Слободан Рељић: Шта ће Америци рат против Кине?

Наслови увек варају. Обећавају више него што ће читалац наћи у тексту. Али у доба кликова наслови више не варају, него – лажу. Кад стигнете до садржаја једино што вас радује је што не морате да кроз те гомиле речи копате до краја.

Тако ће се читалац „Форин полисија“ обрадовати пред насловом Готово ништа није вредно рата између САД и Кине. Јер после прокси-рата у Украјини САД против Русије и ризика које он носи, свет, посебно западни, плаши се још једне сличне погибељи. То што се свет тога плаши прилика је да га се бесомучно страши. Односно, да му се сугерише да добра Америка никад не би покренула никакав рат, али зла Кина се, изгледа, неће моћи уздржати.

Американац који је упознао Кинезе

Текст у ФП је потписао колумниста овог магазина Хауард Воринг Френч, иначе дугогодишњи спољнополитички новинар „Њујорк тајмса“, који је толико времена провео на Далеком истоку, па и у Кини. Пре шест година објавио је и књигу Everything Under the Heavens: How China’s Past Helps Shape its Push for Global Power (о томе како је кинеска прошлост помогла у обликовању њеног напретка до глобалне силе), а као неко ко ништа мање није био успешан ни као фотограф, познат је и као аутор вишегодишњег пројекта Нестајање Шангаја (Disappearing Shanghai: Photographs and Poems of an Intimate Way of Life, 2012) који је виђен на изложбама у Азији, Европи и Сједињеним Државама. У књизи која је објављена под истим насловом његове фотографије су сједињене са лириком „интимног живота“ романсијера и песника Ћиу Сјаолинга. Хаурд В. Френч је од 2008. и професор на Факултету новинарства на Универзитету Колумбија.

Правимо дуг увод јер је важно ко ће нам објашњавати „само да рата не буде, лудила међу људима,/велики нуде заблуде, плаше нас разним чудима/ и свакој бајци науде – само да рата не буде!“ (Балашевић, 1987).

Текст Готово ништа није вредно рата између САД и Кине је и кратак и празан. Док Френч вечера у богатом шангајском ресторану, уз тиху локалну музику, примећује кинеску породицу прекопута – три генерације исто вечерају – две баке и две деке, кћерка по одећи се види из успешне класи и дете. Френч налази да су они из његове генерације – баке и деке „истрошенији од просечног Американца“ њихових, тј. Френчових година (1957) јер су прошли Културну револуцију (од 1966) која је носила велике друштвене драме па и глад од које се умирало.

Пало му је на ум и да свој ламент над Кином и Кинезима подели са једним од дека, који је на себи имао „Геп“ мајицу, „али помислио сам да би то био превелик удар, уздржао сам се, с жаљењем“.

Шта би за Кину било паметно, по Американцу

У тој идеји да би савремени Кинез, о својим искуствима, плакао на рамену добром Американцу, крије се вероватно најдубљи јаз неразумевања. Не, то не значи да се не би могао наћи Кинез који би причао како њихов пут може да се угура у америчко разумевање догађања, али то не би могло да промени – улогу Америке а ни став сад већ моћне Кине према тим догађањима. Друго, сама идеја да се очува status quo у време кад се однос снага мења на твоју штету је разумљива, али потпуно – ахисторична. То је лепо у дечјој игри „мир, мир, нико није крив“, али историјски је груба лаж. И неподношљиво подметање.

Дакле, лепо је речено „не постоји ништа што је вредно рата између Сједињених Држава и Кине“. Смислено звучи и да „контрола над Тајваном, коју је влада кинеског председника Си Ђинпинга претворила у јавну опсесију, није вредна убијања које би изазвала кинеска инвазија и било какав одговор САД у одбрани тог острва“. Па ни покушаји одржавања „геополитичке надмоћи САД у свету такође нису вредни великог оружаног сукоба са Кином“. О чему се онда ради?

Па, о томе што је Ангела Меркел рекла о Минским споразумима: ми на Западу верујемо да ви на Истоку не видите и не можете да прозрете у наше намере, чак и кад су оне очигледне. Ми вас лажемо док вас гледамо у очи, а ви и даље верујете да реч нешто значи. Зашто, уосталом, не би то и даље радили кад је то досад функционисало.

Господин Френч је, према истом тексту, био месец дана у Кини, па није могао да види оно што нам јавља Мајк Витни, амерички аналитичар из Вашингтона, али чији поглед на свет никад није био предмет интересовања „Њујорк тајмса“ или „Форин полисија“. Он пише: „Антикинеско испирање мозга је брзи пут до рата“. И наводи примере, како паралелно са антируским цунамијем напредује и ширење антикинеског расположења међу Американцима.

Ко више верује у те глупости и лажи?

