Платон Маматов: НЕВЕРОВАТАН ЗАПЛЕТ

Долази код Александра Диме живахан младић и говори.

Слушај, мајсторе. Имам заплет. Ево, погледај. Осуђеник постаје кувар нашег краља. А? Шта?! Почнимо одмах са адутима. Заробимо читаоца да му се на свим могућим и немогућим местима диже коса на глави.

А онда – трас – тај је већ генерал и мајстор тајног реда најамничких ратника-музичара, разумете.

– Музичара? – пита Дима.

Да, да, одушевљено ће младић. Цео војни оркестар, разумете. У левој руци виолина. У десној, уместо гудала, моћни мач.

То су трубадури-убице, њихов ред је званично забрањен са неколико закона Француске одједном. Али финансирају се директно из краљевске ризнице, разумете.

Дима-отац чупа из своје раскошне косе први чуперак те вечери.

Али то је, наставља младић, само почетак.

Тада краљ генерал-мајстору, који је осуђеник, који је кувар, даје највишу француску награду. Орден Духа Светога. За изузетна достигнућа у решавању колонијалних питања. Директно у предњој сали Лувра, у присуству племства, разумете.
– Мон Дие, али како… – чуди се Дима.

Ништа, ништа, смеје се младић. Онда почиње велики рат. Наша вољена Француска ратује, на пример, против Фландрије. Наравно, у овој збрци активно учествује наш генерал-мајстор, који је кувар, осуђеник и носилац ордена Светог Духа. Толико активно учествује да, каква штета, остане без људи. А онда преко огласа врбује људе за свој тајни и потпуно незаконити ред. На улицама градова лепљени су пергаменти са предлогом да се придруже тајном реду музичара-ратника. Стотине регрута хрле тамо! И осуђеници такође!

– Осуђеници?

Па да, осуђеници. Краљевска канцеларија даје кувару право да регрутује осуђене разбојнике. Чак и из рудника соли, чак и са галија, чак и из саме Бастиље! Топове, мушкете, мачеве, добре пирсере и сервисне маљеве обезбеђује краљевски арсенал, разумете. Језгра у довољним количинама, међутим, не дају. И то постаје повод за много гадних клевета на рачун сиротог интенданта.
Младић поскочи и од узбуђења почне да јури по Димином кабинету.

Он тада диже буну, његов оркестар у колонама маршира ка Паризу. Орлеанс је освојен без испаљеног метка! Ратни слон се заглавио у циркусу! Двор је у паници! Стража ћути! А у Паризу, у самом Паризу, они се окрећу и одлазе…

– Куда иду? Зашто одлазе?

У Шпанију, наравно. Уз личне гаранције шпанског краља. Претходно свративши у Лувр на малу тајну аудијенцију код Његовог Величанства Краља Француске. А одатле, из Шпаније, завереници-музиканти прете да ће самовољно објавити рат Енглеској. Генерал, мајстор, кувар, бунтовник и осуђеник, враћа се у Париз и појављује се у полицијској станици, разумете.

– Да се покаје? Да се преда?

Ма каква предаја, метре. Захтева назад мушкете које су му одузете током претреса, наградне мачеве и кочију до врха испуњену златним монограмима.

– Дају му?

Дају! И помажу у испоруци. Све до шпанске границе. Где се не задржава дуго, јер га нека тајна, али хитна потреба зове у Француску. А ту, на сеоском путу, његова кочија је разнесена у комаде. Или је керозин-фењер заказао, или проклети Холанђани из топа претходно сакривеног у жбуњу, разумете.

Двор је у жалости. Сахрана бившег осуђеника се организује тајно, како би се избегли народни немири. У Холандији се проглашавају празници и опште светковине. Енглеска је одахнула. Прича се да је у кочији погинуо двојник. Израз „гаранције шпанског краља“ постаје крилатица. А десетине хиљада елитних ратника који су остали без свог генерала замишљено се осврћу око себе, а у рукама уопште немају виолине, разумете…

– Не разумем, прекида га Дима. Као замршени делиријум ментално болесне особе, ово има право на постојање. А као књижевни заплет – не. Чак ни моји незахтевни читаоци неће сварити такав оброк. Покушајте да одете до постмодерниста, или неког таквог…

(Телеграм канал П. Маматова; превео Ж. Никчевић)