазећи кроз олују огња и челика извојевали победу.

Јунак балканских и Великог врата, официр, књижевник и новинар Станислав Краков, учесник пробоја Солунског фронта, оставио је сведочанство о жудњи за Србијом која је била јача од страха од смрти: „Ја сам само један број у маси од стотине хиљада људи који од јуче имају исту неизвесну судбину, која се креће између крста од дрвета и крста од емајла, који исто полажу велики испит и који у страху и одушевљењу очекују остварење своје велике наде: отворити пут кући. За нас је ово последњи јуриш у овом окамењеном свету Могленских планина. Можда ће их бити по другим бреговима и равницама, али овде никад више. То је за нас коначно, као дан Страшнога суда“.

Жудња за Србијом открива се и у писмима војводе Мишића из 1916. када је вољом регента Александра и дворске камариле био у кућном притвору на Крфу, јер се 1915. супротставио њиховој идеји повлачења непобеђене војске преко Црне Горе и Албаније и тражио контраофанзиву и одлучујућу битку.

– Остадосмо овде све сами „депонирци“ или како веле наши посилни: „неваљашни официри“… Eво скоро три месеца како се кувам у овој врућини и вртлогу чудних интрига. Због свега овог за ова три месеца, сем шетње по неки пут аутом по околини, нисам ван своје собе проборавио ни 24 часа. Живим, дакле, као какав заробљеник у пансиону Суис… Поједине наше групе са овог острва постепено се отискују пут Солуна, па ће ваљда једном доћи ред и на „неваљашне“ официре, како вели наш узорити и духовити гегула. Има их растурених по целоме острву. Посматрао сам их, разговарао сам са некима, и сви једно те једно: „А молим ти се господине, кад велиш да ћемо ићи у Србију?“ Безазлени су до крајности и пуни отмености душе. Просто човек да заплаче, кад се помисли, до чега доведосмо овај наш јадни народ – писао је војвода Мишић саборцу и пријатељу Стефану Илићу.

Вера у повратак у Србију била је клица победе на Солунском фронту, али пут до ње је био дуг. Без Мишића, тог пута не би ни било. Први покушај пробоја умало се завршио катастрофом јер су регент, дворска камарила и Пашић сменили војводе Путника и Мишића и ставили их у изолацију, а на командна места довели официре недорасле стратешким подухватима. Тек када је бугарско-немачка контраофанзива запретила уништењем српске војске са Крфа је позван Мишић. На челу Прве армије преокренуо је ток битке и освојио „Капију отаџбине“ Кајмакчалан. Ту почиње прича о пробоју Солунског фронта, чији је значај био потцењен.

После победе 1916. стратези Антанте признају Мишићев таленат и ауторитет великог војсковође. Енглески краљ му додељује витешку титулу а француски генералштаб га директно консултује о будућим операцијама на Балкану. Мишићева идеја о пробоју Солунског фронта је самоуверена и једноставна: „Дајте нам само две дивизије и топове, па ће наши људи извести цео посао на фронту“. Искусним француским генералима се допадала, али политичари Антанте су јој се противили, калкулишући Србима као топовским месом. Енглези су тражили да се српска војска пошаље на Западни фронт, где би им била кориснија. Италијани су се противили офанзиви бојећи се њеног успеха и захтева да Србија добије излаз на море.

Мишићева идеја о удару на Централне силе са Балкана одакле нису очекивале опасност стицала је све више присталица међу војсковођама. Генерал Сарај, који је ишао низ длаку политичарима, смењен је са места команданата Солунског фронта. Следећи главнокомандујући савезничких снага, генерали Гијом и Депере подржавали су идеје Мишића, кога је српска Врховна команда морала да именује за начелника Штаба.

Успех пробоја зависио је искључиво од српских војника. Мишићу је предата оперативна команда. Са планинске осматрачнице 14. септембра ујутру, док се око врхова још вила магла он је наредио дејство артиљерије на целом фронту „од Охрида до Јегејског мора“. Топови Антанте почели су 24-часовно бомбардовање бугарско-немачких положаја доводећи их у недоумицу где ће наступити главни удар. Мишић је изабрао најтежи и најмањи очекивани правац на коме је концентрисао српске војнике, у које није сумњао. Знао је да сваки од њих жуди за својом родном грудом и да ће учинити све да се на њу врати, јер је и смрт на српској земљи другачија него она у туђини. Српским јединицама је прочитана наредба која се завршава са :“С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину!“

