Миша Ђурковић: Има ли Србија спољну политику

Пре који дан добијем поруку од колеге из Мађарске који се тамо бави питањима Турске, трећег света итд, о томе какав је став наших политичара о БРИКС-у. Наиме, пошто су га са телевизија звали да коментарише такву вест, пита ме да ли повремено помињање идеје да се Србија прикључи БРИКС-у има икакво утемељење или је само забава за народ. У одговору сам га само питао да ли зна да ће ускоро општи избори, на шта се он згрануо. Па зар нису били избори прошле године?, зачуђено и помало наивно је питао. Па шта, рекох ја, шта спречава да буду поново. У чему је логика ове наизглед сулуде навике? Једноставно, као и Груевски у касној фази владавине, и СНС се држи система да је најбоље кад је све у ванредном стању. Наима, структура коју сам овде већ пар пута представио (НАЛЕД експерти + локални координатори) фактички управља државом, тако да је сваки институционални систем или његов привид, пуко умножавање проблема. У ситуацији кад вас странци све више даве, процес који укључује припрему изборне атмосфере, „одговоре на захтеве опозиције“, разглабање термина избора, затим њихово расписивање, одржавање, верификовање мандата, конституисање скупштине и формирање нове владе обухвата око годину дана! Питање је само зашто опозиција у свему томе савршено секундира Вучићу…

Вучић је урадио један изванредан маневар овога пута. У тренутку када су протести поводом трагедије у Рибникару доживели врхунац, он је на телевизију довео Ану Брнабић која је као сјајан војник партије пред камерама понудила своју оставку и обавестила нас да њеним мандатом од тада располаже председник (као да раније није било тако…). Цела Србија је тада остала у убеђењу да је влада завршила свој мандат и да ево избори само што нису расписани. То је водило издушивању протеста и њиховом слабљењу. Наиме, ако је влада пала зашто да протестујемо питали су се многи. Бољим познаваоцима ове материје било је јасно да од скорог расписивања избора нема ништа јербо следеће године иду регуларни избори за Скупштину Војводине као и за локалне самоуправе. Идеално за власт је заправо да се сви ти избори споје са новим парламентарним и тако ће вероватно и да буде. Но сећа ли се ико нечега што је требало да се зове Народни покрет за Србију и да се формира на Видовдан???

Један од илустративних сегмената овог тренда у систематском паралисању и разарању институција јесте спољна политика Србије. У идеалним условима, спољну политику би за почетак требало да води неко ко зна енглески језик, а идеално би било још понеки. Друго, требало би да буде особа од ауторитета и интегритета, способна да се избори за поштовање и уважавање свог министарства и људи који у њему раде. Затим, дипломатску мрежу би требало да чине пре свега озбиљно припремљени и искусни професионални кадрови. У стара времена кад је ова држава себе озбиљно схватала, ти људи су добијали озбиљну безбедносно-обавештајну обуку која је укључивала и рад са калаузима итд. Амбасадори би такође требало да буду пре свега искусни професионалци уз понеки изузетак кад се шаље јака политичка личност или неко јавна личност из културе која има посебне задатке или посебне везе са земљом у коју путује.

Министар који би добио бар један, а пожељно је и два везана циклуса да у континуитету води овај гломазан и захтеван систем требало би да има могућности да направи озбиљну реорганизацију и да са ограниченим средствима проба да извуче што више у складу са промењеним значајем неких простора, играча који се успињу, нашим геополитичким али и геоекономским интересима. То би захтевало бављење кадровима, а не променом прозора на згради министарства.

Очекивало би се да он свој мандат започне са рефератом у Скупштини где би посланике обавестио о концепцији спољне политике, правцима, начелима и практичним изазовима и корацима који се очекују. То исто би ваљало урадити пред групом експерата са којима би се одржавали повремени контакти и користила њихова знања и искуства доајена дипломатије и спољне политике.

