СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Вековне чињенице о руском Криму

Читаво представљање кримских достигнућа царици и цару дешавало се под славолуком на коме је писало: „Ово је пут у Византију“. Један Катаринин унук добио је име Константин и учен је за улогу „византијског цара“. То је део руске идеје о Москви као Трећем Риму

Кад Владимир Зеленски објављује како нема мира док се Русији не одузме и Крим, то сад већ свима делује као провокација која служи томе да рат не престане. У то више не верује нико ни у Лондону, Берлину, Паризу, Бриселу, Вашингтону…

У ствари, мени је увек било чудно како је Запад (ако Украјину од њеног издвајања из СССР узмемо као део западног историјског обуздавања Русије) изгубио Крим… У хаосу који је, сад је већ неупитно, фебруара 2014. створио Запад – незаконито смењивање легално изабраног председника Виктора Јануковича и именовање Александра Турчинова на његово место – донело је хитан одговор Владимира Путина. Враћање Крима у руску државу.

Катарина Велика као Петар Велики

Ако узмемо у обзир кључни аргумент у историји међународних односа – моћ, Запад је пре деценију био много јачи а Русија много слабија него данас. Тако да ће се Крим из 2014. у „савременој историји“ узимати као драматични знак драстичног опадања моћи САД, тј. Запада.

Јер, нисте морали да будете аналитичар у Ленглију да би вам био познат значај Крима за Русију. То се могло видети и чути на све стране. Купите неку општедоступну књигу и све сте могли сазнати. Нама је згодно да за подсећање на ту чињеницу узмемо један историјски бестселер: реч је о књизи Potemkin – Prince of Princes, историчара који је на себе и свој рад увек умео да скрене пажњу, Сајмона Сибега Монтефјора.

Књига је објављена у Лондону 2001. а код нас се појавила сад, под насловом Катарина Велика и Потемкин – моћ, љубав и Руско царство (Лагуна, Београд, 2023). Од „аутора који темељно познаје политику руског двора и дипломатију тог времена, што није мала ствар јер се тежиште догађаја у књизи помера између Санкт Петербурга, Беча, Берлина и Истанбула“, настао је детаљан и раскошан, масовној публици прилагођен спис, за који је и Мик Џегер говорио да је „чудесна књига“.

Реч је о добу – последња трећина 18. века – кад је Крим постао руски.

„Потемкин и његова царица жудели су да иду стопама Петра Великог. Петар је отео Балтик од Швеђана, подигао тамо велики град и изградио руску флоту. Сад је Потемкин узео Црно море од Татара и Турака, изградио руску флоту и чезнуо да оснује сопствени Петербург. ‘Петербург, на балтичком мору, северна је престоница Русије, Москва је средња, а нека Херсон Ахтијарски буде јужна престоница моје владарке’, писао је (Потемкин) Катарини.“

Пола века касније (1824.) Пушкин ће у Одеси, која је такође изронила у том добу, рећи да је Потемкина „дотакла рука историје… Њему дугујемо Црно море“.

Руски Крим светски догађај

Шта је Русија без Црног мора у модерним временима – геостратешки инвалид! Без приступа јужним морима, без контроле ушћа Дунава, са слабим тачкама у сложеним и експлозивним кавкаским кретањима… Али то није чињеница од јуче.

У доба оно, Европа је била другачија, историјски жива и још увек далеко од стања „америчког помрачења“ ума. Катарина Велика (рођена 1729. као принцеза Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst из немачке периферне државице; царица Русије 1762-1796; и „пример просвећеног владара свог времена“) у послу узимања Крима имала је одлучан став: „Завист Европе посматрам врло мирно – нека се ругају док ми радимо свој посао“.

Катаринини успеси на југу, у Русији највећи још од победе Петра Великог над шведским краљем Карлом XII код Полтаве 1709, одмах су разумевани као значајни. „Катаринин углед силно је порастао, нарочито у Европи“, констатује Монтефјоре. „Волтер је дословно поскакивао на својој болесничкој постељи у Фернеу и певао од радости због смрти толиких неверника.“

Пошто је млади Семјуел Бентам градио бродове за кнеза Потемкина, до Крима је долазио и његов старији брат Џереми Бентам, утемељивач утилитаризма на коме се подигао Запад (етичка теорија која као основни смисао узима корисност као збир свих задовољстава која су резултат акције, минус патња било кога укљученог у акцију). Старији Бентам, већ тада знан и цењен, послодавца свог брата Сема звао је „кнез над кнезовима“.

Командантску улогу у кримском ратовању, иако не баш успешну, имао је и Џон Пол Џоунс, „легендарни амерички адмирал и оснивач америчке ратне морнарице“. Официр у Потемкиновој војсци је био и војвода од Ришељеа, коме је после руско-турског рата дато да подигне Одесу, а по повратку у домовину стигао је и да постане премијер Француске. Ту се нашао и Франциско де Миранда, јужноамерички револуционар, који ће подићи устанак и постати владар Венецуеле. Спомињемо само најупечатљивије случајеве.

У кримском војевању учествовао је и чувени генерал-фелдмаршал Александар Суворов, чији ће ђак из тих битака, Михаил Кутузов, после потући Наполеона.