– На свим пушкама су натакнути бајонети. Ранци су забачени на леђа. Људи су урезали степенице у нагиб ровова… И лево и десно, колико ми тренутни поглед обухвата, видим руке мојих другова официра дигнуте увис. Напред! Талас шлемова и ранаца на леђима мојих војника покрива за тренутак бели грудобран. На читавом фронту наше армије хиљаде наших људи полази у овом тренутку на јуриш. Само четири или пет, можда и десет секунди тишине у којој се чује котрљање камења испод тешких војничких цокула, звека чутурица које ударају о мале ашове и кундаке и потмули ехо битке на Соколу. Потом све лети увис. Ми смо војска фантома која је зашла у аветињску шуму мртвих борова. У фијуку, урлању, густом диму, вулканским ерупцијама и смраду сумпора – долази пакао. Тешке гранате бугарских хаубица падају као са неба, бацају увис окамењено дрвеће и људска тела која се парчају у ваздуху. Ни оборена стабла, ни стрми нагиб, ни ишчупане стене, ни тешка ратна спрема не успорава наш налет. Ни знака колебања. Као да ова смрт за друге долази. Моји су људи у диму само постали мањи, увучени у себе и погнуте главе јуре напред… Ваздух је испуњен писком и звиждањем челика. Земља кључа око нас и читаво поље је обрасло облачићима који се као пламене стабљике дижу непрекидно из суве стрељане земље. Ми више не трчимо, ми летимо, јер нам се чини да је смрт само ту, на површини полуделе земље, а не и у ваздуху – забележио је Станислав Краков.

Од 15. септембра трајале су паклене борбе између Срба који су јуришали док их смртоносна коса митраљеза не би натерала да се укопавају у голи камен, а онда ноћу под необичном командом „Устајте мртви!“ изнова јуришају и упадају као демони у ровове ширећи сујеверни страх међу бугарским и немачким војницима. Прве беле заставе непријатељских једница које су масовно бацале оружје пред таласом осветника Србије подигле су се 17. септембра. Историјска наука је овај датум узела за окончање пробоја Солунског фронта. Тек тада, путем који су направили Срби, у битку су се укључили остали војници Антанте, који нису могли да стигну српску војску која је напредовала десетинама километара испред њих. Хиљаде бугарских војника су бацале оружје пред јаросним српским ратницима и 29. септембра 1918. Бугарска потписала безусловну капитулацију. Српски јуриш је за четрнаест дана из рата избацио војску са више од 700.000 људи. Немачки цар Вилхелм је послао телеграм бугарском цару: „62.000 српских војника одлучило је рат, срамота!“

Немачки генералштаб је после бугарске капитулације констатовао да даље вођење рата више нема смисла, јер је силама Антанте отворен пут са Балкана, па треба спремати парламентарце за договарање услова примирја.

Мудро командовање Мишића

БОКОВИ српске војске су после пробоја Солунског фронта били угрожени због заостајања савезника, јер је њена пешадија напредовала брже од коњице и возила Антанте. Депере, главнокомандујући Солунског фрота, послао је депешу српској Врховној команди да обустави напредовање и не излаже се ризику јер успех офанзиве зависи само од Срба. Регент Александар је забринуто упитао војводу Мишића шта да се ради, а војсковођа је одговорио: „У смрт, само не стајати!“

Мишић је видео да се у долини Вардара спрема слом непријатеља као онај из 1914. када су се српски војници сјурили са Сувобора у долину Колубаре. Неколико дана касније Бугарска се предала српској војсци, а савезници су дошли на готову победу.

Омаловажавање Антанте

ЗА разлику од Немаца, политичари сила Антанте су омаловажавали српску победу, чега Срби нису били свесни и наивно су мислили да су им вечни савезници они који су им сувим златом наплатили сваки део војне опреме, до задњег дугмета и пертле. Деведесете су показале да као на Солунском фронту, Срби могу да рачунају само на себе. До данас многи то нису схватили.

Сумње у идеју пробоја

У ЈУЛУ 1918. генерал Депере је придобио француску владу, а затим и остале силе Антанте за идеју пробоја Солунског фронта, али под тешким условима. Енглеска је рекла да се њени војници неће укључивати у битку док не види како ће проћи Срби. Француска је у први напад на Сокол послала само две дивизије попуњене војницима из колонија, Сенегалцима и Анамитима. Савезници из Антанте обећали су само сигурну артиљеријску подршку.