Прилепин: У школским програмима Русије не треба да буде Солжењицинов „Архипелаг Гулаг“

РУСКИ писац Захар Прилепин управо је ушао програме школа своје земље.

Још се није сасвим опоравио од последица атентата који је на њега организовала украјинска војна шпијунажа, па ће тек наредних дана – са чином потпуковника – кренути у своју јединицу „Оплот“ да би као заменик њеног команданта ратовао у Украјини.

Разговор са њим објавио је високотиражни московски дневни лист „КП“. Факти преносе најважније делове:

* Захаре, много се причало да су класици руске књижевности уклоњени из школског програма. Али је Министарство просвете то демантовало. У сваком случају, програм се ревидира. Пелевин, Гришковец и ви сте у њега укључени. Да ли  је заиста дошло време да се пређе на друге ауторе?

– Пушкин, Гогољ, Толстој, Тургењев, Достојевски, Чехов – они нису само наша велика књижевност, они су – најутицајнија књижевност на свету. Што је најважније, њихове дела уопште нису застарела. Ко жели да разуме украјинско питање – нека прочита „Тараса Буљбу“. Ко хоће да разуме питање либерализма – нека се опет окрене не само Достојевском са његовим „Злим Дусима“, већ и Облонском из „Ане Карењине“.

Уосталом, погледајте колико је у свету адаптација дела Тургењева и Толстоја! Знате ли, на пример, да је Тургењев много чешће сниман на свим континентима него, рецимо, Хемингвеј? Да, ми `седимо` на непроцењивома благу!

* Ко треба да буде у савременом школском програму, а ко тачно не би требало да буде?

– Драго ми је што су класична дела совјетске херојске прозе – најбоља дела Островског и Фадејева – враћена у  школске програме, јер су писали о младим људима који су своје животе давали за обнову земље, за борбу. Узгред, Павка Корчагин из романа „Како се калио челик“ трећину романа се бори против украјинског сепаратизма и јури те банде по малоруским земљама.

А шта сигурно не би требало да буде у школском програму? То је, поред осталог, Солжењицинов „Архипелаг Гулаг“. Нисам против његове мале прозе – али „Архипелаг“… Недавно сам поново прочитао само поглавља везана за Бандеру и власовштину. У суштини, Александар Исајевич то оправдава, проналази паметне формулације и све доводи до закључка: ако је држава зла, издаја је разумљива.

* Специјална војна операција је већ укључена у школски курс историје, али – да ли је потребно укључити и литературу која се бави специјалном операцијом? Или је прерано?

– Ми као да имамо потпуно глупу идеју да на класике морамо да чекамо 50 година, док не постану споменици. А то је бесмислица: Пушкин је за његовог живота изучаван у гимназијама, Лав Толстој такође. Исто је и са Шолоховом, Симоновом и Твардовским. Иначе, послератни школарци не би имали прилику да читају „Василија Тјоркина“, „Чекај ме“ и „За отаџбину су се борили“, већ би чекали 50 година.

* Роман Билкин, Рома „Звер”, отишао је иако је претходно критиковао специјалну операцију, на прву линију фронта и певао војницима. Патриотска заједница му је отворила врата за улазак у њихове редове. Да ли му је сада опроштено?

– Мислим да Рома није под упитником. не може бити озбиљних питања. Млад је. Оданост Отаџбини и својој војсци доказао је делом. Касно? Али, ко је овде светац? Подсетићу оне који су против опраштања било коме на Стаљинове године када су у Совјетску Русију враћени белогардејци Куприн, Алексеј Толстој и Александар Вертински. Да, међу совјетским именима у култури било је и оних који су служили у војсци Скоропадског, неки су били са Петљуром, као на пример – Александар Довженко, Паустовски и Валентин Катајев… Али власти су биле довољно паметне да се не обрачунају са њима иако нису били никакви „блогери“ јер су се неки истински борили са црвенима.

* Значи ли то да сада сваки противник и критичар (државног кусра) може да оде на прву линију фронта и „опере” своје име?

– Генерално, наравно, већини треба дати шансу. Ми смо Руси. Ако човек није пао у директан демонизам, онда би свако требало да има шансу. То је оно што је Христос учио.

Ако нису довољни наведени совјетски примери, онда да подсетим да је царска власт опростила и чувеним побуњеницима: на пример, хетману Дорошенку, чија је пра-пра-праунука постала Пушкинова жена и мајка његове деце, од којих су многи ишли ​​војничким путем. И неколико Шамиљових синова такође су постали руски генерали.

* А могу ли они који су побегли из земље и противници специјалне операције да промене своје погледе?

– Мислим да велика већина – не. Они имају другачију „кредо”. Њихов центар света и светски арбитар су Сједињене Државе. Такви наши ће Америци све опростити: сваку окупацију, бомбардовање и остала жестока безакоња. Ментално: њихова отаџбина је и у Лондону, само што даље од наше „суморне дивљине“. Они само говоре руски, али генерално су „Американци“.

* Максиму Галкину отказани су концерти у Казахстану, групи Little Big у Јерменији. Хоће ли се они и њима слични вратити?

– Не мислим да ће руска култура ништа изгубити без тих имена. Специјална операција је и шанса да се бар прореди монструозна мафија која је окупирала нашу телевизију и масовне медије. Нажалост, ово до сада није било много успешно. Многи од таквих, који су остали у Русији, једноставно су се притајили. Ако се њихова времена барем у неком облику врате, они ће се, наравно, осветити. Међутим ни сада „милитаристи“ – они који подржавају специјалну операцију – не живе баш удобно у нашем позоришном, кинематографском, књижевном свету. Уколико наши противници добију прилику, они ће једноставно почистити Чичерину, Охлобистина и Пегова са свих таласа. Они нас мрзе.