Прошле недеље, указивао сам да, узимајући у обзир неуспех кијевске летње офанзиве да преузме знатан део територије од Русије и имајући у виду максималистичку реторију Владе САД и НАТО савезника која је коришћена од прошле године да се јавности наметне идеја неограничене и неорочене војне помоћи, постоји опасност да се рат у Украјини поново продужи, много касније у односу на датум који је Бајденова администрација наизглед одредила прошле године (као оквирно време за почетак неодређене мировне иницијативе, прим. прев).

Све се више чини да ће то бити случај. У суботу, Фајненшел тајмс је известио да се „амерички званичници приватно спремају на оно што све више личи на рат исцрпљивањем који би могао да потраје и наредне године”, што подсећа на ранији извештај Волстрит џурнала да су „војни стратези и доносиоци политичких одлука широм Запада већ почели да размишљају о пролећној офанзиви наредне године” и о томе „како се припремити за продужени сукоб”.

Траљава мисија

То би могло да постане „дуготрајна борба која би потрајала још неколико година”, упозорио је Џурнал у суботу, истичући да украјински циљ да поврати сву изгубљену територију сада „делује као далека могућност”.

У тексту за Политико некадашњи конгресмен из демократске стране и званичник Стејт Департмента у време Обамине администрације Том Малиновски – сада виши члан Мекејновој института – заступао је следећи став: „Како би се рат у Украјини окончао под условима који су у складу са америчким интересима и идеалима, Украјина мора да изађе као победник, а руска инвазија мора бити забележена у историји као потпуни неуспех”.

Малиновски је посебно указао на речи америчког председника Џоа Бајдена који је у фебруару ове године рекао да „у Украјини Русија никада неће победити – никада”.

Дана 10. августа, неименовани виши званичник рекао је Си-Ен-Ену да „ми не знамо колико би још овај рат могао да потраје”, али  да Бела кућа „неће презати од тога да изађе пред Конгрес после првог тромесечја наредне године уколико осетимо да је потребно да то урадимо”.

Другим речима, САД и НАТО изнова померају циљеве у рату који је већ окарактерисан као „траљава мисија”. Чини се да се и поједине њихове колеге са друге стране осећају исто, укључујући бившег председика и заменика председника руског Савета безбедности Дмитрија Медведева који је недавно рекао да „уколико су потребне године, или чак деценије, нека тако буде”.

Међутим, то отвара питање да ли ће икада бити процењено да је добар тренутак да се рат примири. Украјинска влада и они који је подржавају сматрају да је недостатак напредног наоружања оно што је прокоцкало шансе ове офанзиве, иако војни стурчњаци инсистирају да ниједно оружје не би било „сребрни метак” против добро укупаних руских одбрамбених линија и да су разлози за кијевске војне неуспехе много дубљи.

Уколико наредна офанзива на сличан начин претрпи неуспех, да ли ће могућност примирја поново бити гурнута у други план? Колико би година ово могло да потраје?

Окончање рата

Чак и уколико Кијев успе да изведе успешне операције против руских снага у будућности, није извесно да би то водило ка окончању рата. Под један, Москва би могла да одлучи да поведе сопствену противофанзиву како би поништила било који добитак који су Украјинци остварили на бојном пољу, чиме би можда отпочео бекрајни низ војних напредовања и узмицања. Или бисмо могли да имамо понављање прошле јесени, када су Кијев и његови НАТО подржаваоци, осокољени великим успесила које је Украјина остварила у септембарској противофанзиви, одбили замисао да се поведу разговори како би уместо тога покушали да остваре „тотално победу“, на крају по катастрофалној цени.

Чак и сада,  украјински лидери и многи међу онима који их подржавају на Западу и даље истичу максималистичке циљеве који подразумевају обнову граница из 2014. године, што би укључило повратак Крима.

Иронично, продужени рат је управо оно чему су се надали барем понеки званичници НАТО од самог почетка како би заробили Русију у нечему што би личило на замку у коју су САД упале у Авганистану, те је Њујорк тајмс извештавао у марту 2022. године да администрација „настоји да помогне Украјини да заглиби Русију у мочварни муљ”.

Али продужени рат не би био добар по Украјину, која већ сада трпи запањујуће људске и економске губитке од дугачког рата, и која запада све дубље и дубље у дугове свакога месеца. А не би било добро ни по остатак света, који трпи шокове раста трошкова живота док је над њиме надвијена већ два пута избегнута могућност катастрофалног рата између НАТО и Русије који би могао да постане нуклеарни сукоб.

У међувремену, уколико се рат продужи и у следећу годину, он би могао да постане болно политичко питање уочи избора (у САД) 2024. године. Председник Бајден ступио је на дужност обећавајући окончање „вечитих ратова” и покретање новог доба „неуморне дипломатије” док је његов вероватни супарник, Доналд Трамп, истакао продипломатску позицију о овом рату, чиме продужени рат у Украјини постаје тачка политичког сучељавања.

У међувремену, америчка јавност и републикански законодавци све су огорченији због продужења и повећања војне помоћи Украјини, те председник ризикује да се америчко учешће у рату оконча не по његовим условима, већ укидањем даљег финансирања у Конгресу. Уз све то, постоји непредвидљивост ратне политике током предизборне кампање, што потенцијално повећава притисак на администрацију да ескалира учешће Вашингтона, како би онемогућила да перципирани пораз угрози Бајденове шансе за реизбор.

Сада чак и амерички званичници потајно признају да је начелник Здруженог генералштаба генерал Марк Мајли „имао за право” када је позвао Кијев да у што већој мери искористи остварене успехе крајем прошле године тражењем успостављања мира, и да „смо можда пропустили простор који се отворио да раније покренемо разговоре”. Можда ни сада није превише касно да се то учини.

Али уколико администрација наставља да гура своје прсте, она ризикује да се заробе не само Русија већ и САД и Европа у још један бескрајни сукоб, чиме би било осигурано продужење ужаса за украјински народ те би се и даље надвијала сабласт нуклеарне катастрофе над остатком планете.

Превео Милош Милојевић/zurnal.me

Извор: responsiblestatecraft.org

Насловна фотографија: Tanjug/AP Photo/Libkos