Шта међутим имамо у реалности? Министар се мења на сваке две године што значи да и да хоће не може ништа озбиљније да уради. Од било какве системске реорганизације наравно нема ни помена. Систем углавном функционише по инерцији, само се мењају људи на неколико позиција што не утиче на било шта. За амбасадоре се шаљу људи по политичкој, кумовској итд вези у складу са квотама једне или друге странке. Афера има колико хоћете, но довољно је да се пар година склоните па да се упркос проблемима поново појавите у амбасадури.

Има додуше и заборављених који остају годинама негде јер нпр. на то место неће да иде нико, или нема никог ко има иоле озбиљне компетенције. Но генерални проблем је што је председник државе потпуно приватизовао систем спољне политике и води је заправо он сам уз повремено слање премијера и ређе надлежног министра. Амбасаде су углавном сведене на протоколарне тачке које пре свега имају задатак да обезбеде логистику смештаја и превоза за председника, премијера и министре кад дођу у посету тој земљи. Одавно се чује да се најчешће не остављају службене белешке са састанака, а да у министарству и амбасадама најчешће немају појма о чему се разговарало на састанку Вучића и Ердогана, на пример.

Од амбасада и амбасадора се све мање очекује да шаљу телеграме, анализе и предлоге. Наводно има амбасада из којих месецима не стиже ништа, укључујући чак ни прегледе локалне штампе. Многа важна места из незнано којих разлога остају непопуњена годинама па са озбиљним земљама функционишемо на нивоу отправника послова што прави велике проблеме. Посебна прича су конкурси за попуњавање нижих места где нпр. годинама нико из куће неће да се јави да иде у Мароко. Службеници углавном траже Европу, а последњих година тренд је да се иде у најближе окружење да човек може кући на викенд итд. Занимљив је и избор амбасадора у овим земљама у окружењу где доминирају бивши шефови цивилне службе. Занимљиво је и питање како једна особа, Ана Хрустановић иде на већ трећи атрактиван положај један за другим. Чиме се то заслужи?

Можете мислити колико се онда неко озбиљно бави питањима економске дипломатије, културне дипломатије и сличним све потребнијим трендовима у вођењу спољне политике

Дакле, спољну политику води сам председник потпуно приватно, о свом руву и круву, са својом памећу и уз некакве саветнике, углавном стране провенијенције. Наиме за вођење српске спољне политике последњих једанаест година далеко је важнији Тони Блер него Ивица Дачић.

Како изгледа то спољнополитичко усмерење Србије данас? Иако је до сада основа било балансирање између запада под чијим протекторатом се налазимо од 2000 године, те Кине и Русије, чини се да сада улазимо у фазу када западна компонента почиње да доминира над овим другим и над потребом државе да отвара нова тржишта и да се повезује са другим деловима света. Биће нпр. крајње индикативно коме ће се дати да уводи 5Г у Србију. Раније је било обећано Хуавеију, а последњих година је у систем све интензивније ушао Водафон. Дакле пошто не можете то дати и једним и другима биће крајње занимљиво за кога се држава одлучила. Све уже везивање за Запад, посебно од Хиловог доласка на овамо види се и по томе што се према Српској и Црној Гори де факто воде политике које Запад тражи, од све већих сукоба са Додиком до подршке Дритановој влади и формирању владе Европе здај како то Амери траже. Што би рекли наша власт се четрдесет пете уписује у четнике па шта кошта да кошта.

Председник се хвали да се са Путином није чуо годину дана, Ана Брнабић је учествовала у Кримској платформи и Србија осим увођења санкција (што ипак није мала ствар) у свим другим аспектима прати Запад кад је Украјински рат у питању. Наравно за потребе домаће публике, пошто иду избори, користи се умерени Актуелности дискурс јер се њиме у Србији добијају избори, а не Пешчаник мудростима.

Да закључимо, чини се да улазимо у фазу када Запад врши све већи притисак на Вучића, када се његов унутрашњи легитимитет интензивно круни (о чему сведочи и трагикомични покушај са паризером) и када тиме он постаје све подобнији за разне уступке на унутрашње али и спољнополитичком плану. Тешка времена су испред нас. Но све то не сме да нас омете у томе да осмишљавамо како би озбиљна спољна политика могла и морала да изгледа.

И уосталом, Domus florum delenda est.