Драгомир Анђелковић: Кристијан Шмит је босанско-херцеговачки Иди Амин

КАДА је Николас Шовин око 1800. године из родног Рошфора полазио на одслужење војног рока у Наполеонову армију (тада формално још републиканску а од 1804. царску), није ни слутио да ће, макар посредно, постати светска звезда. А нема сумње да је он до данашњих дана најпознатији становник поменутог француског провинцијског градића на обали Бискајског залива (део Атлантског океана).

ОКУПАЦИОНО НИПОДАШТАВАЊЕ

Не знамо да ли је Николас уистину био арогантни присталица Наполеонове освајачке политике, коју је интерпретирао у кључу окупационог култивисања „инфериорних“ странаца, али таквим га је у свом есеју „Шовинизам“ постхумно (1845) представио француски писац Жак Араго.

Он је из његовог презимена извео назив за ниподаштавајући однос према другим народима па и неистомишљеницима разних врста унутар сопствене нације. С временом, тај темин – иницијално негативан али не онолико колико је данас – почео је да означава екстремну националну и верску мржњу према, ако не свима, многима који имају другачије етничко и расно порекло или национални идентитет.

Да ли је, поштења ради то треба нагласити, презиме Николаса Шовина злоупотребљено или је адекватно употребљено од стране споменутог публицисте а потом и низа других писаца –поуздано не знамо, нити ћемо знати.

Многи аутори ипак сматрају да је Араго преминулом ветерану, који је несумњиво до краја живота остао приврженик лика и дела Наполеона I (1769-1821), приписао низ особина и идеја које је желео да стигматизује, а набеђеног Шовина нису карактерисале. То је, кажу, урадио јер му се учинило корисним да за конкретизацију апстрактног појма који је увео, искористи сликовити модел гротескно надменог и свадљивог војника. Да би добио потребно страшило, „уметнички“ га је оцрнио до краја.

ГАУЛАЈТЕР ШМИТ

Толико о Николасу. За разлику од њега за кога ни људи епохе у којој је живео нису знали какав је стварно био, нама је све кристално јасно у вези са Немцем који је рођен приближно 170 година после њега. У питању је, да много не лутамо, Кристијан Шмит (1957), кога пар година интензивно гледамо и слушамо док покушава да ради којешта.

Тај човек је из родне јужнонемачке Баварске послат на брдовити Балкан да буде неоколонијални намесник Евроатлантске империје, као што је Шовин кренуо у освајачке походе из своје западнофранцуске Аквитаније.

Срећно и полетно као он у фантазмагорији, наш савременик се прихватио сличног посла у верификованој пракси, за који је помислио да ће годити његовој лично-политичкој провинцијалној ароганцији.

У аренама политичког Берлина успео је да се избори за запажено место, ипак није постао прворазредни играч, као што је прижељкивао. Стога му је, тврде упућени, као мелем на рањену сујету дошла могућност да пред крај каријере постане, како је поверовао, свемоћни ЕУ „гаулајтер“ Босне и Херцеговине.

ЛЕЧЕЊЕ ФРУСТРАЦИЈА

Неконтролисана и неограничена апсолутистичка власт над делом онога што ЕУ шовинисти сматрају убогом европском периферијом, деловала му је као испуњење не само личних, већ и снова генерација његових германских предака.

Они су упорно радили на покоравању словенског истока и југоистока, али су после скоро хиљаду година (асиметричних) кумулативних успеха на том пољу, средином 20. века доживели слом. Немачка лавина, која се дуго ширила на наведене просторе, у пар поратних година повукла се тамо одакле је дошла. Онда је, у контексту последица ратова за југословенско наслеђе (којима су Немци битно допринели), Немачка поново добила прилику да се врати свом вековном експанзионистичком послу.

Додуше, као млађи брат великог „Ујка Сема“, али и то је годило „напаћеним“ немачким срцима.

Демонстрирајући силу на балканским просторима, набеђујући нас за лажне злочине па и геноциде, како се не би осећали усамљено са теретом правих које су починили – и тако лечећи своје фрустрације а не само извлачећи материјалну и геополитичку корист – Немци су, од када су се поново ујединили, малициозно деловали у односу на Србе. Део тога је и долазак Шмита са великим амбицијама и претензијама у Босну и Херцеговину. Међутим, на његову несрећу, та „част“ му је поверена онда када је Империја којој служи већ ушла у раздобље истинског сумрака.

Мислио је да ће се, када подигне мали прст, трести гора, а заправо се родио миш!

СУКОБ НА ПОМОЛУ

Сукоб са Русијом – која се енергично успротивила самовољи Вашингтона и даљем ширењу НАТО-а на исток – био је увелико на ивици експлозије 2021, те Кристијанове прве БиХ године.

Кина, и друге чланице БРИКС-а (не рачунајући нове, примљене ове године), економски су превазишле тзв. колективни Запад.

Што се тиче наших простора, ту је Република Српска повратила национално самопоуздање (накратко пољуљано током првих неколико година 21. века) и консолидовала своје државне капацитете. Није више била спремна, нити је то данас, да трпи самовољу оних који мисле да им је богомдано да у својству постмодерних окупатора шовинистички омаловажавају друге и другачије.

