Владимир Лорченков: РУСКА ВОЈСКА ЈЕ НАЈБОЉИ ПРЕВОДИЛАЦ

… Баш пре неки дан дао сам интервју представнику једног од државних медија Канаде за његову документарну књигу о пост-СССР-у. Разговарали смо о књижевности и о мојим књигама, посебно о тетралогији „Постоји Златни град“, али, наравно, није могло без политике. Презирем такве разговоре, и то не кријем, једноставно зато што се руски послови никога не тичу, а то је непријатно погодило мог саговорника, који је тражио „корисног Руса“ за разговор „о рату“. Дакле, разговор о политици трајао је 4 минута.

И ево шта сам приметио – упадљиву промену интонације. Ја бих то окарактерисао као прелазак са језика мржње на језик жалбе. То је, наравно, повезано са неуспелом украјинском контраофанзивом: кад не иде на фронту, онда почиње чаврљање о миру: „не пуцај у голубове“, „доста је рата, ајде да се дружимо”, „зашто ви Руси волите да ратујете и убијате”, „зашто тако поступате са Украјинцима”.

Насмејао сам се и рекао да је немогуће освојити оно што ти припада, да ту нема шта да се расправља, јер је Украјина изгубила рат и то је чињеница, колико год агонија трајала (као што је Немачка изгубила у децембру 1941. и од тада је водила активну и величанствену одбрану), да  ми, етнички Украјинци, и јесмо Руси (јер сам ја етнички Украјинац), повукао сам паралеле са Алзасом, подсетио да Руси никоме ништа не дугују, поменуо колонизацију народа украјинске ССР од бољшевика… и све то у пар речи…

Укратко , новинар који је очекивао да ће срести будалу васпитану на пропаганди („нацизам, дедови, братска Украјина!“) био је веома растројен. Толико да је чак покушао да изазове моје сажаљење – мада није баш јасно шта ја, румунски писац, имам с тим – причама о томе како су „Украјинци увређени од Русије и зато напуштају руски језик“. На то сам слегнуо раменима и одговорио да је свачији избор да говори језиком који жели и да ако човек не воли свој језик, онда он може почети да учи француски и енглески и да емигрира у Канаду. А до тада да муче као крава.

Завршили смо, као и обично, са загонетном руском душом и како је разумети. И све то – са представником медијске машинерије која је пре годину и по до две године исписивала Русе из људи.

Као што видите, мирно интересовање за руску душу је директно пропорционално постојаности руских трупа на фронту. Чак бих рекао да је руска војска најбољи преводилац руске књижевности на све језике света.

(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)