Вељко Ђурић Мишина: Немци као „мериторне судије“ о броју жртава у Јасеновцу – ко је овде луд, односно ревизиониста?

Најчешћа „одбрана“ тврдње о 700.000 јасеновачких страдалника су наводи да су Немци најконкретнији и да је све друго излишно. Немце као мериторне судије често помиње један остарели академик, а то понавља гомила заљубљеника у историју.

У извештају немачких СС-официра упућеног из Загреба почетком фебруара 1942. године Хајнриху Химлеру, шефу Главне управе безбедности и полиције, стајало је да су усташе убиле 300.000 Срба. (Срђа Трифковић, Усташе – Балканско срце таме на европској политичкој сцени, Београд, 1999, стр. 158-1959) Харалд Турнер, шеф Управног штаба при Војном заповедништву у Србији, 3. септембра 1941. известио је команданта Југоистока да је у НДХ до тада убијено 200.000 Срба. (Ладислаус Хори, Мартин Бросцат, Усташка држава Хрватска 1941-1945, Београд, 1994, стр. 165) Усташки официр у Београду известио је 5. септембра 1942. године Министарство хрватског домобранства о разговорима на пријему код генерала Александра Лера, и том приликом навео речи официра Дитриха фон Масенбаха да су усташе побиле 700.000 Срба. (Војни архив, НДХ, 89-2/14)

„Може се поклати и свих 1,5 милијуна“

У медијима намењеним првенствено српском народу за унутрашњу употребу, кад је реч о броју страдалих у Јасеновцу, као аргумент у одбрани броја од 700.000 жртава најчешће се помињу двојица немачких официра од којих је први службовао у Загребу, а други у Београду.

То су генерал Едмунд Глез фон Хорстенау, специјални опуномоћеник Немачког Рајха у НДХ. Други је Херман Нојбахер, који је од августа 1943. до краја 1944. године био у цивилној служби са специјалним овлашћењима и задацима у вези са Србијом, Црном Гором, Грчком и Албанијом.

У контексту расправе о немачким официрима и броју јасеновачких жртава превиђа се улога и значај СА-пуковника Зигфрида Кашеа, посланика и опуномоћеног министра Трећег рајха у Загребу и неколико чињеница из његове биографије које могу да буду од користи у овој расправи.

Мада је био један од најутицајнијих подржавалаца политике усташког поглавника Анте Павелића и усташа, Каше се није јавно изјашњавао о методама и размерама злочина. Постоје посредни извори који указују на његов специфичан однос према Србима. Наиме, према речима министра иностраних послова НДХ Младена Лорковића, које је забележио у свој дневник 19. септембра 1942. године после разговора са Кашеом, Немац је био директан: „У српском питању ваља нешто учинити. Може се поклати и свих 1,5 милијуна – али то морате међу собом урадити, а не можете тражити њемачку помоћ.“ (Нада Кисић Колановић, Младен Лорковић, министар уротник, Загреб 1998, 244).

Немачки пуковник писао Брозу

Мада Зигфрид Каше иза себе није оставио сећања па као добар извор за његову службу у НДХ могу бити записници са саслушања обављених у Загребу 1946. и белешке које је писао да би припремио своју одбрану.

Реч је о архивској грађи коју је својевремено Служба државне сигурности Републике Хрватске предала Хрватском државном архиву. На саслушању је Каше устврдио да је злочине чинила мала група усташа која није имала подршку народа и која није била довољно зрела да преузме власт у држави.

Историчарка Нада Кисић Колановић у свој раду „Сиегфриед Касцхе: њемачки поглед на Хрватску 1941. године“ (Часопис за сувремену повијест, 3, Загреб 2011, 773-800), је написала да је Каше у периоду од 10. октобра 1946. до 24. јануара 1947. написао елаборат „Организација и деловање немачког посланства у Хрватској“ као и да је 31. октобра 1946. године писао Јосипу Брозу Титу подсећајући га на контакте представника немачких и партизанских јединица и позивао га као сведока одбране на суђењу.

Генерал Едмунд Глез фон Хорстенау одлуком врха Немачког Рајха 14. априла 1941. године упућен је у Загреб где је четири дана раније проглашена НДХ. Званичан назив његове функције од 1. децембра 1941. гласио је „опуномоћени генерал у НДХ“.

