Михаило Меденица: Свете прегаче
Пише: Михаило Меденица
Мало је било јунака ко што су то бабе биле.
Српске бабе, мученице и анђелице.
Испраћале да не дочекају.
Дочекивале да не закукају.
Из вечанице у црнину.
Планине би се суновратиле и распепелиле од тих мука и јада, но шта је планина до пусто камење…
Камен пукне о кост и сузу Српкињину.
Нису то по годинама биле бабе, црнина би их појела и повила.
Младе су стариле, мученице.
Баба је била титула. Витешка. Јуначка.
Племство згаришта, збегова, плитких гробова…
Најмлађе још на сиси док најстарије оплакује.
Искушенице колевки и игуманије незнаних гробова.
Вазда на прагу…
Можда се врате све оне очи што их се није нагледала па да стрчи низ некошене ливаде и јалове њиве.
Свијеш се уз бабу и наслушаш тишине.
Нико као она није толико тишине знао напамет.
На свако питање је у тој тишини било одговора.
Све је старило осим баба.
Оне су младе остариле. Вазда исте.
Свакоме утеха- нигде утехе за њих.
Лако је мрети, то може свако, ваљало је живети у дане кад се смрти ишло на мобу…
Упрти, сирота, децу у руке, кућу на леђа, њиве под нокте, неба у очи, реке у сузе, па куд је гоне…
У огњу су бабе умеле да свију дом.
На камену да запате плод.
На пању би пукло житишје.
И, неба би преплавило из очију, заплавило би се па таман у ђавољској тмини…
Увек би све било потаман.
Свакоме.
Свијеш се уз бабу, под епитрахиљ од прегаче, и све је потаман.
Свакоме, без њој.
Ал, никад да закука.
Понекад се, зором, кад нико не гледа исплаче кад развеже црнину и расплете кике да расчешља.
Без гласа, само сузе дамарају по поду, ко дечији кораци.
Кораци свих оних које чека с прага, и не прича никоме.
И, тек кад расчешља косу видиш још девојку, премладу за просце, стасалу за косце мртвих откоса…
Мало је јунака као што су српске бабе биле.
Вазда на распећу.
Свакој је воштаници знала име.
Од коприве и трна би сплела гуњеве и назувке да дарује, да по њима позна…
Свете старице- девојчурци, чувари тишине…
Племство проје и сурутке.
И, само проплачу иконе, растрче се архангели да јаве…
Замиришу погаче под плаштаницом од прегаче…
Јаукне зора, разлају се облаци, залелечу опанци и…
На прагу клупко црнине, тишине и плетенице да их небо расчешља…
Дочекала је све које је чекала, мученица.
Камен би пуко, но шта је камен за кост и сузу Српкиње…