А „причало се, на пример, да је на Корзици један младић понудио своје услуге руском регрутном официру, генералу Ивану Александровичу Заборовском. Корзиканац је тражио да у руској војсци добије чин једнак свом чину у Корзиканској националној гарди, што према прописима није било могуће. Младић се обратио чак и генералу Томари, заповеднику руске Средоземне ескадре, али његов захтев је одбијен и он је остао у Француској. Тај несуђени регрут у Потемкиновој армији звао се Наполеон Бонапарта.“

Монтефјоре додаје да је „историја пуна таквих ситничавих питања чина. Гроф Фјодор Ростопчин, каснији губернатор Москве, који је спалио град 1812. године, тврдио је у свом делу Истина о московском пожару да је видео то писмо (генералу Томари). ‘Држао сам то писмо у рукама неколико пута.’ Жалио је што Бонапарта није ступио у руску војску.“

„Потемкинова села“ су немачка подвала

За Катарину Велику, „једну од најутицајнијих и најмоћнијих жена које су имале власт у светској историји“, веже се и анегдота „Потемкинова села“. То је прича коју су у тадашњем „пропагандном рату“ лансирали Немци. Тврдња бејаше да је кнез Потемкин, иначе један од најблискијих људи царици Катарини, приликом њеног обиласка Кримског подручја приказивао лажна села од папирних кулиса а да су срећни сељаци сељени од тачке до тачке њеног пута. Прича је лажна, али се сад већ вековима користи као симболична слика лажних успеха.

Толико је некима у Европи било важно да на континенту шире причу о „неспособностима Руса и Русије“ да нико није хтео да обрати пажњу на чињеницу да се Катарина на том путу, планирано, срела са Јозефом Другим, царом Светог римског царства 1765-90 и владаром хабсбуршких земаља. Катарини је била потребна његова подршка за Крим, а Јозефу њена за припајање Баварске. Цар из Беча могао је да придода неку приповест из свог виђења „на лицу места“, али није – није царски лагати. То је посао лакеја и варалица.

Има у тој „победи“ немачке пропаганде над руском стварношћу неке историјске логике. Кад је Монтефјоре писао своју књигу обилазио је многа места, па и „Потемкинова села“ – Севастопољ, Симферопољ, Херсон, Дњепропетрвск, Николајев, Маријупољ, Одесу… И места чувених битака као што су Очаков, Измаил… Сва она су од таквих кулиса да и данас постоје.

Посебно важна сцена из комада „Потемкинова села“ је и она из Севастопоља: „Царица и цар раскошно су вечерали у љупком дворцу подигнутом на Инкерманским висовима, језичку који је штрчао изнад мора. Свирао је Потемкинов оркестар. Татарска коњица изводила је вежбе по падинама. Serenissimus је дао знак. Послуга је размакнула завесе и отворила врата балкона. Кад су владари погледали напоље, ескадрон татарске коњице прекинуо је окршај и одскакао у страну да открије ‘величанствени призор’ од кога је свима застао дах.“

„У окриљу амфитеатра планина пружао се дубоки и светлуцави залив. Испред тог залива моћна и бројна флота – најмање двадесет пет линијских бродова и фрегата, сматрао је Јозеф – стајала је усидрена у борбеном поретку, окренута ка дворани у којој су владари обедовали. На следећи кнежев знак флота је једногласно испалила поздравне плотуне; сам тај звук, сећао се Сегир (гроф де Сегир, тадашњи француски амбасадор у Петербургу), показивао је да је Руско царство стигло на југ и да Катаринина ‘војска може за тридесет сати… да пободе своју заставу на бедеме Константинопоља'“.

Ваше Величанство, рекао је у том часу амбасадор Сегир, „стварањем Севастопоља довршили сте на југу оно што је Петар Велики започео на северу“.

Не тргује се с историјом

Иначе, читаво представљање кримских достигнућа царици и цару дешавало се под славолуком на коме је писало: „Ово је пут у Византију“. Један Катаринин унук добио је име Константин и учен је за улогу „византијског цара“. То је део руске идеје о Москви као Трећем Риму.

Данашње западњачко ниподаштавање великих тренутака историје једне велике земље као што је Русија – геополитички је неопрез. У великим земљама са осећајем за историју утилитаризам се не своди на егоизам. Утилитаризам, веровао је Бентам, мора да разматра интересе свих бића једнако.

„Причало се да је Потемкин Суворова, кад је одмах после битке (за Измаил 1790.) стигао у Јаши, дочекао богато и упитао га: ‘Чиме могу да вас наградим за вашу службу?’, на шта је Суворов праснуо: ‘Не, Ваша светлости, нисам ја трговац… Нико ме не може наградити осим Бога и царице!'“

Иако „дословно свака историја, руска и енглеска, наводи овај комадић суворовљевске легенде“, Сибег Монтефјоре верује да је тај разговор само „плод маште који је ушао у историју“. Јер, код озбиљних људи, на којима се подиже историја, осећај за свевременско се подразумева.

Опасно је кад се то заборави.

Још две-три чињенице о Криму, за крај. Млади султан Селим III, који је тек ступио на власт, потписао је у оном часу Уговор о одбрани са Пруском, „али му ни то није помогло у рату“. После судара са Суворовим остало му је да потпише Уговор из Јашија са Русијом 9. јануара 1792. „По том уговору Русија је 1783. анектирала Крим.“

Хрушчовељево, административно приписивање Крима Украјини у оквиру СССР 1954, што је основа данашње кримске драме, само је епизода у богатој историји овог важног парчета земље на важном месту. И не решавају та велика питања глумци из лаких комичарских комада. Јер историја се не може свести на трикове.

Подсетник: три датума која означавају постанак САД су – 1776. Декларација о независности, 1778. доношење Устава и 1791. ратификовање Повеље о правима од десет амандмана који су постали део Устава… То одузимање територија у том времену је неоспориво. И нико озбиљан о томе не би расправљао. А припајање дела царевине која се историјски распадала у истом времену, у 18. веку, нормално је оспоравати ако сте Запад у опадању. Да не описујемо то стање оном општепознатом Шпенглеровом синтагмом…