ВЕСНА КАПОР: Соко је јачи од несреће или и међу људима има соколова

Понекад се и поред жарке жеље да нешто урадимо на време, раздеси нешто око нас и у нама – и тај посао се одлаже иако нам с ума не силази. Прошле године (2022) на Преображење учествовала сам у Аранђеловцу на вечери посвећеној књизи Емира Кустурице „Видиш ли да не видим“, а у циклусу чувених разговора: Под Данковом липом. Увек изнова под утиском Данкових редова а највећма  „Књиге о Милутину“ тражила сам тачке у којима се два аутора додирују, осветљавала унутрашње гласове стваралаца, везе њихових јунака, и контекст кроз који – стапајући се у једно с њима – бележе историјско/идентитетско време. Са напоменом да су приче и записи о књигама вечни и да нису условљени временом настанка, иако се либерално-тржишна економија и према књигама односи као и према било којој другој потрошној роби – прилажем светлости читања подсећање на то вече.

Када сам први пут читала књигу „Видиш ли да не видим“, исподвлачила сам је скоро целу. Понешто је остало неподвучено, тек као контраст и идеја да у том контрасту, лежи такође нешто важно, и да ће се лакше пронаћи и уклопити оно што као трагач и читалац желим да пренесем другима. Међутим, читајући је поново, нисам одолела:  наставила сам са подвлачењем и бележењем на маргинама страница. Ово је књига која се чита и гледа истовремено.  „Видиш ли да не видим“, део је поетике Емира Кустурице, и било би погрешно очекивати да се ехо филмског даха не претаче на ову причу.

Сетим се сусрета пре ове вечери, пред прво представљање књиге. Емир долази неопажено у кафе испред београдског СКЦ-а са кутијом пуном угасито-црвених крупних трешања. Разговарамо о којечему, закључимо: Није лако писати. Није, кад човек сажима и суспреже мноштво слика, догађаја, идеја; није лако редуковати силину  живота у причу, јер, прича је низ путоказа и симбола; мора саджати супстрат вечности. Због тога су пишчеве речи да је ово књига која се чита лако, а тешко пише, потпуно истините. „Видиш ли да не видим“ је књига у коју ће се читалац враћати да потврди, пронађе, подсети се, промисли…

Има много реминисценција у различитим слојевима овог романа-филма од историјских, културолошких до приватних; ово је, не само лично путовање већ и студија епохе, пут од себе до другог, од другог до колективног. Оквир за приповедаљње јесте одлазак на доделу Нобелове награде Петеру Хандкеу (као део најуже породице оних што исправљају криве дрине), али је истовремено и фото-колаж и филм. Главном догађају претходи низ есејистичко-метафизичких пасажа у којима се као парадигма развија мисао да је сваки човек тркач и да има разних тркача; понеки ходач на жици налик побуњеном анђелу Касијелу из „Неба над Берлином“ чији је сценарио потписао Хандке, а има и оних који се као соко ветрушка вину – аристократски на небо као усамљеници и заштитници простора у који се населе.

Шта веже Данка Поповића, Емира Кустурицу и Петера Хандкеа? Пре свега, припадају оној врсти људи која говори гласно, и тачно оно што се нерадо слуша у наше време. Припадају људима чврстих речи који не признају страх и јасно износе своје ставове. Хандке одбацује унапред прокламоване истине, проверава сам њихову веродостојност и следећи тај принцип постаје један од нас.

Говорити, и писати, упркос општој струји, разбијати ћутање, и предрасуде; наметнуте представе и шаблоне; значи бити увек на граници ексцеса; значи одабрати унапред позицију изопштеника (о чему нарочито у својим есејима пише, на вечери присутни,  професор Ломпар); значи бити на ветрометини и висини – свима на видику, и многима на сметњи.

Окренути дубоким и непожељним причама, истинама које се, често, многима не допадају писци испуњавају своју судбину, како би рекао Црњански, који потпуно припада помињаном низу. Данко Поповић је један од тих писаца. Петер Хандке је један од тих писаца. И Емир Кустурица, такође. Писац добије позив да пише о нечему; и ту не помаже никакв рацио који говори да то што промишљате и бележите није по вољи и укусу општег друштвено-ќултурног таласа. Приче насрљавају саме, лупају, надиру; траже да изађу из мрака. И то је оно недремајуће око, које поставља меру пред човека и подстиче да се искаже неисказано, и неисказиво.

„Књига о Милутину“, писана у првом лицу, као кажа, надживеће многа времена. Избрушена тако да нема ни једне речи вишка. И да свака погађа и рањава.  Данко Поповић је довео до универзалног значења личну и колективну драму српског народа.

Не може свако уречити причу тако чврсто, дубоко; језички стегнути; то је ствар вишег позива – кад писац има осећај да служи вишој сврси. Кроз причу о Милутину, Данко је оживео трагику народа преко трагике једног човека. Кроз ту књигу распадаш се на прашке, стомак стеже и осетиш то вечито исто, тешко бреме порекла. Питања која поставља Милутин, још увек су иста. Милутин, као Јов, парничи, коментарише, размишља –пита. И та питања остају нама, потомцима; нама читаоцима. Има књига у којима се не може бити само читалац, у којима се учествује, и страда: ова књига је од тих. Данков и наш  Милутин обраћаће се вечно читаоцима – потомцима, опомињаће нас на погубност идеологије; опомињаће нас да је доброта нужна и да је праштање спас.