Највећи део његових послова односио се на координацију сарадње немачких и хрватских оружаних снага.

Хорстенау је морао да буде добро обавештен о збивањима у НДХ. (Немачка обавештајна служба, књига В, Државни секретаријат за унутрашње послове – Служба државне безбедности, Београд 1958)

У време заточеништва у затвору код Нирнберга (мај 1945. до самоубиства 20. јула 1946.) чекајући суђење, Хорстенау је писао свој животопис. Знатан део те грађе послужио је његовим познаницима да је преточе у неку врсту мемоара.

Рукопис је објављен на немачком, а касније је штампан на хрватском у Загребу и Београду. (Едмунд Глаисе фон Хорстенау, Између Хитлера и Павелића, друго издање, „Православна реч“, Нови Сад, 2013)

У овој расправи о тврдњама немачких официра и јасеновачким жртвама од користи може бити следећих неколико реченица јер говоре о (не)поузданости извесних Хорстенауових тврдњи.

Непоуздани генерал

„Павелић је 9. априла 1941. ступио на тло Хрватске (Павелић је тек 13. априла ступио на територију новопроглашене НДХ. примедба ВЂМ). Он је имао сасвим другачије циљеве од мене. У новоствореној ‘Независној Држави Хрватској????? живело је 4.000.000 Хрвата, 1.800.000 Срба (Артур Хафнер је говорио о 1.925.000 Срба – примедба ВЂМ) и 700.000 муслимана. Његове намере биле су следеће: „Један милион и осам стотина хиљада православних Срба хтео је да побије, и то по сваку цену и свим средствима.“ (страна 526)
„Крајем маја 1941. први пут смо примили вест о убијању српских талаца. Акцију је недалеко од Бјеловара спровео Еуген Кватерник. Убијено је две стотине православних Срба (немачки војници 29. априла, то јест сутрадан после злочина, после ексхумације из гробница избројали су тела 197 масакрираних Срба – примедба ВЂМ). Истовремено до нас су стигле грозне вести из Херцеговине, те из околине Сарајева.“ (страна 529)

„Стварни логор Јасеновац није никада видео ниједан Немац. (Видели су га Артур Хефнер и Зигфрид Каше – примедба ВЂМ). У логор бисмо могли да уђемо само уз помоћ тенкова. Логор је био под командом нарочито дивљег и окрутног Лубурића. Он је живео у емиграцији и био је пропали студент. Јасеновац је бранило око хиљаду усташа. Они, наводно, нису никоме били одговорни… Кретали су у своје нечувене крволочне акције, и то кад год им се прохтело.“ (страна 531)

Хорстенау је само на једном месту поменуо број Срба страдалих у Јасеновцу и то у делу кад је описивао страдање села Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок: „Јасеновац је најстрашнији концентрациони логор у Хрватској. У Јасеновцу је убијено много хиљада грађана ослобођене хрватске државе“. (страна 531)

С обзиром на обавезе, Нојбахер је сазнао бројне информације као и одређена сазнања о унутрашњој политици у НДХ, сваки пут из друге руке. Наиме, никада није имао директне контакте са усташким главарима. нити прилике да путује по НДХ (као, на пример, Хорстенау или Каше)…

Кад је реч о бројевима страдалих, Нојбахер је био конкретан: „Рецепт за православне, који је применио усташки вођа и поглавник, председник НДХ, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: ‘Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре!’ Последња тачка програма била је спроведена у дело, Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба – укључујући, бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000.“ (стр. 50).

Немогућа идеја после злочина

Није спорно да је на Србе Хорстенау гледао другачије у односу на остале народе на Балкану: „Југословенска идеја је компромитована. За широке слојеве српског друштва, идеја будућег заједничког живљења са ‘хрватском браћом’ после ужасних, окрутних злочина које је усташки режим извршио над стотинама хиљада православних Срба, није више изгледала изводљива и могућа.“ (Херман Нојбахер, Специјални задатак Балкан, Службени лист СРЈ, Београд, 2004, стр. 149-150)

Аутор је историчар, специјализован за историју СПЦ, проучавање геноцида и Холокауста