„Сједињене Државе морају имати непријатеља. Последњих седам година непријатељ је била Русија. Сада се фокус померио на Кину. Погледајте наслове на Гугл вестима и видећете на шта мислим: Да ли је Америка сувише спора да се пробуди пред кинеским претњама? Зашто је Кина претња Сједињеним Државама? Да ли су САД спремне да на време одговоре на претње Кине како би успоставиле разлику? Кина и Русија воде још један хладни рат – да ли је Запад спреман за изазов? Кина тајно шаље опрему да Русија опреми војску; Си Ђинпинг припрема Кину за рат…

Добили сте слику? Кина је велика претња Сједињеним Државама. Заборавите да САД редовно шаљу ратне бродове у Јужно кинеско море и Тајвански мореуз.

Заборавите да су САД опколиле Кину војним базама и ракетним системима.

Заборавите да су САД послале више делегација у Тајпеј кршећи политику ‘једне Кине’. Заборавите да САД наоружава и обучава војно особље у тајванској војсци.

Заборавите да САД намећу једностране царине на кинеску робу и санкционишу кинеске бизнисмене.

Заборавите да су САД спровеле најдраконскију блокаду напредних полупроводника у историји.

Заборавите да САД граде антикинеске коалиције широм региона.

Заборавите све ове ствари јер – пред генијалностима које долазе из мејнстрим медија – Кина је проблем, Кина претња, Кина земља која гура свет ка рату.

„Да ли више неко верује у ову глупост?“, пита се Витни.

То онима који организују глупост више није ни важно, јер се ушло у фазу кад „влада обликује перцепцију јавности и поставља темеље за рат“.

Месечник The Diplomat пише како је „кључна карактеристика данашњих мејнстрим западних медија немилосрдно батинање Кине. Неуобичајено и заморно, често укључује наручене тривијалности или измишљене приче без доказа…  Али такве приче се пуштају без краја“.

Конгрес јавља о 496 америчких војних интервенција

Иза „буке и беса“ стоје чињенице да Кина у последњих 70 година није започела нигде некакав рат, док су Сједињене Државе, према извештају Конгресне истраживачке службе, од 1991. до 2022. „покренуле најмање 251 интервенцију. Извештај је показао да томе ваља додати још 218 америчких војних интервенција у претходној историји САД – од 1798. до 1990. године.“

„То чини укупно 469 америчких војних интервенција од 1798. године које је Конгрес признао… Листа земаља на мети америчке војске укључује огромну већину нација на Земљи, укључујући готово све земље Латинске Америке и Кариба и већи део афричког континента.“ Колико год да сте критични према америчком пацифизму, ове бројке вас остављају пораженим.

Кад се са умереним Конгресом упореди бројање Центра за стратешке студије Универзитета Тафтс онда је суочавање још драматичније: „САД су предузеле више од 500 међународних војних интервенција од 1776. године, од којих је скоро 60 посто предузето између 1950. и 2017. године“, пише у пројекту.

„Штавише, више од једне трећине ових мисија догодило се после 1999.“ Примедба која стоји у том пројекту је објава смрти логике: „Са завршетком ере хладног рата, очекивали бисмо да САД смање војне интервенције у иностранству, претпостављајући постојање мањих претњи… Али ови обрасци откривају супротно – САД су повећале своје војно ангажовање у иностранству.“

То што америчка пропагандна машинерија игнорише не значи да људи у свету не разумеју ко је главни силеџија савременог света. Колико год да је „испирање мозга“ успешна операција, само испирање није потпуно. Има нешто у људском бићу што не подноси лаж и лажове.

Мајк Витни, тако скреће пажњу на скорашња истраживања јавног мњења у свету: „А која држава је ‘највећа претња миру у свету’? Кина?“, поставља он реторичко питање и даје одговор: „Ни близу! Погледајте: САД су се појавиле као највећа претња светском миру, а следе Пакистан и Кина, у глобалном истраживању које је крајем прошле године спровео WIN/Gallup International у 65 земаља света. Од више од 66.000 анкетираних широм света, 24 посто испитаника верује да су САД највећа претња светском миру. Да су то Пакистан и Кина верује осам, односно шест одсто испитаних, док су Иран, Израел, Северна Кореја и Авганистан изједначени на четвртом месту са по четири одсто.“ После деценија дезинформисања и лажи „водећи светских медија“ тај прости народ мисли тако!? Све у свему, „џаба сте кречили“!

То што је брижном Хауарду В. Френчу исти ризик за започињање рата, Кина и Америка, у свету се види као 4:1. Четири пута више Земљана зна да су америчке потребе за ратом веће од кинеских!

Дајмо сад Мајку Витнију још једну реченицу: „Конгрес се спрема да потроши још ‘стотина милиона долара’ да интензивира медијску индоктринациону кампању да осигура да ће свака особа која критички размишља и верује да САД треба да воде политику мирног ангажовања са Кином – бити проглашена кукавицом и марионетом Си Ђинпинга“.

Ово показује да се терор дезинформисања троши неухватљивом брзином. Што ће свет учинити – слободнијим и људскијим местом.