Бањалука се успротивила како генерално злоупотреби позиције високог представника, тако и персоналној намери Штима да се ту искаже. У складу са тим, прворазредна савезничка држава Српској, Руска Федерација, као чланица Већа за имплементацију мира, снажно се успротивила његовом именовању на ту функцију. То обесни али и недалековиди Запад није поколебало.

Упркос дотадашњој пракси да се одлуке доносе консензусом, западне земље и њихови савезници који се налазе у телу које би требало да доприноси стабилности БиХ а не да је нарушава, донеле су одлуку већином гласова.

ЛАЖНИ ВИОСКИ ПРЕДСТАВНИК

Такво „постављење“ Шмита на позицију високог представника, нелегитимно је. Али како наш народ каже: „сила Бога не моли а Бог силу не воли“. Колико пута је у историји неправда прошла јер се ослањала на велику моћ. Но, другачије ствари стоје када онај ко није огромне снаге, умисли да је недодирљиво силан, или ако је то и био, не увиди да је време његове свемоћи прошло. Баш то је био случај у БиХ и у вези са њом.

Нелегално надгласана Русија, подржана од стране Пекинга, није допустила да Савет безбедности УН (у коме те две сталне чланице имају право вета) донесе резолуцију којом би званично био именован нови високи представник. Запад ту није ништа могао!

Ако доношење одлука у Већу за имплементацију мира није прецизно регулисано већ се донедавно заснивало на неформалном иницијалном договору чланица о једногласности, одлучивање у СБ УН је стриктно регулисано.

Као што је и Анексом 10 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини (Дејонског споразума) јасно предвиђено да СБ УН потврђује високог представника. То се, и после две године од када је дошао у БиХ, из наведених разлога није догодило са Кристијаном Шмитом. Отуда, без икаквог претеривања, јасно је да он ту није ништа друго до, како Милорад Додик упорно понавља, обичан немачки туриста.

БОСАНСКИ КИЛТ

Он и сви који га подржавају, могу да тврде коликогод хоће супротно, тиме неће променити реалност.

И, од 1971. до 1979. године контроверзни диктатор Уганде, Иди Амин, уз аплаузе својих присталица и полтрона, прогласио се за краља Шкотске и неретко тако потписивао, па нико нормалан то није схватао озбиљно. Шкоти и других Британци су се смејали због уредби које је доносио у вези са њима, таман посла да су их извршавали. Зашто би са Шмитом ствари стајале другачије?

Зар је довољан разлог да ми Срби уважимо то што тврди да је нешто што није, и што га они који на Западу и даље сулудо верују да су господари света, тапшу по раменима и климају главама док рецитује своје накарадне песмице?

Република Српска, подржана од низа држава, енергично се супротставила таквом геополитичком лудилу и, разуме се, неће попустити. Прошло је време, макар када се ради о западној српској држави, када су разни умишљени неоколонијалисти могли да нас праве лудима. Ипак, неко ће рећи, луди или не, располажу силом; могу да нас приморају да поступимо како желе.

Није тако!

Да то могу одавно би и урадили. Запад неће да рескира живот ни једног јединог свог војника. Тамо где су геј параде постале важније од црквених служби, нема више борбеног духа.

Ако некоме може да се науди са дистанце, без икаквог ризика по себе, онда је то прихватљиво, али када постоји опасност по сопствене људе, ту је свему крај. А добро знамо да су припадници западних снага у БиХ на земљи а не на небу, и свако изазивање насиља са њихове стране, скупо би их коштало.

Стога, претиће али неће ићи даље од тога!

НЕМОЋ ЗАПАДА

Друго, али ништа мање битно од тога, то је што су западу правно везане руке. Било каква интервенција у БиХ против РС у циљу наметање воље узурпатора Шмита, била би противна међународном праву. За тако нешто немогуће је добити подршку СБ УН, а без тога би се све свело на чисту агресију.

НАТО силе су њој, то добро знамо, и те како склоне. Али глобалне околности су такве да се сада претварају да није тако.

Трагикомично осуђују Русију за кршење међународног поретка иако су га саме срушиле 1999. агресијом на Србију, а потом су, неке од њих на челу са Америком, наставиле да разарају његове остатке инвазијом на Ирак 2003. године.

Сада се праве као да се све то није догодило већ да је Москва учинила преседан отпочевши специјалну операцију у Украјини.

Када би фактори на чије се војно-политичке потенцијале ослања онај ко је умислио да је неоколонијални гувернер БиХ, покушали отворено да интервенишу, не само да би наишли на општенародни отпор Срба западно од Дрине (а уверен сам у то, и наше нације у целини) и рескирали да изазову свестрану дестабилизацију региона у коме се налазимо, већ би и бучно подсетили цео свет да су истински насилници који су и раније газили међународно право.

То је задња ствар коју би тзв. колективни Запад тренутно био спреман да учини. И стога, а не само услед ерозије његове реалне снаге, силе које га чине неће ништа озбиљно предузети против Српске.

Зато је, назовимо га тако, „шмитизам“ тек бедни и стерилни, али због тога ништа мање арогантни, неоколонијални шовинизам! На њега не треба много да се осврћемо, тим пре да га се плашимо, већ је важно да РС одлучно настави да иде својим аутентичним, државотворним путем!