Емир Кустурица своју књигу „Видиш ли да не видим“ као да пише у дослуху са Данковим јунаком. Све оно што Милутин јесте, оно о чему прича, писац – јунак поменуте књиге (само скоро век доцније), открива на својим путовањима која се све више косе са пожељном позицијом еворског писца и он постаје Дон Кихот, витез од чемерне прилике, који истражује глуви простор историје, у коме су карте већ исцртане и улоге подељене.

Књига у којој је велики писац главни јунак, није само књига о њему, то је есејистичко-фикцијско путовање кроз историју идеја, етике, морала. Препуна је симбола и метафора; главни јунак местимично има епизоде са елемнетима фантастичног и магијског, а распон његових духовних и филозофских опажања креће се од класичних знања до јуедохришћанске културе и технолошки дехуманизованог света садашњице. Истовремено, у њему се огледају и Кантово наслеђе, и Ничеове идеје, али и хришћански самарићански дух кроз који саосећа са дубоким и страшним потресима обичног човека и народа чији је део одабрао да буде – мада би му било лакше да није.

Kњига „Видиш ли да не видим“ брижљиво је и озбиљно писана, руком онога који јасно зна шта је суштинска уметност.  И наративно и композиционо, и на нивоу смењивања мотива, затим увођења документарних епизода и есејистичких пасажа, понекад исказаних само као низ пишчевих монолога, а понекад кроз дијалошке целине – осећа се рука онога који зна шта је супстрат чуда стварања; онога који је још као дете бацао небом плаве поклопце у гвинт изнад града – учио од ветрова као се постиже идеална прилика да се поклопац врати на место бацања озваничивши тако рат са гравитацијом и животним ограничењима. 

Рећи да је ова књига слојевита није обмана, и  садржи у себи мноштво назнака и симбола преко којих се читалац увлачи, не само у причу, већ и у истраживање изван књижевног света. Дакле, једна је од оних које не остављају равнодушним, нити заробљеним унутар корица, напротив, она тражи да се изађе у пределе и сфумата и историје, и филозофије и религије, а у сваком трену у вртголгу актуелне стварности.

Шта је суштина ове приче, поред оковира везаног за стварне догађаје? То је  прича о соколу – реткој птици; о трагању за одговорима на питње ко си ти, и питање ко сам ја, ко смо сви ми? Она је духовита и горка, симболична,  и истинита прича о свету у коме живимо.

У њој се промишњају многе и вечне теме уметности: време, простор, снови, религија, лаж, истина, наука; узрок и последица у историјском смислу; у њој се мешају метафизика, документи и фикција.  Прича тече као река, необуздана, планинска, али има свој ток. Живот је означен као трка, човек као тркач, а понеко бива и соко. Главни јунак, Петар Апостол Спелеолог (Петар Хандке) означен је као ходач по жици, виђан на разним крајевима света. Онај који прелази распоне различитих провалија, само на једном месту посустаје: на Дрини која дели исток и запад, а погрешно се мисли да се ту спајају. На том месту, ухваћен у фотогртафију, наш ходач главом је окренут ка реци, а ногама небу. Питање које приповедач поставља реферишући на догађај: одакле небо доле, земља горе – једно је од оних која отварају пукотине појавног и откривају метафору као истину, много више него што је то реалност. Одиста – учинити неке изборе у животу (рецимо, бити пријатељ Србима) – равно је ходању на жици изнад провалије.

Писац мења и временске перспективе, лако прелази из једног догађаја у други –  преплићу се догађаји из живота главног јунака и самог писца (паралелно приповедање),  али увек са референцом на одређене друштвене појаве и вредности. Тако је једна приповедачка нит Хандкеово путовање по српским крајевима, где су историја и несрећа увек дејствовале заједно, а он, ходач на жици, остављао дарове, давао подршку, или као у Великој Хочи: устајао рано, ћутао, палио свеће…

Вршна тачка приповедања јесте додела Нобелове награде Петеру Хандкеу, и из те тачке (као што је већ напомеуто) прича се шири у више праваца,  један од њих јесте и реферисање на  неке од Хандкеових књига,  и те целине постају потпуно засебне и заводљиве – кратке епизоде –које употпуњују особине јунака, и онога о коме се прича и онога који прича (рецимо, сећање на једну пријатељску утакмицу у којој Хандке брани једанаестерац за који извођач мисли да је неодбрањив).

На свим нивоима фикције писац дискретно изазива читаоца да тражи наносе реалног, и доживљеног – држећи нас тако у једној врсти повишених осећања током целе књиге. Много је симбола и путоказа, и свак ће наћи своје; али вреди нагласити да је у самом наслову симболично парадолскалном,  садржана суштина и идеја коју писац током времена варира. „Видиш ли да не видим“, од случајне опаске у бископу до идеологије новог времена у којој се све види,  а ништа не види, како каже сам писац на крају књиге.

Додала бих још да је истовремено ово приповест и о приповедачу и о главном јунаку, прича о томе како се њихови животи мешају и додирују, како се блкискост рађа међу онима који вечито исправљају криве Дрине. Један од важних сегмената јесте аутопоетички наратив и преиспитивање сопственог израза и живота, што ће сигурно и сваки читалац урадити, јер ово је књига о томе као свако од нас да пронађе божански дрхтај из кога све потиче и о томе како и  међу људима има соколова. 

А за крај овог задоцнелог утиска и белешке, уз напомену да књиге не старе, нека стоји Хандкеова/Кустуричина поука којом је и ова књига исписана: „Не заборави, писање тражи тврдоглавог човјека, меког срца!“